Европа на бурету бензина

Све више се звецка нуклеарним оружјем, што сведочи да после три деценије од Хладног рата конфронтација прелази на много већи ниво и прети сукоб технолошки најразвијенијих држава, пре свега Русије и САД

Док су погледи целог света упрти у Сирију и Блиски исток – као место могућег „блиског оружаног сусрета“ Истока и Запада – дотле се опасни процеси одвијају и у Европи, поготово у њеном источном делу. Никада више од завршетка Хладног рата свет није био ближе великом сукобу, а многи верују да после Другог светског рата није било опаснијег периода него што је данас. Посебно забрињава што се све више звецка нуклеарним оружјем, од Блиског до Далеког истока. То сведочи да, после скоро три деценије од Хладног рата, конфронтација прелази на много виши ниво, где прети обрачун технолошки најразвијенијих држава. Локални и „прокси“ ратови више не могу да задовоље милитаристичке апетите. А сваки војни сукоб нуклеарних сила има потенцијал да тренутно прерасте у употребу најстрашнијег оружја.

[restrict]

ОПАСНЕ ПОРУКЕ Најопаснија жаришта су у Украјини и Сирији, уз стално присутну претњу на Балтику. Руски експерти годинама упозоравају да се не сме искључити могућност директне агресије САД и њихових савезника. Како наводе, руске акције на Криму и у Сирији битно су измениле однос снага, што Вашингтон не сме да дозволи. Ако сада попусти, ко може да гарантује да се Русија или други ривали неће поново одважити да баце рукавицу Америци у лице, што би била катастрофа за репутацију суперсиле. Због тога се свет нашао на ивици катастрофе, али нико не може да оптужује Русију што је одлучила да збаци јарам наметнут пре 30 година и врати равнотежу у свету. Уколико неко мисли да је Западу намењена улога светског хегемона, а Русији слепа покорност и „част“ да буде складиште сировина које експлоатишу други, онда је кривица на руској страни. Реална анализа показала би већу одговорност оних који после Хладног рата нису донели праведан светски поредак, већ су похрлили да силом заводе своја правила по читавом свету.

Америчка опсесија је опет обуздавање Русије, са примарним циљем уклањања Владимира Путина као симбола руског и светског отпора „новом светском поретку“. Једна од полуга за то били су Украјина и „евромајдан“, али је Кремљ ефектно парирао враћајући 2014. Крим под своје окриље – тачно на 60. годишњицу противуставног одвајања полуострва од Русије, под покровитељством Украјинца Никите Хрушчова. Други „перспективан“ правац су бивше совјетске балтичке републике, где такође деценијама јача антируски набој и фантазије о „источној претњи“ која никад није постојала. Кроз историју, агресија је долазила са Запада на Русију, никад обрнуто.

Према мишљењу руских и појединих западних аналитичара, НАТО развија планове за брзи војни пораз Русије, што би довело до слома државног система. Проблем у овим плановима је то што Москва крупним корацима смањује технолошки и материјални јаз са Западом, окончавајући прву и најважнију фазу обнове наоружања и инфраструктуре. Сада задатак за Запад постаје много тежи и управо се тиме објашњава непрекидно пооштравање санкција Москви. Главни циљ је да се Русија максимално исцрпи, како не би била у стању да обнавља армију и војну индустрију, односно како би се срушио животни стандард грађана и изазвало социјално незадовољство. Како постаје јасно да то неће бити могуће и да је Москва успела да изгради респектабилну војну силу, прети опасност да евентуални војни сукоб брзо, из конвенционалног, прерасте у нуклеарни. Првенствени задатак за Русију је да то спречи, али не сме се очекивати да она то може сама да уради.

Јер с друге стране чине све да нас подсете на најгоре дане Хладног рата. Рецимо, од 2. до 14. маја на територији Естоније и Летоније одржани су највећи војни маневри у историји ових земаља, са учешћем 3.000 војника из 16 држава. Можда се то некоме не учини као превише, али треба знати да се ове земље директно граниче са Русијом и зато је то још једна у низу опасних порука. Поготово ако се зна да ће током маја и јуна на територији Летоније бити одржано укупно пет војних вежби, онда ова чињеница заслужује пажњу руских експерата и њихову оцену – да се то не може посматрати другачије, осим као припрема за рат. На територији балтичких република у јуну ће бити одржане масовне војне вежбе BALTOPS и Sabre Strike 2018. Том приликом у Европи биће размештена америчка оклопна бригада са 4.000 војника и 90 тенкова „абрамс“ и борбених возила „бредли“, 18 самоходних хаубица „паладин“ и других транспортних средстава.

КАЛИЊИНГРАД – НАЈОПАСНИЈЕ МЕСТО НА СВЕТУ То, међутим, није све. Овог лета на територији Пољске одржаће се највећи НАТО маневри у историји, „Анаконда 2018“, са чак 100.000 војника, 5.000 возила, 150 авиона и хеликоптера и 45 војних бродова. Од краја Хладног рата западна алијанса није предузимала тако огромне вежбе и то уз саму границу Русије, односно њене енклаве Калињинград, која је окружена НАТО чланицама. Калињинград је потенцијално једно од најопаснијих места на свету, јер би сваки оружани сукоб НАТО и Русије – ескалирао до крајњих граница најпре на овом подручју. Зато намера НАТО-а да своју највећу војну вежбу одржи у Пољској, а не, рецимо, у Француској, јесте провокативан чин, упркос томе што алијанса има право да тренира било где на својој територији.

Али откуд онда – ако се мало присетимо – толика хистерија прошле године, када су Русија и Белорусија, такође на својој земљи, одржале маневре под називом „Запад 2017“, вежбу на којој је учествовало „само“ 13.000 војника? Ни то, наравно, није мало, али је неупоредиво мање од планиране „Анаконде“. Међутим, сада нико на Западу не подиже тензију око тога, нико не застрашује грађане да је то „припрема за инвазију“, као што су то западни медији чинили читаве претходне године када су писали о руским вежбама. Мада НАТО са 100.000 војника може реално да окупира „пола Европе“. То што Руси изражавају забринутост и протест због „маневара“ који више подсећају на ратну операцију – само је њихов проблем. Западни медији су глуви и слепи.

Осим тога, још у априлу је започето стално војно патролирање НАТО-а, такозвани „ер полисинг“, над Балтиком и другим земљама Европе, а само у ту сврху алијанса ће током 2018. године одржати 80 војних вежби. У Москви, разуме се, ове активности тумаче искључиво као припреме за рат. Може се, заправо, рећи да тај рат на неки начин већ траје у Украјини, где су о питању грађанског сукоба у Донбасу стране одавно подељене и изабране – Америка подржава актуелну мајданску власт проистеклу из државног преврата 2014, док Руси штите своје сународнике који не прихватају нелегално и насилно свргавање власти у Кијеву. Противуставни пуч из фебруара 2014. нису прихватили ни грађани Крима и са преко 90 одсто подршке изгласали припајање матици Русији. У Украјини се може очекивати нова ескалација сукоба, након што је администрација Доналда Трампа недавно испоручила Кијеву модерне противтенковске системе „џевелин“. То је први пут да САД званично испоручују украјинској армији такозвано смртоносно оружје и треба се свакако запитати са којим циљем се то чини. Мада, одговор се сам намеће.

Ако се свему томе дода и саопштење Стејт департмента од 1. маја, где се истиче да америчка армија прелази на „нову етапу“ операције у Сирији. Као партнери САД, осим „коалиције вољних“ која броји преко 60 држава, наводе се и „Сиријске демократске снаге“ и други „локални партнери“, али искуство из претходних седам година рата у Сирији указује да је реч о џихадистичким снагама, од којих су многе повезане и са Ал Каидом и са Исламском државом (ИСИС). О томе, са мноштвом доказа, веома убедљиво пишу многи западни аутори. Званично, нова америчка мисија усмерена је управо на ликвидацију остатака ИСИС-а, али је јасно да су Руси, Сиријци и Иранци до темеља разбили ову терористичку организацију нејасног порекла, финансирања и циљева.

Зато ће пре бити да Вашингтон планира војни обрачун са Дамаском и председником Башаром Асадом и дугорочно присуство у Сирији из геополитичких и економских разлога, а не због рата против терориста. А то, заједно са украјинским дешавањима, може бити пут у пропаст, опасан експлозивни коктел који прети да детонира у Европи и на Блиском истоку. У Москви знају да је то усмерено на подривање националне безбедности Русије, у ситуацији када чак и мала варница може да упали пожар великих размера. Већ помало заборављени „случај Скрипаљ“, о коме западни медији више и не говоре, као и распиривање антируске хистерије због хаковања и утицања на америчке изборе, управо доливају гориво у већ добро загрејано глобално буре са бензином. Европа треба да обрати пажњу у шта је гурају „савезници“ и „пријатељи“. Да не би прекасно схватила да седи на средини тог бурета.     

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *