Nažalost, daleko od Lorkinog teatra

DOM BERNARDE ALBE na Sceni Raša Plaović

Adaptacija poslednje drame Federika Garsije Lorke koju je obavila dramaturg Vanja Nikolić zasniva se najviše na radikalnom skraćivanju teksta, tako da su izostavljene brojne scene te moramo reći da je ova drama zapravo osakaćena

Počećemo ovaj prikaz pitanjem o scenografskom rešenju, koje je za izvođenje poslednje drame Federika Garsije Lorke, svakako u dogovoru s rediteljkom Anom Grigorović, ovom prilikom dala Marija Jevtić. Naime, izgleda da je postao manir da se na Sceni Raša Plaović prostor za glumačku igru rešava kao stepenasta površina – tako je bilo, koliko se sećamo, na predstavama Kod večite slavine Momčila Nastasijevića i Nadenu Maksima Gorkog. Ovom prilikom Dom Bernarde Albe predstavljen je u ambijentu koji nikako ne liči na seosku kuću u Andaluziji sa večito zatvorenim i zastorima prekrivenim prozorima: to je monumentalni stepenasti hol sa širokim podestima, koji čine prostor na nekoliko nivoa pogodan za horske koncertne nastupe, a ne za život pet Bernardinih kćeri kojima skoro vojnički gospodari njihova majka uz pomoć Ponsije, glavne kućne domaćice. Na tim podestima odigravaće se svi prizori drame – počev od razgovornih scena pa do svađa, sukoba i međusobnih devojačkih tuča. Svi podesti prekriveni su belim platnom, koje će tokom predstave pojedine glumice podizati sa tla i motati ga nekad i oko sebe. Osim crnih „tonet“ stolica, koje služe za sedenje i, kako smo videli, katkad za međusobne tuče ili prosto za nervozno bacanje na prostor sa strane, drugoga nameštaja nema. Po tom stepeništu najviše će se kretati Svetlana Bojković, koja igra Ponsiju – hodajući tamo-amo, ona ih je dobro premerila!

[restrict]

Slično se može reći i za kostimografiju Katarine Grčić Nikolić. Sve osobe ove drame, budući da su u žalosti posle očeve smrti, uglavnom su odevene u duge crne haljine koje podsećaju na svešteničke mantije, s tim što Ponsija ima preko haljine kecelju. Sve imaju i istu obuću – teške crne polučizme, što nikako ne odgovara pretoplim letnjim danima Andaluzije… Tako odevene Bernardine kćeri teško su se na sceni mogle razlikovati, te je bilo najsigurnije prepoznavati ih po glasovima, kao da slušamo radio-dramu.

Dom Bernarde Albe, kako ga pisac definiše, komad je u tri čina i prikazuje dramu žena iz španskih sela. Radnja se događa u jednoj kući u širokoj ulici andaluzijskoga sela Valderubi, koje se nekad zvalo Askerosa. U toj kući stanovala je udovica Bernarda Alba, koja je upravo sahranila svoga drugoga muža, sa pet neudatih kćeri. Sa njima u kući žive služavka Ponsija i Bernardina majka Marija Hosefa. Tužne zbog smrti oca i zabrinute zbog toga što neće smeti da se udaju tokom osam narednih godina koliko će biti u žalosti, što im nikako ne odgovara, jer se svaka od njih nada da bi mogla biti isprošena. Zbog toga među njima vlada rivalitet, omraza i zavist posebno u odnosu prema najstarijoj sestri Angustiji, koju je isprosio seoski lepotan Pepe Romano imajuću vidu prvenstveno bogat miraz koji je donosila, budući da je bila kćerka Bernardina iz prvoga braka. Pepe Romano svake večeri razgovara sa svojom verenicom stojeći pod njenim prozorom sa rešetkama, da bi se potom, kada smrkne, našao i vodio ljubav sa Adelom, najmlađom Bernardinom kćerkom u senovitoj bašti iza kuće, koja mu se podala i dušom i telom. Uprkos gvozdenoj disciplini, koju je kao kakav general Bernarda zavela u kući, zahtevajući potpuni mir i tišinu što je jedino dopušteno porodici u žalosti, naravno, bilo je uvek nekakvih iskakanja, sukoba i svađa među seksualno frustriranim kćerima, što bi, u duhu patrijarhalnog morala, majka manje ili više uspešno, uz intervenciju i pomoć Ponsijinu, surovim sredstvima redovno smirivala i zataškavala da se ne bi čulo i doznalo u selu.

Adaptacija teksta Lorkine drame koju je obavila dramaturg Vanja Nikolić zasniva se najviše na radikalnom skraćivanju teksta, tako da su izostavljene brojne scene te moramo reći da je Lorkina drama zapravo osakaćena. Na primer, scena kada majka greškom ubija Adelu „štrihovana“ je i gledalac, valjda da bi se od Lorkinog poetskog dela načinila postdrama, to jedino može doznati iz teksta projektovanog na jedva vidljivom displeju u dubini pozornice u kojem je napisano da je Adela umrla nevina.

Na sceni koja je bila sve drugo a ne porodični zatvor Bernarde Albe, gledali smo torzo jedne od najboljih Lorkinih drama, zapravo poslednje koju je napisao ne dospevši da je vidi i na pozornici, jer su velikoga pesnika, uz Servantesa briljantno oličenje španskoga duha, avgusta 1936. uhapsili i streljali pripadnici civilne garde zloglasnog fašističkoga generala Franka.

Predstava koju smo videli, nažalost, daleko je od Lorkinog teatra. Dom Bernarde Albe kao da je u režiji Ane Grigorović pretvoren u scenski oratorijum, koji ima i nekoliko igranih prizora. Ne može se sporiti takvo stilsko opredeljenje, pogotovo što je u ovoj predstavi sprovedeno decentno, bez obzira što ovo Lorkino delo nije u stihovima već u prozi, istina ritmizovanoj. Scenom je dominirala Svetlana Bojković u ulozi prevrtljive Ponsije. Dara Džokić kao Bernarda imala je ledeni izraz koji je odavao permanentnu strogost i nepopustljiv vojnički stav. Nesrećne ženske sudbine Bernardinih kćeri prikazivalo je pet glumica. Najstariju Angustiju glumila je Zlatija Ocokoljić Ivanović sa suzdržanim otuđenjem od svega, zato što je htela da pokaže kako nije zabrinuta što se svaka od sestara interesuje za njenog lepog verenika. Dubravka Kovjanić kao Magdalena diskretna u izrazu, Zorana Bećić kao Amelija neodmereno frustrirana, Sloboda Mićalović šarmantna i taktična, dok je Suzana Lukić u ulozi Adele isuviše eksponirala mladalačke nemire i nezadovoljstva. U predstavi se Marija Hosefa, Bernardina mati, ne pojavljuje već se oglašava preko zvučnika (glas Rade Đuričin) što nije loše rešenje.               

Federiko Garsija Lorka
DOM BERNARDE ALBE
POZORIŠTE Narodno pozorište u Beogradu, Scena Raša Plaović
REDITELJ Ana Grigorović
ADAPTACIJA TEKSTA I DRAMATURG Vanja Nikolić

[/restrict]