Радослав Лале Павловић – Србији не дају да се уздигне

Да ли понашање наше елитне дипломатске администрације даје повода за закључак – да „због одржавања хармонизација бивше Југославије ништа српско не сме да одскаче, па ако Хрвати немају јак културни центар у Паризу, не смеју да га имају ни Срби“, и како се такав став одражава на рад Културно-информативног центра (КИЦ) Србије у Паризу, за „Печат“ објашњава директор ове јединствене српске институције у Француској

Годинама појединци покушавају, и успевају, да успоставе везе са француским институцијама и угледним људима, да радом и утицајем подигну репутацију Србије, али то траје само колико и њихов лични однос и ангажовање. Нажалост, Културно-информативни центар (КИЦ) Србије у Паризу за последњих двадесет година није капитализовао те односе, није их неговао и упорно их оставља ван система. Као да некоме смета да се на државном нивоу обнове и изграде стабилни и квалитетни односи између институција Србије и Француске, што је основна улога јавне и културне дипломатије. У прилог тој тврдњи иде и чињеница да је министар саветник Радослав Лале Павловић, директор КИЦ-а од септембра 2017, у Париз дошао управо са том намером, и да од почетка свог ангажовања доживљава опструкцију и провокације које су протеклих дана замало кулминирале физичким сукобом, и изазвале одговарајућу медијску пажњу у Србији.

„Ако ме питате шта очекујем, могу једино да кажем да у свим овим догађајима нема разлога за оптимизам. Очекујем да ових дана у Париз дође неко из Министарства спољних послова (МСП) ко ће причу завршити мојим ’повлачењем’, од чега не страхујем, али се бојим да ће то бити и последњи дани КИЦ-а,  јединствене такве наше институције у свету. Зато ову причу морам да поделим са људима у Србији који имају поноса, који знају ко су и одакле су, који поседују информације и знања о вредностима у култури. И да спасем душу. Али и свој живот, јер један инфаркт сам већ преживео“, рекао је на почетку разговора за „Печат“ Радослав Павловић.

 Какво сте стање у КИЦ-у затекли кад сте пре осам месеци у Париз дошли са озбиљним амбицијама и културним програмом?

Мој „радни“ сусрет са Паризом није био обећавајући. Зграда КИЦ-а налази се на фантастичној локацији, преко пута Бобура, али стање у коме сам је затекао и атмосфера која је у њој владала изазивали су у мени осећање да сам се нашао над бунаром дубоким 300 метара, затрпаним костима и лишћем и разним непотребним и одбаченим стварима. Сличну нелагоду жена и ја смо имали и при уласку у стан који нам је додељен на коришћење, а који је био невероватно запуштен, неокречен и испуњен стварима старим најмање 30 година, што смо забележили на фотографијама. Ту није могло да се станује, па смо били приморани да изнајмимо мали стан на одређено време, купимо кинески душек на надувавање и ту пребивамо док стан није окречен, расходоване ствари избачене, и док не прођемо цео административни процес који нам дозвољава да изаберемо намештај код Икее, што Централа најпре треба да одобри.

Јесте ли од МСП-а захтевали објашњење за такву (не)добродошлицу, с обзиром на то да су услови неопходни за ваш рад вероватно прописани неким правилником?

