Верски аналитичар, како то гордо звучи

ЦРКВА И МЕДИЈИ

Готово да не прође дан да нам у медијима нека умна глава не коментарише цркву и њене активности. И то је у реду. Црква спада међу најважније институције нашег друштва. Јесте ли се, међутим, икада запитали ко су људи који је стално критикују?

У Паризу је био је леп и сунчан, али прохладан дан. Епископ западноевропски Лука седео је за радним столом у парохијском дому смештеном тик уз Цркву Светог Саве и читао када је позвонио телефон. Звали су га новинари руске телевизије РТ да им каже какво реаговање очекује од Бискупске конференције Француске поводом упада групе миграната у базилику Светог Дениса у којој су вековима сахрањивани француски краљеви и која се може сматрати француским Дечанима или манастиром Светих Архангела у Призрену. Флоскуле, узвратио је одсечно епископ, у телевизијском прилогу представљен као „верски аналитичар“.

Флоскуле – то од Српске православне цркве о питању Косова очекује „верски аналитичар“ Драшко Ђеновић. То је, макар, рекао у изјави за једну телевизију. Реч флоскула се у данашњем српском језику користи углавном погрдно, иако је у древној реторици имала потпуно супротан, позитиван смисао, и означава мисао без садржаја, отрцану фразу. Овај аналитичар, дакле, очекује да ће порука СПЦ о Косову бити нешто бесмислено и испразно. Претпостављамо да је аналитичар до овог закључка дошао марљиво пратећи рад српске цркве и досадашње изјаве црквених великодостојника. За ово није потребан велики труд. Довољно је мало претражити интернет. Погледајмо онда шта су то у последње време представници Цркве изговарали.

[restrict]
За дневник „Данас“, он је „обичан сендвичар“: Патријарх српски Иринеј

ОГЊЕНЕ ФЛОСКУЛЕ СПЦ „Србија ће учинити све што је могуће да сачува Косово“ и „Србија без Косова је као човек без срца“, изјавио је патријарх Иринеј оценивши да се председник Србије Александар Вучић „лавовски и јуначки бори“ за очување Косова. Митрополит Амфилохије (човек и иначе познат по „празнословљу“) јасно је рекао да са „групом разбојника“, како је назвао администрацију у Приштини, не треба ни преговарати. Епископ бачки Иринеј сматра да Приштини не треба давати никакве даље уступке, јер је „максимум компромиса са српске стране већ понуђен“. И тако даље… Да ли ово вама, људима који махом нисте „верски аналитичари“, „религиолози“ или „добри познаваоци црквених прилика“, звучи као „флоскуле“? Да ли је потребно имати ишта више од основне школе и схватити да се овде ради о ставовима (с којима се можемо слагати или не) који су јасни, концизни, чврсти и директни, а не о некаквим флоскулама? Како је, онда, могуће да нешто што је јасно и просечном основцу, не буде јасно једном високообразованом аналитичару којег медији радо позивају да своју мудрост подели са обичним плебсом и да му објасни како заиста стоје ствари?

Можда проблем није у СПЦ него у тим аналитичарима. Погледајмо о којим се људима ради и шта их квалификује за овакве дубокоумне анализе у које не треба сумњати, јер су објективне и непристрасне. Пошто су Богу на истину у протеклих неколико година отишла два најчувенија имена ове „струке“ – Мирко Ђорђевић и Живица Туцић – објективни медији морали су да се обрате другом ешелону који, поред поменутог Ђеновића, чине и Мирослав Кевежди и Слободан Саџаков. Оци „верске анализе“ Српске православне цркве и религије у Срба нису никакви теолози. Њих за ову работу, по свему судећи, није препоручила никаква стручна спрема него политичка подобност у очима оних који сматрају да цркву треба анализирати. Ђорђевић је био професор књижевности и преводилац, а не социолог религије, верски аналитичар или стручњак за верска питања, како је, очито лажно, представљан јавности. Његова анализа готово без изузетка је била критика цркве и оптуживање СПЦ за свакаква недела, пре свега за национализам. Ништа другачији случај није ни са Туцићем којег је за анализирање вере вероватно више препоручила чињеница да је више од 30 година радио у амбасади Немачке у Београду, него да је завршио Факултет политичких наука. Својевремено је био основао некакву фондацију „Јелисавета Фјодоровна“ у оквиру које је радила Верска информативна агенција од које се СПЦ јасно оградила упозоравајући да „објављује непроверене вести“.

СУКОБ ИНТЕРЕСА За разлику од зачетника „верске анализе“ у Срба, њихови наследници имају теолошко образовање. Нисмо случајно за почетак текста узели измишљену причу о изјави коју епископ западноевропски СПЦ даје руској телевизији. (Успут, руски „пропагандисти“ имају много више новинарског знања и инстинкта од њихових колега, те су коментар о упаду миграната у базилику потражили од представника две супротстављене стране – посланика екстремнолевичарске Непокорне Француске Ерика Кокрела и председника мале десничарске партије Суверенитет, идентитет, слобода блиске Националном фронту Марин ле Пен, Карима Ушика, иначе пореклом Алжирца.) У медијима у Србији за саговорнике о питањима везаним за СПЦ најчешће се бирају управо људи чија се објективност и меродавност могу поредити са оном коју би епископ Лука имао у односу на Бискупску конференцију Француске, или лидер Хезболаха шеик Хасан Насрала у односу на питање унутрашњег изгледа синагоге у Њјујорку.

Тако један од цитиранијих „верских аналитичара“, иначе угледа достојан етичар, Слободан Саџаков у медијима носи епитет „доброг познаваоца црквених прилика“. Шта овог ученог човека чини „добрим познаваоцем црквених прилика“ не знамо. Нигде нам то није речено, па можемо само претпоставити да се с тим приликама добро упознао пошто сваке недеље иде на литургију и после тога кафенише у парохијском дому пажљиво слушајући трачеве. Или се можда дружи са свештенством? Можете и ви да се дружите с нуклеарним физичаром, па вас то неће учинити стручњаком за фисију, нити ће вам обезбедити место у тиму за инспекцију иранског нуклеарног програма. Зато што толико добро познаје црквене прилике, Саџаков и може да изјави нешто попут оцене да митрополит „Амфилохије настоји да одржи митоманску и националистичку свест која је слепа за решавање проблема (Косова) и само их продубљује следећи националистички курс“. А шта би то митрополит, који је читаво лето 1999. године провео покопавајући нове српске мученике у јужној покрајини, требало да изјави? Зашто би уопште идеја да је Косово део Србије и да би требало тако и да остане представљала „митоманску и националистичку свест“? Да ли су митомани и националисти и сви они други на овоме свету који не желе да прихвате отимање и окупацију дела своје територије? Због оваквог става митрополит Амфилохије је у очима Саџакова „ударна песница примитивизма и хаоса“. Он толико добро познаје прилике у цркви да не може да схвати да митрополитова, како каже „примитивна“, изјава о абортусима можда јесте „у супротности са модерним начином живота и у сукобу са нормалним током грађанског живота зато што је законом абортус дозвољен и приватно је право грађанки и грађана“, што га не чини прихватљивим за цркву. То знају и људи који је не познају тако добро као Саџаков. Још горе, овај човек високих етичких стандарда каже да је „чињеница да су држава и црква у некој врсти симфоније (…) у сукобу са цивилизацијским параметрима“. Треба ли црква и држава да буду непријатељи? Препоручује ли однос према цркви какав је био током Француске револуције, Бољшевичке револуције, Шпанског грађанског рата или, у крајњој линији, нацистичке Немачке? То су све највиши цивилизацијски параметри, за разлику од симфоније између цркве и државе каква данас влада у Британији, Француској, Немачкој, Италији…

Врло занимљив за саговорника у вези са питањима СПЦ медијима је и Мирослав Кавежди. За разлику од претходно наведених, он има формално теолошко образовање – 2001. године дипломирао је филозофију и религијску културу на Филозофском факултету Дружбе Исусове у Загребу. Према његовој анализи, црква се „прилагођава носиоцу моћи и носиоцу финансија“ те, пошто је „богато донирана из буџета не критикује носиоца моћи“. Ево, она горепоменута „ударна песница примитивизма и хаоса“ баш никада није критиковала носиоца моћи, ни у време Слободана Милошевића, ни у време ДОС-а и ДС-а, а то не чини ни данас, јер јој је, како каже Кавежди, „много важније да задржи повластице које јој следе из државне политике“. Посебно у Црној Гори.

Шлаг на торти „верске аналитике“ у медијима у Србији је, ипак, Драшко „Флоскула“ Ђеновић. Веровали или не, човек који критикује СПЦ када год стигне (а то је често), јесте проповедник Христове цркве на Карабурми. Христова црква је једна од протестантских секти настала почетком 20. века у Сједињеним Државама, где има и највише верника (по њиховим подацима у САД их је тренутно 1.352.758, а у Србији 25). Поред тога, Ђеновић је и генерални секретар невладине организације Центар 9 која се бави „верским правима и слободама“, наравно из угла ширења евангелистичких интереса. Коме је наклоњена ова НВО најбоље сведочи њихов позив од 2. марта ове године да уживо пратимо сахрану Билија Грејема. Овај „евангелизатор“, како се назива у овом позиву, био је духовни саветник већине америчких председника од Двајта Ајзенхауера до Барака Обаме. Најчувенијег и највољенијег америчког председника Џона Кенедија, међутим, није духовно саветовао, него је врло активно лобирао против његовог доласка у Белу кућу, јер је Кенеди био католик. Ово је довољно да се стекне утисак о ширини Грејемове душе и његовој отворености и верској толеранцији, те нећемо помињати да је подржавао рат у Вијетнаму и остало. Ђеновићева НВО блиско сарађује и са норвешком организацијом Форум 18, за чију је новинску агенцију годинама радио као дописник из бивше СФРЈ. Попут Центра 9, и Форум 18 као свој главни циљ истиче „борбу за верска права и слободе“ и то не у Саудијској Арабији, или Ирану него на простору бившег СССР-а и бивше СФРЈ, односно у православним земљама.

С обзиром на ово, када Ђеновић критикује (понекад и сасвим основано) СПЦ, поставља се логичко питање да ли то ради с позиције објективног аналитичара, или агресивног протестантског мисионара чији циљ није побољшање СПЦ (што је, ваљда, поента сваке добронамерне критике) негопривлачење нове пастве својој Христовој цркви. С које позиције он говори да се СПЦ  „однародила“ и да „више гледа себе него сиротињу рају“? С које позиције он критикује владике које се на Сабору СПЦ „све боре да нешто добију – можда неко бољу епархију или да се неко уклони, да му се смањи утицај и моћ“. По његовим речима, „јасно је да покушавају да за себе или за неке своје миљенике изборе што бољи положај или да профитирају“. Све у свему Ђеновић Сабор СПЦ представља у најмању руку као састанак пет њујоршких мафијашких породица, а не као сабор људи међу којима је макар један поштен. Приметно је да се у својој „анализи“ СПЦ најчешће хвата за исте аргументе (корумпирано свештенство, лицемерје, педофилија…) као и отворено антицрквене организације и појединци. У том контексту и не чуди што критикује патријарха јер „одбија“ да се пресели на Косово, у Пећку патријаршију. „Одбијањем патријарха да иде у Пећ, шаље се порука да је њему лепо у Београду“, рекао је он иако то од патријарха није ни тражено. Добро да га није оптужио за „башкарење по Дедињу“, рећи ћете. Ма јесте, и то је урадио: „Циљ те промене (Устава СПЦ) није да патријарх столује у Пећи већ ће и даље остати у својој вили на Дедињу и у згради Патријаршије, у центру Београда.“ Да ли ово личи на „објективну анализу“ или на малициозни коментар? Да овај „верски аналитичар“ није истовремено и „добар познавалац прилика у цркви“ као Саџаков, указује нам његова изјава да би црква народу добар пример дала „уколико би се свештенство и монаштво вратило на Косово“. Да познаје прилике, знао би да ни свештенство, ни монаштво са Косова нису ни одлазили него да су тамо све време. Баш као што није отишао ни 2016. године канонизовани свети новомученик Харитон којег наочиглед Кфора 15. јуна 1999. године отеше албански терористи и чије је измасакрирано и измучено тело пронађено августа 2000. године.

Имају право Ђеновић, Кавежди, Саџаков и сви остали да критикују СПЦ. Нажалост, пречесто имају и разлога да то чине. Само требало би да то ураде јасно, не скривајући се иза некакве лажне објективности и саопштавајући своје позиције. Овако, од њих је часнији чак и Милош Митровић из дневника „Данас“ који патријарха назива „сендвичарем“ јер се усудио да позитивно оцени рад председника Србије. Митровић се не крије, он је то што јесте. А и медији би требало да јасно кажу јавности од кога узимају мишљење, ако већ никада неће да га затраже и од друге стране, од људи не тако антагонистички постављених према цркви, као што су Жељко Ињац, Ненад Илић или Димитрије Калезић.       

[/restrict]      

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *