Додељене награде “Печат времена”

Подсетимо, награда Печат времена, према замисли њених утемељивача, признање је којим се издвајају књиге које су током протекле календарске године најзначајније обележила национално књижевно стваралаштво, као и области националних друштвено-историјских, културолошких, филозофских и ширих теоријских истраживања. Ову, иначе осму годину заредом у којој се додељује Печатова награда, обележила је посебно оштра конкуренција међу остварењима из области науке и друштвене теорије. Жири је „ломио копља“ око добитника, будући да се и у ширем, а поготову у ужем избору нашло више наслова који, по неподељеном мишљењу чланова жирија, завређују врхунске оцене. Избор добитника који су поделили ово признање ипак је био једногласан.

Слично, мада унеколико мање заоштрено, било је и поводом одлуке жирија који је оцењивао књижевну продукцију током минуле године, будући да се нашаo пред својеврсним искушењем, поготово када је реч о ужем избору издвојених наслова где су се нашла дела једнако убедљиве снаге и високе стваралачке вредности.

Одлуку о добитницима награде Печат времена за науку и друштвену теорију, на седници одржаној 7. маја 2018. године, донео је (једногласно) жири у саставу: проф. др Радован Радиновић (председник), проф. др Немања Поповић, Љубомир Кљакић, мр Драгомир Анђелковић и Милорад Вучелић, а одлуку о добитнику Печата времена за књижевност, на седници одржаној 5. маја 2018. године, донео је (већином гласова) жири у саставу: Љиљана Богдановић, Верољуб Вукашиновић, др Владимир Димитријевић, Никола Маринковић и проф. др Јован Попов (председник).              

САОПШТЕЊЕ КЊИЖЕВНОГ ЖИРИЈА

Наследујући искуству Исидоре и Милоша Црњанског

На седници одржаној 5. маја 2018. године жири у саставу Љиљана Богдановић, Верољуб Вукашиновић, Владимир Димитријевић, Јован Попов (председник) и Никола Маринковић већином гласова одлучио је да награду додели роману Плава капија: кроника Кронике Радована Бели Марковића у издању „Албатрос плуса“ из Београда.

Остајући веран препознатљивом, особеном и брижљиво изграђеном приповедачком стилу, Радован Бели Марковић је створио дело којим затвара подухват започет романима Лимунација у Ћелијама и Путникова циглана. Срачунато и осмишљено укрштање и преплитање ликова и простора из поетичких и биографских предела Марковића обогаћено је разноликим везама и упућивањима на друге класике српске књижевности, којима гротескно онеобичени завичајни предели Колубаре и Брда, наглашено на граници овог и оног света, постају обухватнији и сложенији да приме читав један нови свет. Понајвише наследујући искуству Исидоре и Милоша Црњанског, Бели Марковић придружио се ауторима који отварају пределе најдубљих стрепњи човека пред пролазношћу и вечношћу, показујући и доказујући изнова не само да квалитетна литература захтева и вечите теме већ и да српска књижевност и даље има ону виталност која јој је потребна да би унутар граница једног географски малог језика творила дела чији приповедачки замах надилази време и простор у којима настају.                

Саопштење Жирија за науку и друштвену теорију

Жанрови различити, именитељ заједнички

Жири за Печат времена у области науке и друштвене теорије одлучио је да овогодишњу награду равноправно додели др Борису Булатовићу за књигу Оклеветана књижевност и др Радославу Ђ. Гаћиновићу за монографију Насиље над Србима у XX веку. Иако припадају различитим жанровима, дела повезује заједнички именитељ: оба говоре о насиљу над српским народом. Гаћиновић говори о насиљу у његовом најбруталнијем – физичком виду, а Булатовић о менталном, односно културно-цивилизацијском насиљу, које пак чини идејну и идеолошку припрему за брутално насиље или пак његово оправдање.

Оклеветана књижевност др Бориса Булатовића је, како и пише у уводној речи, настала као резултат вишегодишњих истраживања, највећим делом у склопу израде докторске дисертације, али и као ауторов одговор на бројне изазове које је добијао учествујући на више научних конференција Америчког друштва за унапређење славистичких студија, где се критички говорило о српској књижевности. Истраживачки концепт аутора је лако препознати, иако га он само најављује. Његов генерални теоријско-хипотетички оквир могао би се сажети у неколико реченица: критичка анализа рецепције српске књижевности од 80-их година 20. века до данас, у свету, али неретко и на домаћој сцени, где аутор преферира удео, значај и функцију ванлитералних чинилаца дела и његових вредности које нису естетске. Та претежно идеолошка и политичка критика готово редовно је и наглашено у пуној сагласности са политичким интересима глобалних субјеката политичке моћи. Таква инострана академска критика српском литературом се не бави узимајући у обзир естетску релевантност, већ је сагледава само у служби доказивања њене идеолошке неприхватљивости. У том смислу, опасност су чак и дела најзначајнијих српских прозаиста и песника попут Његошевог Горског вијенца, Андрићеве На Дрини ћуприје, Ћосићевог Времена смрти, Павићевог Хазарског речника…

Булатовићево истраживање не настоји само да покаже како су у критици српске књижевности за рачун идеолошке и политичке рецепције занемарене естетске вредности књижевних дела већ и да докаже и покаже степен пристрасности и необјективности, па и намерног кривотворења чињеница и значења, како би се подупрли постојећи или обликовали нови веома негативни стереотипи о нашем народу, његовој култури и културној политици. У свом делу Булатовић истиче два изузетно маркантна случаја политичке контекстуализације српске књижевности и њене политичке интерпретације: 1) на негативан начин се презентује улога и јавни утицај српских писаца и интелектуалаца, нарочито од 80-их година 20. века до данас; 2) генеза Косовског мита и његово преобликовање у српској народној епској романтичарској поезији 19. века, пре свега у Његошевом Горском вијенцу, сагледавају се као духовни инспиратори и изворишта „великосрпских“ и „геноцидних“ освајачких тежњи и доводе у непосредну везу са ратовима и наводно „ратнохушкачким“ политичким дискурсом с краја 20. века.