Добио сам објашњење да је у том стану живела „једна грозна жена“ Славица Петровић, моја претходница у КИЦ-у која је „све у стану упропастила“. Временом сам схватио да су, заправо, Славицу Петровић упропастили колико су могли. И што је најодвратније и изазива моје гађење, да овде такав однос преовладава према женском роду уопште. У Србији нисам сретао тако бедан однос према женској особи која је сама и не може да се брани. Сва кривица сваљена је на њу, па чак и то што КИЦ није радио, а о чему су сведочиле спуштене гвоздене ролетне. Изузев у за то посебно одређене дане. Принцип је био да Министарство културе и информисања пошаље програм по коме изложба, на пример, треба да се отвори 23. маја, а онда се исте вечери ролетне спусте и Центар затвори, и тако све до следеће изложбе која, рецимо, треба да буде 26. јула. Ова зграда је, иначе, веома лепо здање, дело нашег чувеног Слободана Јефтића, једног од најславнијих сликара у Француској. Направљена је на три нивоа – галерија, приземље и испод њега лапидаријум где су постојала врата са натписом „излаз у случају пожара“, али та врата уопште нису могла да се отворе. То значи да није смео да се користи лапидаријум, јер би се у случају пожара публика подавила. Од затечених службеника КИЦ-а, које овде зову „уговорци“, сазнајем да ту постоји ходник дугачак скоро 15 метара у коме већ седам година живи један клошар са „болешћу хрчка“, који сакупља и довлачи ту разне ствари. Морао сам да зовем инспекцију и општинске службе које су помогле да клошар буде исељен, а девет камиона ђубрета заосталог иза њега буде одвезено на депонију. Такође, затекао сам галерију на којој је од 70 потребних рефлектора функционисало тек седам. Улазна врата у галерију су више-мање кородирала и тешко се затварају, а иначе су изван закона, јер у Француској све установе које примају публику морају да имају врата која се отварају ка споља да би људи у случају неке непогоде што лакше могли да изађу. Међутим, ова врата се отварају ка унутра… Онда сам затекао мејлинг-листу од 4.600 имена, због које су стизале сталне притужбе ретких ентузијаста да не добијају обавештења о програмима.

Да ли то значи да КИЦ данас не поседује ни озбиљан адресар француских личности и институција?

Управо тако, чак ни оних који су гостовали у Центру. Срби и Французи већ неколико година у широком кругу заобилазе КИЦ. И то сам покушао да решим, па сам уз велику муку променио платформу за слање мејлова по савету колеге Кизена, директора Француског института у Београду, што ми је омогућило да добијем повратну информацију – да ли је прималац видео информацију, да ли ју је лајковао итд. Почео сам, коначно, да схватам колико људи добија информације о догађајима и ко су те особе. Сазнао сам да постоји и сајт и Фејсбук профил, али да је отворен преко приватног профила једног од двојице „уговораца“, а ми смо државна установа и то не може. Напросто зато што у поменутом случају неко може да напише било шта увредљиво и ружно. Због тога сам тражио да као директор КИЦ-а добијем приступ сајту и ФБ профилу, јер је логично да треба да имам утицај на садржаје сајта. Тада ми је „уговорац“, још у октобру, рекао да је његов послодавац амбасадор, а не ја, и да видим са амбасадором како могу да добијем право приступа. И тако су почели наши озбиљни проблеми у комуникацији, а опструкција је пре неки дан изазвала моју жестоку реакцију.

Ако као директор Културног центра нисте послодавац његовим службеницима, него је то амбасадор, чему онда именовање директора КИЦ-а?

На то питање, које правно није решено, и сам покушавам да нађем одговор. Из тога произлази да је функција директора КИЦ-а у Паризу, под датим околностима, у ствари потпуно шизофрена. По систематизацији директор руководи Центром, даје задатке, комуницира са јавношћу, али послодавац је амбасадор. То је наслеђено и, као што сам већ рекао, потпуно болесно. Култура је специфична област и захтева познавање организације и комуникације, знање језика, подразумева опште образовање и љубазност у комуникацији, што значи да не може баш било ко да носи такве програме, поготово да помаже директору да са Французима гради и обнавља односе који су потпуно угашени. Међутим, правило у МСП-у, који је незаинтересован и који не препознаје КИЦ као специфично тело, каже да је послодавац амбасадор. То је логично за онога ко не зна шта је Културни центар, али уколико зна, онда би морао као генерални секретар, или као министар, без обзира из које је странке, да напише неку уредбу која би директору дала право да бира с киме ће радити. Или бар да се директор консултује у вези с тим ко ће му бити најближи сарадници. У том смислу сам давао аргументе, али сам се нашао у затеченој ситуацији која је веома компликована и необична, у којој амбасадор, не питајући ме за мишљење, ангажује људе са којима треба да радим. При томе, уз дужно поштовање свих послова, КИЦ није гаража, ни општински шалтер, већ један сложени организам који захтева комуникацију, иновацију, технику афирмације и тако даље. Дакле, проблеми су настали на том затеченом стању, јер директор КИЦ-а нема право да буде питан, да саветује или предлаже, него то ради амбасадор који је од КИЦ-а удаљен десетак километара и који је за осам месеци дошао у КИЦ два пута.

Зар дипломатски статус који имате, углед драмског писца, стратега и креатора културног програма нису довољан гарант да сами бирате сараднике с којима ћете радити у најбољем националном интересу?

Тако би требало да буде, под условом да знамо шта је национални интерес и да радимо на његовом остварењу. Али национални интерес очигледно не коинцидира са интересима креатора оваквог хаотичног стања. Тачно је да сам као дипломата, односно министар саветник, члан Амбасаде Србије, а као директор КИЦ-а независан јер је КИЦ независан. Међутим, КИЦ је заправо потпуно зависан, и то шизофрено стање је потковано разним правним одлукама.

Кад сте сагледали мат-позицију коју сте затекли у КИЦ-у, јесте ли надлежну службу МСП-а обавестили да сте ометани у спровођењу културних програма и захтевали заштиту?

Та позиција ми је налагала да консултујем МСП коме сам написао неколико писама, али ми је шефица кадровске службе телеграмом одговорила да је у питању реципроцитет, и да наш статус мора да буде исти какав Француски институт има у Београду, али да не види проблем да се директор КИЦ-а консултује о томе са ким треба да ради. Међутим, контактирао сам француског колегу Кизена у Београду, који ми је објаснио да, између осталог, он сам бира особље са којим ради. Написао сам МСП-у више од 20 телеграма, молећи да уместо службеника које сам затекао овде дођу неки други људи. Конкретно, написао сам да се ради о двојици „уговораца“, од којих је један оснивач Сланинијаде и Гусанијаде из Качарева, а други је овде нешто студирао.

Имају ли они одговарајуће квалификације за рад у КИЦ-у и како су, уопште, доспели  у институцију која треба да буде центар јавне дипломатије?

То је основно питање за МСП и његове надлежне службе, ја сам овај „двојац“, који нема дипломатски статус, наследио од претходне директорке. Не знам како су доспели у КИЦ, али знам да је амбасадор шеф Дипломатско-конзуларног представништва и ангажује људе на уговор по такозваном „безименом кредиту“. Једног од ове двојице, са месечним хонораром од 2.100 евра, садашњи амбасадор такође је наследио, али је подржао продужење његовог недавног уговора на још годину дана који му не осигурава ни пензијско ни социјално осигурање, као ни његовом млађем колеги. Око њих постоји низ нејасноћа, поготово што амбасадор није компетентан за послове којима се ја бавим. С друге стране, све указује на изузетну блискост између амбасадора и „уговораца“ који ме на сваки начин опструирају, а све скупа превазилази дипломатију, добре обичаје и оно што се зове задатак дипломате Србије у Француској. Ни у КИЦ-у, ни у Амбасади Србије нисам пронашао њихове биографије, а шеф кадровске службе МСП-а Ивана Пејовић одговорила ми је да их немају ни у Министарству. Тако не знам ко су ти људи, ни кад су и где рођени, да ли имају неке школе, ништа о њима не знам. То је потпуно невероватна ситуација с обзиром на то да наша амбасада и КИЦ у Паризу, као престоници велике и моћне земље, треба да представљају Србију. Пре мене то је радила директорка Славица Петровић, која је доживела пакао јер су је поменути „уговорци“ четири године вређали и понижавали говорећи јој „марш, козо“ и разне друге гадости. Бавили су се и ситним преварама, типа да јој неко пред пројекцију филма из Београда на коју дође 50 људи украде кључ, па пројекције и не буде. О томе код генералног секретара МСП Вељка Одаловића постоји више од стотину телеграма које је она послала. Значи, документација о свему постоји, али пету годину пакао се наставља по систему „не треба нам директор Културног центра“!

Можете ли да „докучите“ разлоге таквог става према функцији директора КИЦ-а и према вама лично?

