Плаво или сиво, питање је сад

Неочекивани успех Американца Боба Минцера на Коларцу

Организатори (ЦЕБЕФ) концерта Војвођанског симфонијског оркестра под управом енглеског диригента Тимотија Редмонда сматрали су да ће Гершвинова Рапсодија у плавом обележити концерт, па је и штампани програм био плав. Али десило се изненађење…

У суботу увече се на Коларцу догодио концерт који ће се сигурно доста коментарисати. Гостовао је Војвођански симфонијски оркестар под управом енглеског диригента Тимотија Редмонда, са програмом америчке музике 20. века и солистима пијанистом Матијом Дедићем и квартетом саксофона „Сигнум“. Организатори (ЦЕБЕФ) су сматрали да ће Гершвинова Рапсодија у плавом обележити концерт, па је и штампани програм био плав. Али десило се изненађење.
Уводна композиција Леонарда Бернштајна У граду, три плесне епизоде за велики оркестар представила је симфоничаре као компактан ансамбл зрелог звука, са одличним дувачима и перкусијама и жељом да се музиком нешто каже, што се обично код музичара наших великих оркестара губи. Као врстан познавалац и зналац оркестрације, Бернштајн је у три крокија остварио звучну слику Њујорка, са мером и укусом који су га увек одликовали. Не очекујући много од непознатог савременог америчког композитора Боба Минцера (1953), а ни од четири саксофона, публика у Коларцу је доживела изненађење вечери. Концерт за овакав квартет и оркестар назван Ритам Америке приказао је сваки инструмент у соло деоницама, у камерном музицирању, са оркестром и без њега, користећи до крајности боје и могућности сваког понаособ. Квартет „Сигнум“ чине млади музичари, али није младост пресудна него страст и уношење у музику коју свирају. Од лаганог представљања у првом ставу (невероватно, али бас саксофон понекад звучи као контрабас), преко карипских и салса ритмова у другом, распеваних кантилена у трећем и бравурозном четвртом фуриозо ставу (изврсне перкусије у оркестру), било је јасно да је ово дело врхунац вечери, а солисти дефинитивне звезде концерта. На овације публике одговорили су бисом који је кренуо од лагане и чаробне обраде Аранхуез концерта за гитару, да би се затим музичари бацили у бесне и дивље џез варијације са невероватном техником и усклађеним заједничким дисањем. Други бис био је другог жанра, као румуњеште, клецмер и остале етно зврчке, где је ту и тамо сопран сакс зазвучао као соло Бокија Милошевића на кларинету. Једва су успели да оду са позорнице, толико је било одушевљење публике.
Други део концерта био је талац првог, иако замишљен као поента вечери. Обучен као у пролазу ка оближњем кафићу, на сцени се појавио млади Дедић. Тако је и свирао. Као у пролазу. Млако. Гершвинова Рапсодија у плавом у извођењу Матије Дедића била је више сива него плава, више наговештај него извођење, недефинисаних бледих пасажа и недовољне снаге у акордима. Професори клавира старе школе тај начин свирања су звали брисање прашине. Велика је заблуда да се Рапсодија своди на лаку џезерску импровизацију. Напротив, то је велики концерт за класичног пијанисту са приличном физичком кондицијом. А можда је овај наш солиста навикао на озвучење и свирање по клубовима, па се није снашао са природним, unplugged звуком. И поред све симпатије за изданка нашег великог кантаутора Арсена, у његовом издању Гершвина није било ни страсти ни темперамента, а опростили бисмо и погрешне ноте да је свега другог било. Оркестар се опет показао у најбољем издању, али ни та џезерска атмосфера у музичкој подршци није навела младог пијанисту да се отвори и прикаже се упечатљивије и музички убедљивије. Симфонијске слике из Гершвинове опере Порги и Бес некако су испеглале нелагодан утисак иза клавирског концерта, мада су и оне могле да претрпе један добар ви-де да би добиле у ефектности. Опет, дувачи симфоничара су се показали беспрекорно, штрајх је био одличан, нарочито креативни концерт-мајстор.
Шармантни диригент Тимоти Редмонд је без палице водио оркестар у компликованом програму, играјући, заводећи, глумећи и шармирајући своје музичаре, који су му се предали без остатка. Њега бисмо радо видели испред Симфонијског оркестра РТС и Београдске филхармоније, и то као чешћег госта диригента.