Обојена револуција, или легитимна народна побуна

ШТА СЕ ДЕШАВА У ЈЕРМЕНИЈИ

Америчка стратегија организовања обојених револуција широм света довела нас је дотле да, када год се негде догоде масовне демонстрације с циљем смене власти, закључујемо да „Американци стоје иза тога“ брже него што се може изговорити Џорџ Сорош. Зато је тешко разлучити да ли се у Јерменији догодила још једна „америчка револуција“, или се ради о аутентичном народном бунту

Предводник уличних протеста „Никол Пашињан је био у праву, ја сам погрешио. Постоји читав низ решења за садашњу ситуацију, али ја нећу прибегавати ниједном од њих. То није мој стил. Напуштам функцију премијера. Демонстранти су против мог именовања. Ја се повинујем вашим захтевима“, рекао је у понедељак, после десет дана масовних уличних демонстрација, доскорашњи председник Јерменије Серж Саргасјан, подносећи оставку после само шест дана проведених у премијерској фотељи. Иако Пашињан има све карактеристике класичног проамеричког „обојеног револуционара“, погрешно би било олако тако окарактерисати и комплетне демонстрације, и тек ће нам мало већа временска дистанца пружити праве одговоре на питање шта се заиста десило у Јерменији. Ово је већ прва од уочљивих разлика у односу на Украјину, где је у самом старту све било јасно. Да побуна у Јеревану није исто што и „Мајдан“ у Кијеву указао је и портпарол Кремља Димитриј Песков: „Не бих повлачио никакве паралеле, јер је ситуација потпуно другачија (…) Сада могу рећи да је овде неприкладно свако повезивање с Украјином.“
[restrict]

ПОГАЖЕНО ОБЕЋАЊЕ Прва и најуочљивија разлика је у ставу демонстраната. Док су демонстранти у Кијеву отворено и снажно испољавали непријатељство према Русији, то у Јеревану никако није случај. Такође, односи Украјине према Русији су били главна покретачка снага протеста у Кијеву, док се у Јеревану (засад) ради искључиво о унутрашњем народном незадовољству Саргасјаном и његовим лидерством. Поред оптужби да лоше води економску политику земље и да је корумпиран, Саргасјану је највише замерено што није одржао обећање и повукао се с власти по истеку другог и последњег председничког мандата (непрекидно је владао од 2008). Саргасјан је 2015. иницирао уставне реформе за промену државног уређења Јерменије из председничког у парламентарни систем. Тада је обећао да неће, по истеку председничког мандата, претендовати на премијерску функцију и на референдуму о променама 2015. добио је снажну народну подршку, баш као и његова Републиканска партија на прошлогодишњим парламентарним изборима (49,17 посто). Пошто је сада ово обећање погазио, јавност је схватила да је све, у ствари, била велика превара и да је Саргасјан припремао модус за неограничен останак на власти.

Разлика у односу на Украјину, и друге земље где су успешно спроведене „обојене револуције“, јесте и у томе што су у њима прозападне и проруске снаге биле подељене отприлике у односу пола-пола, док у Јерменији то није случај. Прво, Саргасјан се не може сматрати потпуно проруским лидером иако има снажне личне везе са руским вођством и поред тога што је своју земљу увео и у Евроазијску економску унију и у Организацију уговора о колективној безбедности (ОДКБ), јер је истовремено чинио крупне кораке ка Западу, као што је одржавање блиских веза са НАТО-ом и потписивање 24. новембра 2017. Свеобухватног уговора о ојачаном партнерству са ЕУ. Друга ствар је што јерменском политичком сценом потпуно доминирају проруски ставови – друга по снази политичка партија (освојених 27,35 посто гласова на изборима 2017) Просперитетна Јерменија снажно се залаже за присност с Русијом, а досадашњи коалициони партнер Саргасјанових републиканаца, Јерменска револуционарна федерација, „братска странка“ пропутиновске Праведне Русије, четврта је снага у парламенту са 6,6 процената гласова. Једина прозападна парламентарна странка је Пашињанова „Алијанса за излаз“, која је добила подршку свега 7,8 посто бирача. Због овога Саргасјанов одлазак са власти не мења ништа у спољној политици Јерменије, чак ни пошто су „револуционари“ одлучили да његовој странци ускрате подршку у парламенту, јер има натполовичну већину. Овде може настати проблем, јер се Пашињан сада не задовољава Саргасјановим одласком, што је био захтев демонстраната, него захтева да до нових парламентарних избора функцију премијера не обавља Саргасјанов партијски друг Карен Карапетјан, који је премијер био и до пре недељу дана, већ да привремену власт предводи „кандидат народа“, што је, претпостављамо, он. Једна од јасних одредница да ли се радило о „обојеној револуцији“ биће управо ово питање, да ли ће многобројни демонстранти стати и иза овог захтева, или не. Како год, тешко да би на предстојећим парламентарним изборима исход могао бити толико другачији да прозападна струја са осам посто подршке добаци до више од половине гласова и промени курс земље. И сам Пашињан је, по оставци Саргасјана, изјавио да је „Русија пријатељска и братска земља“ с којом, додуше, постоје неки нерешени проблеми.

И западни аналитичари сумњају да се овде ради о правој „обојеној револуцији“ и не верују да Саргасјанов одлазак може имати озбиљније реперкусије на међународној сцени. Бивши амерички амбасадор у суседном Азербејџану Ричард Каузларић рекао је да је „сада тешко рећи да ли се доиста ради о обојеној револуцији“ и додао да би „волео да се овај филм завршио прихватањем воље народа“, односно Саргасјановом оставком. Утицајни амерички магазин „Форин полиси“ у тексту „Некад су јерменски протести само јерменски протести“ наводи да „не треба очекивати геополитичке последице ван јерменских граница, нити ово треба схватати као знак да утицај Русије опада или као повод за руску интервенцију. Саргасјанов пад нема везе са геополитиком. Највише, то може бити знак да постсовјетски режими нису сигурни као што делује из даљине и да се стари режими у региону могу срушити мирно, без подстрекивања споља“.

ПУТ САМОУНИШТЕЊА Уколико би ипак дошло до озбиљнијих промена и заокрета у досадашњем курсу Јерменије, то би била потенцијална катастрофа за ову земљу. Без претеривања се може рећи да и опстанак Јерменије директно зависи скоро искључиво од Русије која је једина у овом тренутку гарант њеног суверенитета и која може помоћи Јеревану у решавању спорова са два своја моћна суседа с којима је сада у готово отворено непријатељским односима – Азербејџаном и Турском. Русија већ више од две деценије игра улогу посредника и смирује ситуацију с Азербејџаном после рата око Нагорно-Карабаха, а с обзиром на недавно приближавање Москве и Анкаре, и ту може играти улогу веродостојног гаранта мира.

Постоји могућност да би Пашињан, који важи за ултранационалисту, могао повући потезе супротне досадашњим напорима Саргасјана, председника Русије Владимира Путина и председника Азербејџана Илхама Алијева за постизање трајног и мирног решења за питање Нагорно-Карабаха. Ово би Русију свакако довело у незавидну позицију, будући да јој је Јерменија врло важна за „затварање“ јужне границе и стабилност на Кавказу, али би ствар била далеко гора по Јереван, јер му, као што смо рекли, Русија једина држи страну у односу и на Турску и на Азербејџан. Такође, губитак Јерменије као савезника много би мање погодио Русију него обратно. Русија се у одбрану Јерменије пре свега ставља због духовних и културних веза које чврсто повезују ова два народа, али из чисто рационалног, геополитичког гледишта – Азербејџан је много важнији, ако ни због чега другог, због тога што је једини мост Русије са Ираном, и односи Москве и Бакуа су последњих година у значајном успону. На прозападни заокрет Јерменије благонаклоно не би гледао ни трећи јерменски сусед, Иран, с којим ова земља дели важне не само економске него и политичке интересе који сежу чак и до Сирије и Либана.

На крају, морамо указати и на злокобну чињеницу да Сједињене Државе у овој земљи од само три милиона становника имају једну од својих највећих амбасада у свету, са више од 2.500 запослених, што говори о важности коју придаје Јерменији. Због тога не треба занемарити ни могућност снажног притиска на неке нове власти Јерменије да крену путем аутодеструкције само да би се „сместило“ Русији.  

[/restrict]