Истине ради, морам да кажем да смо у почетку имали месец дана идиле, када сам на сваки задатак добијао одговор „директоре, нема проблема“. Али кад сам питао зашто посао није урађен, они су одговарали „ма, не брините, решићемо ми то лако, радном акцијом“. Нисам могао да верујем шта слушам, јер овде сам дошао да се бавим јавном дипломатијом и успоставим систем који ће омогућити да идемо ка Французима, што је по закону главни задатак институције зване КИЦ, а не да се бавим радним акцијама и размишљам хоће ли у згради бити струје, компјутера, телефона… Ова зграда је дуго била Дом дијаспоре, и није спорно што су Срби ту долазили као у своју кућу, али дијаспора припада Амбасади а КИЦ је по закону дефинисан као установа која треба да гради углед Републике Србије у Француској. Међутим, проблем је што је овде све сведено на један грдни приватлук и када сам почео да тражим да се ради, почеле су и опструкције. Одмах сам схватио да сам угрожен, али сам још увек имао ентузијазма и одлучио сам да преузмем на себе послове „уговораца“. И схватио сам да они уживају нечију јаку подршку, јер долазе и одлазе с посла кад хоће, иду у кафану у току радног времена, све уз осмех. Тражио сам од амбасадора да се сретнемо, јер он ме је и дочекао на аеродрому кад сам стигао у Париз пошто се познајемо одраније. Схватио сам да сам упао у нечији „дил“ и да сметам јер сам почео озбиљно да радим. Није ми било тешко да намештам светло и тон, да доносим столице за публику, и то је некако функционисало, али сам у међувремену писао Централи да од 200 хиљада Срба у Паризу нађу неку другу двојицу која ће хтети да раде. После четири месеца писања о свим детаљима њиховог непочинства, Микију Ћировском је потврђен уговор на још годину дана. Уверен сам да иза овога не стоји БИА а ко стоји – не знам. Знам једино да тај човек не сме да не буде ту, али уговор који је поново добио обојици је дао снагу да сада буду још дрскији и провокативнији, да се шегаче са мном и добацују ми „директоре, хоћемо ли једну освећену кафицу“. Неретко ме у пролазу одгурују раменом, свакодневно ми шаљу мејлове у којима пишу како их спречавам да обављају своје радне задатке и траже „вратите нам овлашћења“. Очигледно је да су добили сигнал да ме провоцирају, због чега сам доспео у дилему да ли да се спакујем и вратим, или да главног актера мушки завалим песницом у нос, иако знам да ништа од тога није примерено мом статусу ни личном интегритету. Постало је јасно да је отворени линч праћен свакодневним провокацијама, као да су обучени за то, једини радни задатак двојице „уговораца“.

Претпостављате ли ко би могао да буде налогодавац њиховог задатка, и са којим циљем? Тачније, коме сметате ту где сте?

О томе коме сметам могу само да нагађам, али онај чију безрезервну подршку имају  „уговорци“ је амбасадор Рајко Ристић који четири месеца одбија комуникацију са мном. При томе, он је шеф ДКП-а, и он мора да решава све проблеме који се појаве, да хармонизује односе, његов задатак је да води кућу, а не да прави рат у њој. Његов задатак је да штити колегу, министра саветника, а не „уговорце“ који се понашају као газде куће од 400 квадрата у Паризу. То је потпуно „болесна“ позиција. Не желим да упоређујем своју каријеру са каријерама људи које не знам или каријером човека који је основао Сланинијаду, али амбасадор би, ваљда, требало да уочи разлику. Под условом, наравно, да је заинтересован, јер није нашао за сходно да дође ни на изложбу нашег великог вајара, академика Светомира Арсића Басаре, који је питао да ли је дошао амбасадор.

Пошто сте већ споменули програм КИЦ-а, ко одлучује о културним садржајима Србије који треба да буду презентовани у Паризу?

Деветочлана комисија Министарства културе у Београду одлучује о културним садржајима који ће бити представљени у Француској. Као директор КИЦ-а немам права да доведем било кога, нити имам буџет. А имао сам намеру да доводим људе који желе да се српска соло песма чује у Француској и људе који су нудили ауторске концерте и извођење наше класичне музике о свом трошку, јер буквално немам ни динар буџета.

Претпостављам да о свему томе разговарате са министром Владаном Вукосављевићем и да бисте заједно могли много тога да урадите, под условом да и први човек културе није изложен опструкцији?

Морам да кажем две врло занимљиве ствари. Прво, са МСП-ом сам много радио за време Николићевог мандата и сарадња је у свим секторима била беспрекорна. Али откад сам у Паризу морао сам да пријавим кидање телефонских жица и ту се безбедносна служба мало двоумила, али су пристали да се направи нови уговор за телефонију не са неким приватним лицима већ са највећом француском компанијом „Оранж“. Прихватили су и молбу за кречење и опремање стана, добио сам сагласност да уђем у процедуру за увођење видео-надзора у КИЦ-у, да се направи прилаз за инвалиде, без обзира на несташицу пара. У свему су ми изашли у сусрет осим у једној ствари – да српска култура у Паризу не може да се осећа на сланину. Што се тиче Министарства за културу, сарадња је такође беспрекорна, тај посао обављају културне и изузетно образоване жене. Повремено се чујем са министром културе Владаном Вукосављевићем, јединим човеком у власти који ме је подржао.

Упркос тој подршци, много тога се догађа у складу са изреком: Ђаво је стигао пред врата?!

Стигао је. А међу нама је много кукавица, много ћутљиваца, климоглаваца, сви мисле – неће се то мени догодити, али ђаво дође ако се ниси молио Богу. А молитва Богу је – радити и чинити добро. То је молитва Богу, то је приступ животу. Нико ме није позвао после инцидента о којем сам обавестио МСП и затворио сам на одређено време КИЦ да бих избегао нове провокације са тежим последицама. Видим да нико због тога није забринут, јер КИЦ у суштини не ради већ 20 година, директор годинама није постојао а кад је именован, морао је да прође кроз „топлог зеца“, кроз пакао који је сада сачекао мене. Али и сам Свети Сава да дође овде, и њега би сачекао „топли зец“.

Зар је толико моћан лоби налогодаваца да „ништа српско не успе“?

Додао бих – или сам ја толико сам? Да ли је могуће да само мене занима Културни центар од свих Срба на Земљи? Срећа да нисам без заната, имам породицу и пријатеље и остаћу на ногама. Мислим да су ово последњи дани Културног центра у Паризу и не знам како ће са истим таквим људима радити будући културни центри Србије по свету. Бојим се да ће се гангрена само увећавати. У МСП-у постоје на десетине и десетине телеграма којима су бивши запослени из КИЦ-а у Паризу обавештавали надлежне о недопустивим стварима које се овде дешавају, објашњавали њихову генезу и давали предлоге како да буду превазиђени. И знам да је цео МСП у потпуном шоку и да сви мисле као и ја, осим троје или четворо људи. Може око свега тога и да се ћути, али гангрена неће бити мања ако се буде ћутало. Главно је, као што видите, питање да ли хоћемо да оздравимо, или да умремо.           

ОСЕЋАМ ОГРОМНУ НЕМОЋ И СТИД

Питам се, заиста, која и колика је та сила што не дозвољава да се српска култура уздигне. Бојим се да је све то повезано са једним приступом наше елитне администрације да се одржи хармонизација бивше Југославије, да ако Хрвати немају јак културни центар у Паризу, не смеју да га имају ни Срби. Ако га немају Албанци, опет не смеју да га имају ни Срби. Једноставно, ништа српско не сме да одскаче. Само треба да се уклопимо у причу о једној нацији која ни за шта није способна, осим да буде део неке туђе приче, да буде сагласна, послушна и усаглашена. То је глобална идеја, а остало су мање или више разни лични интереси. Могу да кажем да су осећање стида који имам, не од моје Србије међу разним Србијама, и осећање немоћи – огромни. займ на карту онлайн взять займ на карту без отказа онлайнзайм физическому лицузайм в новосибирске