У реченом контексту Булатовић анализира и веома оштро критикује америчке теоретичаре књижевности попут Селса, Кана, Вахтела и др., тј. стручњаке чија дела читају, прате и уважавају пре свега они који битно утичу на судбину нашег народа и државе.

Раскринкавајући ту најпре идеолошку и политичку рецепцију наше књижевности која њена дела ставља на стуб срама потпуно незаслужено, Булатовић је саставио своју студију и сликовито је назвао Оклеветана књижевност. Та књижевност доиста јесте оклеветана, а овај релативно млади аутор је брани јаким књижевно-теоријским и научним аргументима који се никако не могу побити нити негирати.

. . .

Дело Насиље над Србима у XX веку др Радослава Ђ. Гаћиновића – обимна двотомна монографија – већ је оцењено као изузетно: о друштвеном значају ове студије и њеним научнотеоријским вредностима и истраживачким домашајима убедљиво говори и податак да је Министарство за културу и информисање Републике Србије књигу прогласило културним добром од посебног значаја за српску културу.

Као што и сам наслов најављује, Гаћиновић нас исцрпно обавештава о свим облицима, методама и интензитету непојамног насиља над нашим народом у 20. столећу. Тај несумњиво најкрвавији век у историји Европе за Србе је отпочео пре него што је календарски наступио, али се још увек није завршио. Најкрвавији век у историји омеђила су два маркантна догађаја: Велики рат, на почетку, и пропаст совјетске империје и комунизма на крају. За наш народ тај век је отпочео одлукама Берлинског конгреса на којем су се велике силе сагласиле да Аустроугарска окупира, а потом и анектира Босну и Херцеговину, а пад комунизма и нестанак совјетске империје подударају се с насилним разбијањем државне Јужних Словена. Наведени догађаји били су прави прелудијум за сваковрсно насиље над нашим народом што се нашао расејан између Јадрана, Дунава и широм Панонске низије, али и над његовим делом који је остао у матичној држави. Насиље као последица разбијања Југославије се наставља, почев од оног драстичног – у виду оружане агресије НАТО (1999) – па до свих прикривених и перфидних облика претњи, притисака, изнуда, уцена, обмана и оптужби сваке врсте.

О насиљу над нашим народом писали су многи знаменити историчари код нас и у свету. Гаћиновић је ушао у тај ред и у њему заузео запажено место. Користећи се обимном и разнородном литературом, резултатима сопствених истраживања, те захваљујући његовом свестраном образовању из области геополитике, војних наука, историографије, социологије, политикологије и правних наука, а посебно захваљујући личној и породичној архиви породице Гаћиновић, аутор нам је подарио веома исцрпну, информативну и занимљиву синтезу, какву до сада у нашој науци и друштвеној теорији нисмо имали.

Не остаје Гаћиновић само на навођењу и дескрипцији небројених и нечувених, људском уму незамисливих злодела која циљају на истребљење нашег народа, него и веома успешно објашњава најзначајније политичке токове, друштвена и ратна збивања, као и мотиве и узроке злочиначког понашања истребљивача српског народа. Ауторово образложење војно стратегијске димензије великих битака и војевања знаменитих српских војвода уверљиво делује зато што је он високо војно образовање стекао на Војној академији ЈНА. Исто тако уверљиво звучи и његова тврдња да је насиље над нама увек било мотивисано вишим циљевима и интересима тзв. великог света, па и онда када је изгледало да је све то повезано са личном, националном, колективном и верском мржњом. У игри су ипак геополитички, геостратешки и културно цивилизацијски разлози, па и тада када је, као што је то случај са хрватском геополитичком школом од Старчевића, преко Пилара, до Туђмана и данас Петра Вучића, све изгледало врло једноставно, као да се ради о расистичкој шовинистичкој мржњи која заслепљује сва чула, рацио и емоције.

Студија проф. др Радослава Гаћиновића, у којој су обрађена жалосна искушења кроз која је прошао наш страдални народ, кроз која и даље пролази и која га, на нашу жалост, и убудуће очекују, представља својеврсно огледало епохе у којем пак њени главни протагонисти и њихови потомци не желе да се огледају.         

НАГРАДА И УРУЧЕЊЕ

Награда Печат времена установљена је 2011. године и сада се додељује осми пут заредом, а чине је Повеља и новчани износ од 250.000 динара.

Традиционално, награда се уручује 12. маја, на Дан Светог Василија Острошког (покровитељ Награде Печат времена). Овогодишњим добитницима признање ће свечано бити уручено у суботу, 12. маја 2018. године, у 12 часова у Југословенској кинотеци у Београду (Узун Миркова 1).

ДОСАДАШЊИ ДОБИТНИЦИ

Печат времена за књижевност добили су до сада – Матија Бећковић (2011), Рајко Петров Ного (2012), Милован Данојлић (2013), Иван Негришорац (2014), Никола Маловић и Славица Гароња равноправно су поделили Награду 2015. године, Владимир Кецмановић (2016), а 2017. Награду су такође равноправно поделили Лабуд Драгић и Мирослав Максимовић.

Печат времена за науку и друштвену теорију био је до сада додељен Милораду Екмечићу (2011), Чедомиру Попову (2012), Милу Ломпару и Славенку Терзићу (2013), Василију Крестићу (2014), равноправно Злати Бојовић и Слободану Вуковићу (2015), Миловану Витезовићу (2016) и Миломиру Степићу (2017).