Скидање маски

Ако је новом приштинском платформом стављена тачка на дијалог с Београдом у Бриселу, да ли је Стратегијом националне безбедности Републике Србије тачка стављена и на наш унутрашњи дијалог о Косову и Метохији?

Скоро да можемо да одахнемо, неизвесности се изгледа ближи крај. Што, додуше, значи да нам онда следи следећа неизвесност, но, корак по корак, фокусирајмо се најпре на текући, нимало преурањени а свакако лековити, процес скидања маски пред финализацију ове рунде наше вечите косовске битке.

ПРИШТИНСКА ПЛАТФОРМА Приштина и њени западни пријатељи, а тврде да су и наши иако знају да им ништа не верујемо уз обиље доказа за то неповерење, коначно су, наиме, озваничили своје намере и тако престали да се праве да појма немају шта то тачно од нас траже док траже да потпишемо правно обавезујући споразум о свеобухватној нормализацији односа с државоликом творевином која је настала на територији наше јужне покрајине и на кршењу међународног права.

„То је свакако наш циљ… Надам се да ће Косово у блиској будућности бити чланица УН“, рекао је прошле недеље, подсећамо сад на то, вршилац дужности заменика помоћника америчког државног секретара који се тренутно зове Метју Палмер. А исто нам је то, још у новембру прошле године, поручио и немачки амбасадор у Београду Аксел Дитман: „Свеобухватна нормализација односа по нама укључује и сарадњу на међународном нивоу. Немачка је признала Косово и стога подржава његово чланство у међународним организацијама… То важи и за Уједињене нације.“

А будући да је Косово „део клуба земаља који предводи Америка“ (Рамуш Харадинај, председник Владе Косова), и да су цитираним изјавама својих званичника и Америка и Немачка очигледно одлучиле да и јавно обелодане своју намеру да Косово угурају у Уједињене нације, Приштина је поступила по команди и, прошлог четвртка, усвојила „државну платформу за финализацију бриселског дијалога Косова и Србије“, јавио је амерички Радио Слободна Европа. Тај дијалог, стоји у документу, треба да се заврши постизањем споразума с Београдом „који ће Косову омогућити чланство у Уједињеним нацијама и свим осталим релевантним међународним организацијама“, а уз то и „међународно обавезујућим правним споразумом, путем којег треба да дође до реципрочног признања Косова и Србије (…) уз поштовање суверенитета и територијалног интегритета“.

Односно, како је сумирао косовски вицепремијер Енвер Хоџај, преноси и то Слободна (америчка) Европа, „три главна циља платформе (јесу) реципрочно признање Косова и Србије, чланство Косова у Уједињеним нацијама те унапређење евроатлантских односа“.

ЗАЈЕДНИЦА СРПСКИХ ОПШТИНА А готово, тако да се изразимо, колатерално, пошто су већ наши дијалошки партнери из Приштине почели да скидају маске којима су до сада сакривали своје праве намере, сазнали смо и какву су судбину наменили Заједници српских општина, подсећамо, јединој каквој-таквој компензацији коју је Првим бриселским споразумом требало да добијемо у замену за гашење свих наших институција у нашој јужној покрајини.

Ех… „Моје мишљење је да се Асоцијација (српских општина) може успоставити у моменту када Косово постане чланица УН. Сваки унилатералан потез у вези са тим ће само оштетити процес и створити непотребна одлагања“, рекао је прошле недеље већ споменути вицепремијер Хоџај, да би ове недеље то прецизирао, поручивши (опет „Слободна Европа“) да „Косово не треба да жури да формира ЗСО и она треба да постане функционална када Косово добије столицу у Уједињеним нацијама као пуноправна чланица. ’Пошто Асоцијација (ЗСО) има за циљ да унапреди положај Срба на Косову, ја сам мишљења да њено формирање де факто треба да се догоди паралелно са учлањењем Косова у УН, када Косово буде добило правни статус и пуно међународно признање’, каже Хоџај“ а пренео је амерички радио. Исто ће, па и још резолутније, и Блерим Шаља, политички саветник председника Косова Хашима Тачија: „Неће бити Асоцијације/Заједнице без обавезујућег споразума… Ово је питање које ће се закључити у правно обавезујућем споразуму и не може да се одвоји или третира као посебна тема, већ ће завршити, природно, као један од анекса обавезујућег споразума.“

Да случајно не буде неспоразума: Први бриселски споразум предвиђа формирање ЗСО-а и тачка, то јест овим споразумом формирање ЗСО-а није условљено склапањем било којег другог споразума. Кроз речи Хоџаја и Шаље Приштина отворено најављује своју намеру да прекрши (односно, да настави да крши) споразум који је постигла с Београдом. А то се пак има читати и као чврста гаранција да ће се на истоветан начин односити и према сваком будућем (евентуалном) споразуму с Београдом, па ко воли… Другим речима, првим споразумом у Бриселу и нарочито његовом потоњом имплементацијом дали смо им све што је од нас (тада) тражено а заузврат нисмо добили ништа, то јест добићемо понешто тек ако пристанемо да изгубимо баш све, и збиља, шта рећи него свака част…

ИМПЛЕМЕНТАЦИЈА И ПЛАНИРАЊЕ У сваком случају, реагујући на објашњења Хоџаја и Шаље о правим разлозима због којих ЗСО већ није формирана – да би им, јел’, то послужило као преговарачки адут за наредни споразум – председник Србије Александар Вучић исправно је констатовао да „Приштина нема намеру да испуни своје обавезе из Бриселског споразума и то и не крије“, тако да је – што се тога тиче – он још само остао дужан овдашњој јавности да јој објасни зашто је Београд журио да испуни своје обавезе из Бриселског споразума иако је јасно видео да своје обавезе Приштина не испуњава, односно зашто наше испуњавање договореног није било координисано с њиховим испуњавањем договореног, уосталом, како је у основи и предвиђено Планом имплементације Првог бриселског споразума. Хоћемо да кажемо да смо пропустили лепу прилику да им дамо много мање него што смо им дали у замену за исто, дакле ништа.

Кудикамо важније од тога, међутим, коментаришући приштинску (могли смо да напишемо и вашингтонску, или берлинску, и да не набрајамо даље) платформу која од Београда захтева пристанак на улазак Косова у Уједињене нације, Вучић је рекао: „Ако је платформа коју је предложила влада самопроглашеног Косова оно што Приштина нуди као решење за нормализацију, онда не знам о чему уопште желе да разговарају.“ И додао да такве идеје „дијалог чине бесмисленим“.

Да ли је тиме заправо поручио да Београду не пада на памет да позитивно одговори на кључни захтев Приштине и њених западних налогодаваца? Пошто су на овај захтев – да се сагласимо с уласком Косова у УН, са свим пропратним последицама у виду отварања могућности за легално стварање „Велике Албаније“ – на овај су дакле захтев, таква му је природа, могуће само две врсте одговора, потврдан или одричан. А какав би морао да буде српски одговор, може да се прочита у управо објављеном нацрту нове Стратегије националне безбедности Републике Србије, која ће заменити претходну из 2009. године.

СТРАТЕГИЈА НАЦИОНАЛНЕ БЕЗБЕДНОСТИ Реч је, иначе, о „највишем стратешком документу чијим спровођењем се штите националне вредности и интереси Републике Србије“, представљајући „полазну основу за израду других стратешких и доктринарних докумената, докумената јавних политика и нормативно-правних аката у свим областима друштвеног живота и функционисања државних органа и институција, ради очувања и заштите безбедности грађана, друштва и државе“.

Овај документ, који дакле представља основни израз политике Србије, а који у садашњем тренутку има нарочити значај баш због захтева Запада (и Приштине) који је пред нас постављен, сасвим је изричит: „Једнострани поступци привремених институција самоуправе у Приштини, покушаји остваривања чланства у међународним организацијама и захтеви за смањење и укидање међународног присуства у Аутономној Покрајини Косово и Метохија указују на наставак покушаја отцепљења тог дела територије Републике Србије, што представља претњу националним интересима која ће се, сходно очекивањима, испољавати и у наредном периоду… Противправно једнострано проглашена независност територије коју административно обухвата Аутономна Покрајина Косово и Метохија не заснива се на Уставу Републике Србије, Повељи Уједињених нација и Резолуцији Савета безбедности УН 1244 и, као таква, неприхватљива је за Републику Србију, јер угрожава њене националне вредности и интересе.“ И недвосмислено конкретан и охрабрујући у свом кључном делу: „Активним радом у међународним организацијама и билатералном сарадњом тежиће се спречавању чланства и афирмације једнострано проглашене независности територије коју административно обухвата Аутономна Покрајина Косово и Метохија у међународним организацијама, а посебно у оквиру система Организације уједињених нација… Делујући у складу са Резолуцијом 1244 Савета безбедности Уједињених нација и основним нормама међународног права, (Република Србија) наставиће да штити свој суверенитет и територијални интегритет, користећи сва расположива дипломатска и правна средства.“

