ПРАЗНИК УСКРСА — СА ХРИСТОМ БОГ ПОСТАЈЕ ЧОВЕК

Христов путоказ самопотврђивању

Пише Бојан Јовановић

Схваћен и као резултат дотадашњих човекових трагања за Богом и успостављање снажног упоришта за оно што ће се потом збивати, долазак Исуса Христа, као и Исусов овоземаљски животни пут важни су и за разумевање значаја хришћанског искуства у индивидуационом процесу формирања личности

Долазак Исуса Христа је један од најважнијих догађаја у људској историји, јер је његовим учењем утемељена јудеохришћанска цивилизација, заснована и на великом грчко-римском искуству оличеном у филозофији, књижевности, уметности и религијским схватањима. Схваћен и као резултат дотадашњих човекових трагања за Богом и успостављање снажног упоришта за оно што ће се потом збивати, овај догађај, као и Исусов овоземаљски животни пут важни су и за разумевање значаја хришћанског искуства у индивидуационом процесу формирања личности. Тај процес није само спонтан већ и свесно вођен, а знање о путу који треба прећи чини појединца утолико одговорнијим за његов коначан исход. На том путу постајања личности човеков највиши узор је Христос као конкретна историјска самостворена личност и лик у причама и митским творевинама о њему и његовом животу.

Хришћанство тек након Христа успоставља своју симболику и иконографију, повезујући их и са претходним религијским контекстом. Мит о Озирису исказаће се у транспонованом виду и у хришћанству, као и теме безгрешног зачећа, васкрсења, мироточења и ритуала паљења свећа. У читавом овом контексту Христос се открива као јединствена, изузетна личност са којом се може успоставити жива и аутентична комуникација.

БИТИ ОНО ШТО ЈЕСИ Уколико је Христос својим доласком, учењем и животом указао човеку на његово место у божјем свету, онда се и оцртава тај људски пут као могућност највишег и најнижег, божанског и ђаволског, слободе и ропства. За разлику од искључивог хомоцентризма, оличеног у Парменидовој идеји да је човек мера свих ствари, као и теоцентризма да је Бог мера свега, са Христом Бог постаје човек да би му указао на његове божанске потенцијале, односно оно више и креативно највише у њему. Међутим, Богочовек је пред искушењем човекобога и човекових амбиција да заузме место Творца и завлада светом. Зато је Христов пут онај средишњи, главни пут којим човек треба да иде да би постао оно што јесте. Бити оно што јеси, индијско „То је то“, „Тат вам аси“ је најтеже постићи. Ту индијску мисао понавља и Пиндар стиховима: „Човече буди, / постани оно што јеси“, а много касније и Ниче у чијој је верзији она позната савременим конзументима популарне психотерапијске литературе представљене књигама америчког психотерапеута Ирвина Јалома који лаицизираним филозофирањем потврђује значај приче као конструкта у психотерапијском процесу.

Уколико већ јесмо оним што нам је дато, поставља се питање зашто се императивно тражи да то и остваримо, да то будемо? Одговор је садржан у могућности и да не будемо оно што јесмо, односно да својим животом изневеримо себе, да постанемо неко други. То је, дакле, питање идентитета да будемо једнаки себи, односно да остваримо себе, сходно ономе што јесмо, јер потврђујући се својим идентитетом, никада нисмо једнаки себи.

Бити једнак себи значи само доследно следити клицу своје посебности, али је контекст у коме остварује себе увек изазован, и у њему је он увек виши или мањи од себе. То што он јесте је оно што му је дато рођењем, доласком на свет, али само као могућност и претпоставка. Развојна клица дата је зачетком, а потреба да појединац следи себе обасјан том унутрашњом божанском искром долази из најдубљих слојева његовог постојања као могућности самоостварења. Та искра се исказује свешћу о томе да без обзира на његово самоостварење постоји нешто више од њега, оно божанско, као креативна могућност, која га изненађује откривањем да зна више него што мисли да зна или решењима и делима која превазилазе његова очекивања. Неизвесна и исходом непредвидива креативност, има своју божанску тајанственост из које и долази одговор на питање ко је и који је смисао његовог животног постојања. Тај одговор је озарен Христом и његовим учењем о човековом сложеном идентитету чије чиниоце у процесу индивидуације треба усагласити и хармонизовати.

ИСКУШАВАЊЕ НИЖИМ Да би постао оно што јесте и потврдио себе, човек треба са сумњом да гледа како на веровање у генетске предиспозиције, као пресудно и судбински дате за остварење циља његове индивидуације, тако и на веровање у социокултурни контекст који пресудно утиче на обликовање његовог идентитета. Он може постићи животни циљ, да буде оно што јесте, у оквиру природне, генетске, и социјално-културне и духовне датости, али само слободно развијајући своју индивидуалност и способност за љубав. Показује се да је личност комплексна творевина и да њен идентитет чине елементи различитог степена општости. Од оних природних и социјалних, везаних за улоге и припадништво различитим заједницама: породичној, регионалној, националној, наднационалној и глобалној. Такође у духовном смислу, човеково природно паганско биће, које подразумева магијско-анимистички супстрат и политеизам, основа је његовог примарног религијског искуства које се потом надграђује монотеизмом и хришћанством.

У том процесу потврђивања себе, стварања свог идентитета, важно је не потискивати претходно већ га преображати. Хармонизовати те различите елементе идентитета у контексту хијерархијске општости значи суочавање са неизвесношћу. Хришћанско као највише у тој хијерархији стално је искушавано оним нижим, а циљ самопотврђивања да појединац буде оно што јесте, отвара многе неизвесности у погледу привременог или коначног исхода. Искушења, схваћена као изазови и одговори на њих, према Арнолду Тојнбију, јесу и само језгро историјског кретања, али и процеса човекове индивидуације. Христово искуство и хришћанство, хришћанска етика, указује на могућност превладавања искушења нижег степена општости, али и могућност пада у та искушење. Она су и за савременог човека истоветна, онима којима је и Христос кушан, али се пожуда, охолост и похлепа јављају само у другим видовима и облицима. Није Бог кушао Исуса, а не куша ни данашњег човека, већ је то ђаво, пројекција човековог непревладаног негативитета. Управо тај негативитет га и доводи у искушење, а ђаволова способност да обмане, завара, да купи човека својом брзином, како би му узео душу, исказује се и у актуелним искушењима. Међутим, ма како био искушаван, Бог у кога верује не допушта да буде изложен већем искушењу од оног који не може савладати. Како је Бог и потенцијал негативитета који га куша и креативна моћ да га превлада, искушења су својеврстан изазов сопственом креативном потенцијалу. У међусобној комуникацији инвестиција у везу, љубав и пријатељство, не претпоставља и враћање уложеног и добијање очекиваног, јер тада веза постаје трговина, даје се да би се добило. Христос је порушио тезге трговаца у храму и демонтирао пагански образац комуникације са божанским као са оним наводно вишим од човека, које га је унижавало.

ИСКУШЕЊЕ ДОБРА Међутим, не постоје само искушења зла већ постоје и искушења добра, као датости. Једно од тих искушења је и слобода, а неадекватан однос према њој преображава је у супротност. Слободан човек постаје роб својих пожуда, охолости и похлепе, које поништавају његову могућност да искрено искаже и живи своју љубав. Неке непосредне историјске поуке везане за српско национално искуство потврђују значај тих искушења добра. Наиме, српски народ је историјски научен како да се понаша у злим временима, како да храброшћу, одлучношћу и спремношћу на велике жртве оствари циљеве националног ослобођења. Међутим, упркос великим победама, Србе поражава искушење добра, оствареног историјског циља, које се некритички прихвата и брзо претвара у своју супротност. У злу се не понижавају, а у добру се не узносе, али им недостаје искуство, односно образац чувања остварених вредности од њихове брзе злоупотребе. Побеђују јачег и бројнијег непријатеља, али не могу да савладају себе, да ограниче моћ појединаца и њихову бахатост.

Уколико појединац као незрела и морално лабилна личност нема снаге да се одупре искушењима свог егоизма, па пожудно и похлепно задовољавајући своје преувеличане потребе испољава охолост према другима, онда је његова заједница, односно друштво инстанца која треба да буде препрека том његовом искушењу, да спречи и заштити такве појединце од њих самих, и уједно заштити себе и своје вредности. Непостојање културног обрасца у нас и непоштовање утврђених стандарда доводило је до злоупотреба управо од стране људи који су били носиоци историјских промена, од Карађорђевог до нашег времена.

Неоспорна је чињеница да нису сви људи исти, по својим способностима, капацитетима да остваре своје људске могућности и досегну највише духовне и моралне висине. Многи застану на том путу индивидуације, остану на одређеном ступњу, не развијају се, а онда нужно назадују. Управо таквим појединцима вера може помоћи, ослободити их блокаде, покренути заустављени развој и усмерити ка Творцу.

Христос пружа прилику појединцу не да буде оно што јесте на основу своје природне датости, већ у перспективи потврђивања оног што може бити, оног утопијског „још-не“ у контексту своје божанске задатости и остварења свог креативног потенцијала. Оно више у човеку, божанска, креативна искра, има значење искрене вере и поверења у комуникацији са Творцем, па свако даривање, жртвено и саможртвено, претпоставља слободу чињења праћену љубављу без очекиваног уздарја, као врсте трговине, преваре и остварења неког профита.

Попут свих духовних вредности и хришћанска етика није самим својим постојањем и познатошћу усвојена и спозната. Тај процес је дуготрајан и непрекидан. Одвија се свакодневно и траје до краја овоземаљског живота. У том смислу треба рећи да је и само хришћанство предмет оспоравања и цивилизацијског искушења. Као што однос према негативитету, са хришћанског становишта, али и будизма, претпоставља сталну борбу, јер једном постигнута победа не значи да је искушење, као зло, заувек побеђено, тако је и оспоравање хришћанства и хришћанских вредности константно. Оно долази из дубине људске душе као негативитет који се настоји ослободити и успоставити као реалност у социокултурном амбијенту у којем не би важила хришћанска правила. Зато је оно  што важи за однос хришћанина према негативитету као свом искушењу, у индивидуалном смислу, важно и за хришћанство које се може утврдити и опстати само сталном духовном и културном борбом за његове највише етичке и људске вредности.