Зона сумрака – Чекајући Нобела с Харадинајем

Да ли је Наташа Кандић толико жељна награда да је спремна да своје гађење према „ратним злочинцима“ стави у други план и признање прими директно из руку човека који је сам признао бројна убиства почињена мало изван оквира Женевске конвенције, или Харадинаја сматра беспрекорним

Сразлогом верујемо да је премијер Косова Рамуш Харадинај током интервјуа са Миломиром Марићем изрекао читав низ неистина, али показало се да је макар једна од ствари у које би се могло сумњати неспорна истина – и на слободи се виђа и дружи са Србима. Последња особа српске националности за коју поуздано знамо да се дружила са Харадинајем је бивша председница Фонда за хуманитарно право, потенцијална нобеловка Наташа Кандић. Не изненађује то што Харадинај жели да буде виђен у „угледном“ друштву и покаже своју ширину и толерантност. Мало чуди то што особа која жели, макар јавно, да се представи као универзални војник у служби људских права и слобода што се гнуша свих злочина и злочинаца, те плаче над свим жртвама, себи дозвољава не само да буде у таквом друштву него и да прими почаст из таквих руку и да се при томе лепо проведе, што се да наслутити из израза Кандићкиног лица на објављеним фотографијама.

[restrict]

Ово, међутим, може да чуди само оне наивне што мисле да особа која у „самоодбрани“ ишамара седамдесетогодишњака што тражи истину о несталом сину у себи има имало хуманости. У очима такве особе жртве можда могу бити различитих националности, али злочинци имају само једну, и то не метафоричку „злочиначку“ него српску. Како другачије објаснити чињеницу да уважена Наташа Кандић у реаговањима на ослобађајуће пресуде нељудима попут Насера Орића или Рамуша Харадинаја каже да је такав исход „очекиван“ и за то, успут, криви Србију, а да је ослобађање Милана Милутиновића и неких других Срба „запањује“. Како другачије објаснити чињеницу да особа која сматра да су српска војска и полиција имали „злочиначке планове“, те да би, попут Немаца, Срби требало да прихвате да је геноцид део њиховог идентитета („Данас“, 23. март 2016) пред судом сведочи да ОВК није терористичка организација? Таква особа, онда, може и да прими награду из руку човека који се похвалио како је „ликвидирао српске полицајце, убијао српске цивиле, уклањао непослушне Албанце“ (Харадинај: „Приче о рату и слободи“). Човека којег су, како је својевремено писао лист „Време“, чланови Верификационе мисије ОЕБС на Косову у поверљивом извештају с почетка 1999. описали као „обичног психопату“, чему су нешто касније западне дипломате додале „симптоме озбиљне параноје“. Кандићка, која је поносито, као почасни гост, присуствовала свечаној седници „косовске скупштине“ на којој је 17. фебруара 2008. једнострано проглашена независност, и раније је примала чудновате награде попут „Ордена Мајке Терезе“ који је добила од „председнице“ Атифете Јахјаге 2015, или „Ордена Данице хрватске“ добијеног 2006. од Стјепана Месића. Поносна је и што је 2005. постала почасна грађанка Сарајева, града у којем данас живи око три посто Срба, док их је 1991. било више од четвртине. Поносна је и што су је за Нобелову награду за мир кандидовала двојица америчких конгресмена, Роџер Викер и Елиот Енџел, познати не само по томе што су снажно подржавали албанске интересе него и што спадају међу жестоке америчке јастребове који су се залагали за готово сваку интервенцију Вашингтона, што их свакако квалификује за процењивање тога ко је заслужан за мир. Обојица су били присталице и бомбардовања СРЈ, и копнене инвазије на Србију 1999. године, као и напада на Ирак, Либију и Сирију. Специјализовани часопис за извештавање са Капитол хила „Рол кол“, који постоји још од 1955, за Енџела наводи да на Косову има статус „рок звезде“ и да је тамо направљена чак и поштанска маркица са његовим ликом.

Како је Харадинај објаснио, Кандићки је ово одликовање доделио у знак захвалности што је начинила „најпрецизнији“ списак убијених на Косову. Штета је што Харадинај, по свему судећи, за овај списак није чуо раније, пре интервјуа с Марићем, јер да јесте, вероватно би знао да одговори на питање да ли је некога убио, као и тачно колико особа. Мотив за Харадинаја да Кандићку награди јесте и то што верује да она не дели жртве по националности, у чему је налик њему који је био немилосрдан и према Србима, и према Ромима и Албанцима. Очекујемо наставак овог лепог пријатељства у нади да се Харадинај неће зауставити на додељивању признања, него да ће Кандићки и практично помоћи да нађе још неке жртве чије би му судбине могле бити познате. А њој сада фале само Нобел и поштанска марка.    

[/restrict]

Један коментар

  1. Pa nece biti da Nobela sa Haradinajem ceka Kandicka.
    Ceka ga Vodja.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *