ПОЕТИЗОВАНА ЛИНИЈА

Београдска Галерија „Луцида“

Ретроспектива цртежа Јована Пантића из периода седамдесетих и осамдесетих година, свакако најбољег периода српске уметности, најразноврснијег и најбогатијег, тзв. високог модернизма, када је фигуративна уметност код нас и у свету била на врху

У београдској Галерији „Луцида“ до 2. маја може се видети ретроспектива цртежа сликара Јована Пантића из периода седамдесетих и осамдесетих година. Реч је о најбољем периоду српске уметности, најразноврснијем и најбогатијем, тзв. високом модернизму, када је фигуративна уметност код нас и у свету била на врхунцу. На изложби треба честитати власнику Галерије „Луцида“ Златомиру Радивојевићу, који се после две године рада осмелио делимично да промени излагачки програм и уз наглашене авангардне експерименте приреди и понеку другачију поставку. Ретко је у Београду видети добру изложбу фигуралног цртежа и то још из периода прошлог века, а више цртачких опуса попут Синише Вуковића, Милослава Лазаревића и Миће Стоиљковића чека да буде откривено или први пут буде представљено.

Драгош Калајић је први код нас размишљао о обнови слике, мада постоје мишљења да она никада није била угрожена и да нема кризе у уметности, већ само промена. Чињеница је, међутим, да су на српској ликовној сцени све мање присутни цртачи, скоро да су изумрли. Београд је некада био империјални центар европског и светског цртежа, у њему су стварали неки од најбољих цртача. Тај замах је остварен посредством уметничке групе, или боље рећи покрета Медиала. Она је прва раскинула са миленијским медитеранским наслеђем српске уметности које се протеже од антике преко православног средњег века до модернизма. Неговале су се фреска и икона а на основу њих и поједини доприноси модернизма, али не и аналитички, северњачки цртеж, који је Медиала усамљено открила. Из њеног шињела изашли су бројни цртачи средње и млађе генерације, посебно у периоду високог модернизма, од педесетих до почетка осамдесетих година прошлог века, али и касније. Тај велики полет замире са трансавангардом и „новом сликом“ у осамдесетим, када се неговала антиуметност бесмислено ружног сликарства, апсурдни, нихилистички и самопоништавајући вид фигурације као нови, постмодерни израз иконоборства.

[restrict]

Један од великих мајстора цртачке уметности тог ранијег периода је сликар Јован Пантић (Ваљево, 1950). За његов рад је Михаило Ђоковић Тикало, други посвећеник, рекао да има необичну финоћу. У сплетовима његових линија и суптилних набојавања одиста откривамо зашто је цртачка традиција ренесансне Фиренце многима дража од сликарске Венеције, због чега строгост и концептуалност цртежа више одговарају од раскоши али и произвољности сликарског колорита. Цртеж је кичма целе ликовне уметности а боја крвоток; Пантић у том смислу настоји да прочисти и поетизује линију, извлачи је да буде налик влатима траве, власима косе, млазу цурења воде или начину на који птице у сплетовима граде гнезда. Усредиштен је у тајну и традицију цртежа, код њега се прожимају историјско знање о цртежу, медиално-фантастични стваралачки дух са личним открићима у области форме и композиције. Као и сваки прави цртач он је истраживач, на том маленом парчету папира настају светови таме и светлости, гнозе и грозе, лепоте и њене негације. Креће се од органског до архитектонског, од аморфног ка конструктивном, од акта до предмета, испитујући тајну појединачног као и групног или  нагомиланог. Попут најбољих цртача не занима га ликовни опис, није реалиста нити фактограф документариста већ зналац, психолог који улази у стања фигура и предмета као велику тајну постојања. Пантић је дошао да подсети не само шта значи цртати већ стварати са елеганцијом и стилом, његова мисија је да остане по страни као надмоћни посматрач, изнад јавне каљуге. Он је отмен цртач, уметник аристократа, а његов свет настаје на размеђи више смислова, за шта је потребно посебно се духовно наоружати. За разлику од других не даје предност аморфној, мекој нити геометријској, строгој, кристалној структури цртежа, а у том кључу бисмо могли сагледати и читати целе епохе и цивилизације. У његовом раду појављују се фалусоидне и луткасте форме напоредо са архитектонским, слободна линија и кроки са прецизном студијом, људска фигура и мноштво предмета. Реч је о цртачу који жели да истражи богатство те уметности, не искључујући сурови линеарни минимализам нити иједан вид цртања. Његова је премоћ у томе што се не одлучује за једну цртачку опцију већ ради на више основа. Он зна за тајну само једне прецизне и осетљиве линије, коју су на актовима уснулих лепотица открили Ђорђоне и Тицијан, као што је свестан да се не може задржати само на лепом, већ да мора ући у цртеж као процес, у коме су присутне агломерације, здрузгавања и савремене ликовне акције. Зато испитује и естетику колажа, појавност ружног, што га чини савременим а не анахроним, као што има слуха за интегрисање и развој ликовних поетика.

Без његовог опуса историја српског и београдског цртежа је умањена. Враћајући поверење у цртеж, близак Медиали и Радомиру Рељићу, однегован је на хтонским, црним маргинама црног таласа, када су медиалисти и њихови наследници стварали изван јавности, у илегали. Представник је херојског времена у коме је цртеж био алхемија, магија и страва стварања. На његовим радовима феноменолошки је сконцентрисан свет бројних гомилања, мутација и метаморфоза, приписивања особених значења формама око људске фигуре и њој самој, том стубу и оси света. Човек је духовни центар у коме се преламају простор и време, сустичу светови, он траје док се све око њега распада у ђубриште као вечни симбол пролазности. Цртежи Јована Пантића имају нечег дантескног, великог у замаху, можда и предапокалиптичког, онога што одговара другом паду модерног човека, другом Адамовом искушењу, грешности не више кушања забрањеног воћа, већ уништења целе природе, сечења рајског дрвета спознаје. Зато његове цртеже треба разумети као мала чуда, виртуозне трагове пророчке маште и критичке посвећености људском.   

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *