Државно поклоњење усташама

СРПСКО-ХРВАТСКИ ОДНОСИ – БУДУЋНОСТ У СЕНЦИ ПРОШЛОСТИ

У Хрватској не постоји снага, а на Западу не постоји воља да се заустави усташизација Хрватске. Иза свега се налази заједнички интерес једног злочиначког покрета и једног злочиначког војног пакта

Антифашистичке снаге у Хрватској направиле су катастрофалну историјску грешку када су прихватиле савез са усташким покретом ради стварања независне државе, јер нису предвиделе да ће она на крају бити заснована на усташким идејама и злочиначкој традицији

Тако се догодило да покровитељ комеморације усташама у Блајбургу буде Хрватски сабор као највиша институција нове државе, а супокровитељ Хрватски народни сабор БиХ. Све је постало јасно још на почетку хрватске самосталности, када је Ивица Рачан, водећи левичар и антифашиста за кога су махом и Срби гласали на изборима, као премијер Хрватске положио венац на споменик и поклонио се погинулим усташама на Блајбуршкој пољани. Фрањо Туђман и Стипе Месић учинили су слично, послали су венце преко својих званичних представника. То је био почетак суноврата антифашизма у Хрватској, тако да је данас оно што је од њега остало политички потпуно безначајно.

[restrict]

ПОЧАСНИ БЛАЈБУРШКИ ВОД Најчвршћа спона и мост између НДХ и нове независне Хрватске јесу комеморација у Блајбургу и Почасни блајбуршки вод. Нити је у питању комеморација, нити некакав вод, него успешна организација очувања континуитета усташког покрета и његових изворних идеја, које је требало пренети на другу и трећу генерацију усташког подмлатка.

Комеморација се формално обављала сваке године, али је уједно послужила као маска за озбиљно повезивање и организовање усташке емиграције широм света. Организатор комеморације је Почасни блајбуршки вод (ПБВ), основан далеке 1953. године. Већина људи мисли да је у питању некакав вод као војна формација a који треба да одаје почаст погинулим усташама. Не, у питању је конспиративна усташка организација која је сврху свог постојања маскирала комеморацијом. Након успостављања нове независне Хрватске, седиште ПБВ је премештено у Загреб, где има јак утицај на актуелну политику Хрватске.

Католичка црква није само декор на овој усташкој манифестацији него активно доприноси злоупотреби верских осећања. Уз Блајбуршку пољану редовно се спомиње Крижни пут као место страдања усташа. Крижни пут је побожност у сећању на муке Исуса Христа и означава пут који је прошао од тренутка када је осуђен, до тренутка полагања у гроб. А они су тако назвали правце којима су се кретале заробљене усташе. Судбина усташа који су извршили тешке злочине у Јасеновцу, сем што се пореди са страдањем Христа, изједначава се са страдањем јасеновачких жртва, што је срамно и недопустиво, међутим нико на то не реагује сем Срба и понеке јеврејске организације.

Шта се стварно догодило на Блајбуршком пољу написале су саме усташе на првом споменику: „У част и славу погинулој хрватској војсци“ (што наравно значи да су погинули у борби као војници са оружјем). Када је започео перфидни процес да се од џелата праве жртве, стари споменик је уклоњен, а на новом, подигнутом 1987. године, пише: „У спомен на хрватске жртве блајбуршке трагедије“. Слична подметања врше се и са Крижним путем јер усташе, свесне својих злочина, нису хтеле да се предају партизанима ни након званичног краја рата, тако да су третирани као наоружане банде.

Блајбуршком пољаном продефиловало је свако државно руководство нове независне Хрватске и тако су свесно погрешно усмерили хрватски народ у правцу фашизма, а против антифашиста. Бити члан ПБВ у Хрватској је постало ствар престижа. Тако су и неки министри и друге важне личности тајно или јавно постали чланови ПБВ, као на пример бивши министар културе Златан Хасанбеговић.

КЉУЧНА УЛОГА ВЕЛЕЧАСНОГ ВИЛИМА ЦЕЦЕЉЕ Кључну улогу у очувању комеморације у Блајбургу и постепено претварање у фашистичко-пропагандну манифестацију имала је бледа и такорећи незапажена личност – Вилим Цецеља, пре рата обичан жупник у Кустошији, насељу поред Загреба, и жупник у Блајбургу у Аустрији након Другог светског рата. Цецеља је био члан усташког покрета у предратном илегалном деловању, тако да је уживао њихово највеће поверење након повратка усташа из емиграције и проглашења НДХ. Управо он је убедио усташке главешине да им је надбискуп Алојзије Степинац апсолутно лојалан и да искрено подржава НДХ.

Поглавник Анте Павелић тражио је да усташка влада положи заклетву пред усташким свећеником. Надбискуп Степинац није долазио у обзир јер је био на Солунском фронту па су на предлог усташког идеолога Милета Будака „присегли“ пред Цецељом. Без обзира на почетну резервисаност усташког врха, Цецеља је био гаранција да ће се успоставити потпуно поверење између Степинца и Павелића. Тако је Степинац постао војни викар оружаних снага НДХ, а Цецеља његов заменик. Поред тога, као човек од посебног поверења, Цецеља је био викар Павелићевог тјелесног здруга, а неки тврде и његов лични исповедник.

Још током рата, када се назирао крај и крах усташке државе, Павелић и Степинац послали су Цецељу у посебну мисију. Званично, он је добио ситну и такорећи небитну обавезу да у Бечу организује огранак „Црвеног крижа“, а незванично, његова улога у организацији бекства усташких главешина и очувању усташког покрета била је неупоредиво већа. Постао је кључна личност која је у дугом периоду од 40 година радила на успостављању блајбуршке традиције и усташког организовања под маском црквених и верских обреда. Цецеља је најзаслужнији што се на комеморацију гледало као на аполитичну верску манифестацију, док је она имала дубоке идеолошке, политичке и организационе импликације.

Када је блајбуршка комеморација попримила сложеније активности, Цецеља је са групом усташа организовао Почасни блајбуршки вод. Довољно је споменути само неке кључне личности овог „вода“, где се јасно види да је то организација окорелих и непоколебљивих присталица злочиначких усташких идеја и чувара зла. Међутим, чији су они стварно били ако су већ могли да делују са фашистичких позиција, да ли само усташе или још нечији шпијуни и агенти, посебно је питање. Постоје докази да је Цецеља помогао усташама из Аустралије да 1972. године убаце терористичку групу „Феникс“ у Југославију. Он то није признао, сем да су га замолили да их благослови. Југославија је Цецељу прогласила ратним злочинцем и тражила његово изручење, али никада није изручен.

КОНТРОЛА ЗАПАДНИХ ТАЈНИХ СЛУЖБИ? Сва дешавања око заштите и бекства усташких злочинаца по завршетку Другог светског рата одиграла су се у британској окупационој зони. Сви они који су успели да побегну испред партизанских јединица и који нису депортовани назад у Југославију, прошли су тријажу од стране британских тајних служби. Тако можемо слободно закључити да је сваки појединац који је нешто значио у усташким злочиначким формацијама, а усудио се да остане у Аустрији, у ствари постао агент британске тајне службе.

Добар пример је један од оснивача и први заповедник ПБВ, усташки официр Анте Микрут. Због својих проусташких активности, које није тешко препознати као фашистичке, дошао је под удар Бруна Крајског, аустријског канцелара јеврејског порекла, који га је на крају протерао из Аустрије. Микрут се без проблема настанио у Енглеској где је наставио да делује са истих позиција кроз усташку организацију Хрватски ослободилачки покрет (ХОП). Знамо како се тешко добија енглеско држављанство и да га је Микрут могао добити само као добар британски агент. Микрут је долазио у Хрватску да помогне у „Домовинском рату“, што јасно говори о пресудној усташкој улози у стварању нове Хрватске.

Ако је улога британских служби у организацији ПБВ тајновита, улога немачке тајне службе је неспорна јер је дугогодишњи главни тајник ове усташке организације Боже Вукушић разоткривени агент БНД. Он је у Немачкој био осуђен на доживотну робију, али је у затвору заврбован, инструисан и по задатку упућен у Хрватску, где је као припадник немачких тајних служби прикупљао податке о бившој СДБ Хрватске и Југославије. Вукушић је налоге БНД одлично извршио и на основу његових података у Немачкој су на доживотну робију осуђени бивши руководиоци СДБ Јосип Перковић и Здравко Мустаћ.

Континуитет између НДХ и садашње независне Хрватске путем блајбуршке комеморације јасно се види преко усташког официра Мирка Карачића, заменика Анте Микрута приликом оснивања ПБВ. Одласком Микрута у Енглеску, Карачић постаје заповедник од 1960. до 1982. године. Након успостављања нове независне Хрватске и пресељења централе ПБВ у Загреб, друга и трећа генерација ове усташке организације поново поставља остарелог Карачића за заповедника и он ту дужност обавља од 2007. до 2011. године. Није ту у питању обична симболика него континуитет и веза између две Хрватске коју је јасно требало показати хрватском народу као нешто добро и позитивно.

Код очувања усташког покрета није реч само о мрачној улози западних обавештајних служби већ и Ватикана. Усташе које су у Блајбургу основале ПБВ исте године су преко Цецеље одржале Први католички конгрес у Клагенфурту на коме су доминирали симболи злочиначке НДХ. Да Ватикан чврсто стоји иза усташких организација потврдио је и сам папа Иван Павле II, јер је 1966. године позвао Вилима Цецељу, обичног жупника из Блајбурга, и разговарао с њим о проблемима пастве ван домовине. Зато је велечасни Цецеља можда и најтајновитија личност НДХ и усташког покрета и зато на Блајбуршкој пољани носе велике транспаренте са његовим именом.

БЛАЈБУРГ ДАНАС Након стварања нове независне Хрватске блајбуршка комеморација претворила се у сложену и временски неограничену операцију постепене рехабилитације усташког покрета и сатанизације „југокомунистичког режима“. Претворила се у прави усташки дернек и дивљање фашиста, тако да Блајбург и Блајбуршку пољану сваке године у мају преплаве усташки симболи, од униформи до застава, грбова и транспарената. Таква експлозија фашизма привлачила је пажњу и претила да осујети тајне усташке планове. Организатори и покровитељи били су тога свесни и трудили се да то спрече, али се ипак догађало да на свакој комеморацији фашизам исплива на површину.

Деловање сваке владе у новој Хрватској идентично је деловању ПБВ, тако да се јасно види њихова веза и координација. Дугогодишњом релативизацијом од стране баш свих кључних хрватских политичара, потпуно је дезавуисана истина о Јасеновцу. Комеморација усташким жртвама намерно се омаловажава и отаљава, док се комеморација усташама у Блајбургу из године у годину организује све помпезније. Засад је интенција да се злочини усташа и наводни злочини антифашиста изједначе по својој суштини, свирепости и броју жртава. Проусташки историчари су својим „научним истраживањима“ драстично смањили број жртава у Јасеновцу, док се број убијених на Блајбуршком пољу и Крижном путу непрестано надувава и повећава тако што се као жртве „комунистичког терора“ приказују и они који су погинули у борби.

Хрватски политичари често су у својим иступима екстремнији и од самих припадника ПБВ, а да их нико са Запада о томе ништа не пита. Последњи пример је изјава хрватске председнице Колинде Грабар Китаровић да треба преиспитати шта се то стварно догодило у Јасеновцу. Ћутање Запада још само понеког у Србији изненађује. Постало је сасвим јасно да су усташки покрет од уништења сачувале америчке и британске обавештајне службе, како би у погодном тренутку послужио као оруђе за разбијање Југославије. Одговарало им је да створе баш овакву Хрватску каква је данас – потпуно поуздану и послушну чланицу НАТО-а (остали детаљи у вези с том државом њима нису битни).

Поразна је истина да је на Западу усташки покрет већ прећутно рехабилитован. На њега се не гледа као на фашистички него као на антикомунистички и државотворни покрет. То је морало да се уради, јер како му у супротном дозволити да управља једном државом на Балкану? Због тога усташки концентрациони логор Јасеновац, који по броју жртава и по зверствима надмашује већину логора смрти немачких фашиста, никада није тако третиран. Зато данас у Хрватској многе јавне личности без страха од одговорности говоре да је то био радни логор, па чак и болница. Ако већ о томе Запад може да ћути, шта онда очекивати о питању Блајбурга.

Доказивања су бесмислена јер Запад зна потпуну истину о усташама, али је смишљено игнорише. Потпуно им одговара ово што се сада догађа у Хрватској у вези са умањивањем усташких злочина и потенцирањем злочина комунистичких антифашиста. Исто тако им одговара све оно што се догађа на Блајбуршкој пољани. И њима, као и усташама, одговара свака сатанизација социјалистичких држава и надувавање броја жртава „комунистичких режима“. Одговара им изједначавање кукастог крста и звезде петокраке, као и став хрватског политичког врха да се они боре против свих тоталитаризама. По њима, тоталитарни режими су били и у НДХ и у СФРЈ, и за њих је то потпуно исто, а Запад се прећутно и подсмешљиво слаже.   

Блајбург и Јасеновац

Од водећих држава Запада не треба очекивати ни осуду а камоли конкретне акције на спречавању усташке промоције у Блајбургу и усташизације Хрватске. Међутим, нешто позитивно дешава се у неутралној Аустрији, као да су се присетили Бруна Крајског. Градоначелник Блајбурга је ове године препознао опасност и изјавио: „Комеморација у Блајбургу је фашистичка и полиција ће је овај пут строго контролисати. На њу долазе учесници из Немачке, Француске, па све до Финске који са Хрватском и њеном историјом немају никакве везе.“ Тако Министарство унутрашњих послова Аустрије тренутно разматра могућност проширење Закона о забрани и величању нацизма и на усташке симболе.

За то време Почасни блајбуршки вод уз подршку званичног покровитеља рекламира посету Блајбуршкој пољани 12. маја, као да је у питању рок концерт а не комеморација, и нуди бесплатан превоз. Прошле године је организовано 100 аутобуса из Хрватске и 50 из иностранства. Процењено је да је на том усташком „ходочашћу“ било око 15.000 људи. Интенција је да се те бројке ове године надмаше.

Усташка манифестација у Блајбургу треба да затрпа истину о Јасеновцу. Истина о злочину у Јасеновцу, без обзира колико се умањивала, прети да сруши позицију коју су усташе створиле у новој Хрватској. Због тога је већина докумената и музејских експоната уништена. Проблем су документа која се чувају у Србији и зато их званична Хрватска упорно тражи. Наравно да их никада неће добити, јер Србија размишља да на својој територији направи музеј са циљем очувања истине о усташким злочинима, а ван домашаја усташке ревизионистичке операције.

[/restrict]