Печат недеље / Људи, послови и дани

Опет Мило

На седмим председничким изборима од увођења вишестраначја у Црној Гори, одржаним у недељу 15. априла, победио је њен вишедеценијски владар Мило Ђукановић.

Ђукановић је победио већ у првом изборном кругу, освојивши око 54 одсто гласова, док је, с двадесетак одсто гласова мање, друго место освојио Младен Бојанић, кандидат највећег дела опозиције.

Нови-стари председник Црне Горе је на овим изборима освојио око 181 хиљаде гласова, чиме је за двадесетак хиљада гласова поправио резултат који је на претходним председничким изборима, 2013. године, освојио тадашњи Ђукановићев кандидат Филип Вујановић, досадашњи председник Црне Горе.

Не без извесног цинизма, руска новинска агенција „Тас“ подсећа да се Мило Ђукановић на власти у Црној Гори налази већ 27 година и да би до краја петогодишњег председничког мандата могао да влада укупно 32 године, и због тога га пореди с доскорашњим председником Зимбабвеа Робертом Мугабеом који је на власти провео чак 40 година.

Западне новинске агенције, наравно, ову паралелу не примећују већ Ђукановића називају проевропским политичарем подвлачећи при томе, попут америчке агенције „Асошијетед прес“, да је реч о човеку који је „одбио Русију“ како би своју земљу увео у НАТО, те да су ово били први избори после уласка Црне Горе у овај пакт па су као такви сматрани и тестом за Ђукановића.

А прву честитку Милу Ђукановићу, и пре него што су проглашени резултати избора, упутио је председник такозваног Косова Хашим Тачи: „Честитам мом старом пријатељу Милу Ђукановићу на победи у Црној Гори. Ово је победа за Црну Гору, али и за цео регион који тежи НАТО и ЕУ интеграцијама.“

Ђилас без подршке

Опозициони тријумвират с београдских избора – Драган Ђилас, Саша Јанковић, Вук Јеремић – кренуо је путем који му је и предвиђан, дакле, уместо у учвршћивање сарадње које је најављивано, ка њеном даљем слабљењу.

Председништво Јанковићевог Покрета слободних грађана, наиме, једногласно је у уторак одбацило Ђиласов предлог за стварање „Савеза за Србију“ јер се он, како је оцењено, „бави формом и поделом функција, уместо изградњом јасне политичке визије око које би се окупиле демократске снаге“ и које би водиле „не само смени власти већ и суштинским променама… Покрет не пристаје на таблоидизацију сарадње опозиције којом се настоји створити уверење да се опозиција бави собом уместо Србијом“.

Ово је други Ђиласов предлог који је одбијен, а лист „Данас“ раније је најавио да ће, догоди ли се ово што се и догодило, бивши градоначелник Београда ући у самостално формирање политичке организације или савеза у који би ушле неке (још) мање партије.                      

Макронова порука Балкану

Овдашњи еврофили, сви који се тако осећају или су тако плаћени, а уз њих и они који су поверовали да је порука да би Србија могла да постане чланица Европске уније до 2025. године ишта више од пуке пропаганде, доживели су крајње непријатно изненађење када им је овог уторка, с говорнице Европског парламента у Стразбуру, француски председник Емануел Макрон – „државник у кога све његове колеге из ЕУ упиру поглед“ и „вођа“ по оценама немачког „Дојче велеа“ – поручио да од тога нема ништа. Макар у догледној будућности.

Емануел Макрон је, наиме, како преносе медији, рекао да жели да „учврсти Западни Балкан уз европски пројекат“ јер не жели да се наш регион окрене Турској или Русији, али „Европска унија не треба да прима нове чланице док се дубље не интегрише и не спроведе реформе… Подржаћу проширење само ако прво буде продубљивања и реформе наше Европе“ која, како је додао, „већ тешко функционише са 28 чланица и не може тек тако да сутра пређе на 30 или 32 чланице, а да остане при истим правилима“.

Способност Уније за пријем нових чланица, илити њен апсорпциони капацитет како се то каже језиком бриселске бирократије, представља стари услов, који се у јавности додуше не истиче нарочито често услед сопственог капацитета да охлади ентузијазам потенцијалних чланица јер у себи садржи поруку да оне могу да испуни ама баш све што се од њих затражи, а да ипак у Унију не буду примљене.

Упркос томе, међутим, Макронову поруку новом и значајном чини сама чињеница да ју је француски председник изговорио овако јавно и неувијено, и то одмах пошто је председник Европске комисије Жан-Клод Јункер, за истом говорницом, говорио о проширењу ЕУ на Западни Балкан као да ће се то заиста догодити у некаквој иоле блиској будућности.

А што се тиче реформи Европске уније које Макрон прижељкује и заговара, као главног предуслова за даља проширења, озбиљну препреку не представља само озбиљан отпор чланица Вишеградске групе (Мађарска, Пољска, Чешка и Словачка) већ, много више, и сличан недостатак воље у Немачкој, о чему западна штампа пише све више. А да и не говоримо о питању да ли ће Србији, када и ако уопште ЕУ буде реформисана по Макроновом рецепту, бити у интересу да у њу уђе…