Дакле, наш најважнији стратешки документ обећава да ћемо одбити настојање Запада да дамо своју коначну сагласност на распарчавање сопствене земље. И то чини језиком који је, како рекосмо, сасвим конкретан, уз то и примерен актуелном тренутку, то јест изазову који је пред нама. На оно што од нас траже отворено, ми отворено дајемо одричан одговор. Ово би морао и да буде закључак унутрашњег дијалога о Косову и Метохији који се (ваљда) и даље води. Одлично, подразумева се, у мери у којој је то у овом тренутку реално, у ситуацији у којој се налазимо.

ЕВРОИНТЕГРАЦИЈЕ И НАЦИОНАЛНИ ИНТЕРЕСИ Баш због ситуације у којој се налазимо, разумљива је и бојазан да ће оваква стратегија остати само мртво слово на папиру, а опет, ако таква намера заиста постоји, зашто би се у стратегију овако експлицитно уписивало да нећемо урадити оно што ипак намеравамо да урадимо?

Постоји, такође, и бојазан да стратегија на крају неће бити усвојена у цитираном облику – реч је, понављамо, о њеном нацрту, који дакле тек треба да буде званично усвојен – али колико је тачно (не)вероватна могућност да је нацрт најважнијег стратешког документа, и то у његовом најосетљивијем делу, написан без консултација с председником Вучићем?

А ту је, кад смо код (не?)оправданих бојазни, и прописани однос према Европској унији. Наше евроинтеграције, наиме, Стратегијом националне безбедности проглашене су за „национални интерес Републике Србије“ највишег реда, практично, истог ранга као и „очување суверености, независности и територијалне целовитости“.

Шта ће се догодити ако (када) се ова два национална интереса директно сударе? А то ће се – преко самог Брисела или пак преко Берлина, сасвим је свеједно – неминовно догодити чим и званично будемо покушали да не потпишемо правно обавезујући споразум којим ћемо се сагласити са жељом Приштине (Берлина, Вашингтона…) да Косово постане чланица УН. Који ће од два национална интереса тада превагнути?

Стратегија националне безбедности каже: „Очување суверености, независности и територијалне целовитости услов је опстанка Републике Србије као државе.“ Стога, хајде да најпре одбијемо ово што се сада од нас тражи…

 

3 коментара

  1. KO kome sta duguje i ko je kome sta obecao.Vest .ako je tacna,je dobra.Prekinuti pregovore.Prekinuti i unutrasnji dijalog koga nije ni bilo.Neznam sta je tu sporno.Za mene je jjedino sporan stav naseg Predsednika.Samo se on zuri da resi ne resivo.Sta se to od nas jos moze traziti.Da nas kompletno okupiraju.Mda je to danas nemoguce.Da pobiju Srbe na Kosovu.I to je nemoguce.Da nam uvedu sankcije.Pa mi smo pod njima od 1991.Cime to nas Predsednik .dakle nas plasi.Jedina njegova strategija je zamor materijala.NE zapadnog,nego Srbskog.NJegova dnevna doza na medijimas je neizdrziva cak i za Srbski narod.

    24
  2. unutrašnji dijalog.r.j.

    Prištinskom platformom jeste stavljena tačka na dijalog s Beogradom (Kosovom) – da se krene u finalizaciju Briselskog sporazuma-BS t.j. o obavezujučem sporazumu o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa Srbije i Kosova (ulaznica za Kosovo u UN) To potvrdjuju paralelno i Mednunarodna zajednica (kroz ucene i pritiske) i najviši srpski političari preko Vučića koji se opredelio da mora on da reši Kosovo (… da ne ostavljamo našoj deci) bez obzira što ankete kroz unutrašnji dijalog pokazuju da preko 80% gradjana se protivi da se preda Kosovo za ulazak u EU(!)? To Vučić radi na perfidan način, 5 godina krije suštinu-predmet BS – odredjivanje statusa Kosova (Kosovo nezavisna albanska muslimanska država), sporazum tumači kao “bolji život za Srbe” a ZSO kao krovni nacionalni interes Srbije (ZSO: Udruženje-zajednica opština sa srpskom većinom u državi Kosovo(!)).
    SVEOBUHVATNO REŠENJE… o tome je govorio Dačić 2013 u razgovorima sa Tačijem u Briselu, citiram: Kosovo može da dobije stolicu u UN ako se Srbi i Albanci dogovore. Kada je Dačić u Srbiji dobio kritike pravdao se da je mislio na kraj pregovora o sveobuhvatnom rešenju za Kosovo (indicije da se dogovarao i planirao sa Vučićem: današnja finalizacija pregpovora.
    FINALIZACIJA PREGOVORA. Ko je tu finalizaciju pregovora za Kosovo omogučio? Naravno Vučić i Dačić koji su petogodišnjim pregovorima u Briselu dali Kosovu sve atribute albanske države, a ZSO-u opštinski status Srpske zajedniceu državi Kosovo (status isti za sve kosovske opštine, samo što se to u Srbiji drugačije tumači da se vlasi ne dosete).
    STRATEGIJOM NACIONALNE BEZBEDNOSTI Republike Srbije jeste da je stavljena tačka na unutrašnji dijalog Srbije. To Vučić svakodnevno dokazuje stavom da mora sada da se reši kosovsko pitanje, da je on za iako ankete govore da je preko 80% gradjana protiv nezavisnosti Kosova (za zamrzavanje Briselskog sporazuma)(!)?…

    13
  3. unutrašnji dijalog.r.j.

    Zbog finalizacije Briselskih pregovora (završna faza) – od Srbije se traži potpisivanje pravno obaezujućeg sporazuma o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa (Srbije i Kosova). Na bazi toga Priština izradila albansku Platformu da se stavi tačka na dijalog u Briselu potpisivanjem sveobuhvatnog sporazuma o normalizaciji, a Srbija izradila strategiju nacionalne bezbednosti da se stavi tačka na unutrešnji dijalog o Kosovu. Ovde su mnoge stvari kontradiktorne:
    – – Briselski sporazum je u startu potpisan i prihvaćen od Srbije i Kosova bez da se zvanično na debati
    usaglase pregovaračke strane;
    – – Pravno obavezujući sporazum o sveobuhvatnom rešenju nije sadržan u Briselskom sporazumu – zašto se naknadno-nelegitimno ubacuje u proces pregovora (o njemu se tada nezvanično znalo u startu pregovora: Dačić je nezvanično razgovarao sa Tačijem da Kosovo može da dobije stolicu u UN ako se Srbi i Albanci dogovore(!). Kada je Dačić u Srbiji dobio kritike – pravdao se da je mislio na sveobuhvatno rešenje o normalizaciji na kraju procesa pregovora (što govori da se pravno obavezujuće sveobuhvatno rešenje o normalizaciji planiralo u startu – a da se sata nameće u zvaničnoj formi pregovora – naravno – da Kosovo dobije stolicu u UN (a teritorijalno dobilo državu Briselskim sporazumom). Ja sam još tada 2013 pisao kritičke komentare o tome ali se cenzurisalo. U tom smislu je unutrašnji dijalog o Kosovu obesmišljen i beskoristan jer je pokrenut u završnoj fazi pregovora kada je teritorija KiM predata-poklonjena, a ne na početku Briselskog sporazuma da se srpski narod izjasni.
    — Zato je i novom Strategijom nacionalne bezbednosti Srbije stavljena tačka na unutrašnji dijalog-pregovore da se pristanak i odgovornost prebaci na Srbiju… da mora sada da se donese kosovsko rešenje bez obzira što se anketno 82% gradjana protive tome…

    – –

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *