НАЈОПАСНИЈИ ТРЕНУТАК У ИСТОРИЈИ

Америка прети апокалиптичким трећим светским ратом. Оно што се призива, прижељкује, провоцира, на крају се и догађа. Удари изведени у Сирији по својим стварним ефектима били су практично безначајни – не и по својим политичким импликацијама. Русија и Америка (Запад) сада се фактички налазе у ратном стању

Ратни добоши већ неко време одјекују у срцу „цивилизованог света“. И то не само у Лондону, Паризу или и у Сједињеним Државама. „Апокалиптички сукоб“ у овом случају није само застрашујућа метафора већ нешто што упућује на скривено значење: Армагедон је место последње и одлучне битке између добра и зла и централни догађај „краја света“, барем у есхатолошким тумачењима протестантских фундаменталиста. Непријатељ је добро познат и уистину архетипски: „варварин“ који већ деценијама, ако не и столећима, подрива темеље западне цивилизације и међународног поретка. Русија је, у очима Запада, „агресор који одбија да игра по правилима“ или, према речима утицајног сенатора Линдзија Грејма, напросто пас који се отргао са ланца. Хладни рат је можда завршен рушењем источног, комунистичког блока, али упркос томе Русија остаје „царство зла“ (Роналд Реган), злокобно библијско „царство Гога и Магога“. Притисак на Русију је у пуном замаху. „Ратни бубњеви из Лондона“, како умесно примећује Весна Кнежевић, дописник РТС-а из Беча, „почињу да терају крв у очи Западу, а Запад са своје стране читавој Европи…“

Последице тога могли смо видети у Сирији. И то је највише што Запад може да покаже у овом тренутку. „Запад прети ратом, али се и сам боји рата“, закључује руски геополитичар Валериј Коровин. Ова чињеница омогућила је да катастрофа буде избегнута, или макар одложена, и то на неко неодређено време.

[restrict]

О томе сведочи и изјава руског министра иностраних послова Сергеја Лаврова, дата непосредно после телефонског разговора два председника: Путин и Трамп неће дозволити рат између Русије и САД. Москва је пре напада, додао је Лавров, јасно предочила Вашингтону сопствене „црвене линије“, а оружане снаге САД нису прешле те линије у војној акцији која је, уосталом, трајала једва 50 минута и није довела до људских жртава.

То је само једна страна проблема. Доналд Трамп свакако није либерални ни неоконзервативни фанатик, а још мање протестантски фундаменталиста. Он је прагматик лишен обзира и скрупула, за кога је свет „високе политике“ нешто између бизниса и ријалити-шоуа. Најважнија Трампова особина је његова непредвидљивост. Отуда, тврди Ноам Чомски, уопште није важно шта Трамп говори – „његова једина идеологија је он сам“. Несуђени амерички цезар је већ раније назван „злоћудним лакрдијашем“ и „провокативним кловном“.

„Бесни Пас“ – глас разума

Заправо, како примећује Валериј Коровин, једини принцип по коме функционише Трамп је главни принцип америчке филозофије: „то ради“ (it works) – или „то не ради“ (it doesn’t work). У првом случају, уколико „то ради“, он налази некакво решење; уколико „не ради“, он се окреће ка другом проблему. То је суштина америчког прагматизма, нешто што произлази из самог духа Америке.

Доналд Трамп свакако не одлучује сам и он није прави господар живота и смрти. И после више од годину дана Трампов положај остаје несигуран, а он подложан притисцима и уценама. Све док над његовом главом виси претња опозива, Трамп ће бити присиљен да, с мање или више успеха, лавира између супротстављених струја и неће бити у стању да води никакву кохерентну и доследну политику.

У Сједињеним Државама већ дуго траје „грађански рат“ насмрт завађених политичких елита. Оно што важи за Америку, важи и за „колективни Запад“. Јединство је само привидно и сваки дан изложено тешким испитима, са променљивим резултатима. Резултат су нестални и променљиви савези. Немачка је, судећи према изјавама Ангеле Меркел, убеђена у Асадову кривицу, али одбија да учествује у америчкој ратној коалицији. Италија, опхрвана сопственим проблемима, и не помишља да следи Вашингтон и Лондон. „Велика западна коалиција“ коначно се свела на свега три слова. Емануел Макрон наводно располаже чврстим доказима о употреби бојних отрова, али одбија да их предочи, „из поверљивих разлога“, за разлику од Терезе Меј, која захтева „више доказа“ и за то време ипак доноси одлуку да учествује у нападу на Сирију, исказујући традиционални англосаксонски презир према међународном праву. Чак и Џејмс Матис (Трампов секретар за одбрану) признаје да САД не располажу никаквим доказима о употреби хемијског оружја у Думи, а још мање о „Асадовој кривици“ – изузев оних који су прикупљени са Фејсбука. „’Буди Пас’ Матис“, примећује Александар Дугин, „показао се као једини глас разума у САД“. Парадоксално, сада „ситуацију спасавају лудаци“. Према Матису, извршени удари били су „једнократни“ („one time shot“). Трамп је самом себи оставио нешто шири маневарски простор.

Према тврдњама неименованих званичника, управо је „Бесни пас“ Матис убедио Трампа да одустане од дуготрајне кампање и да се интервенција ограничи на само један, прецизно изведен удар.

Планетарна руска завера

Oво није први пут да се свет, вољом САД, нашао на ивици трећег светског рата. То се већ десило поводом Грузије, Украјине и Крима, и поновило се неколико пута у Сирији: пре тачно годину дана на удару се нашла сиријска ваздушна база у Шајрату. Ефекат је и овде био само симболичан. Међутим, понављање истог обрасца прети да догађаји коначно измакну контроли. То отвара пут апокалиптичком сценарију. Да ли то Запад заиста жели?

Судећи по најновијим догађајима у Сирији и ван ње, управо тај сценарио сада настоје да избегну и Кремљ и Бела кућа.

Са случајем „Скрипаљ“ антируска хистерија је можда досегла свој врхунац, али је она започела много раније. Већ дуго русофобија је константа на Западу, има своје узлете и падове, зависно од (дневно)политичких потреба и конјунктура. У говору који је у новембру прошле године одржала у Гилдхолу, у лондонском Ситију, британска премијерка Тереза Меј упутила је „веома једноставну поруку Русији“ и најавила нову еру жестоких конфронтација: „Знамо шта покушавате да постигнете, али у томе нећете успети. Зато што потцењујете стабилност наших демократија, привлачност слободних и отворених друштава и западно опредељење за савезе који нас вежу.“

Русија је, судећи према речима Мејове, одговорна за рат у Украјини и нарушавање ваздушног простора других земаља, за анексију туђих територија, за хакерске нападе и коришћење информацијског оружја. Она се уплиће у изборе широм света, сеје раздор на Западу, подрива „слободна друштва“ и спроводи пропагандне кампање ширећи лажне вести.

Једном речју, Руси овде играју улогу сличну оној коју је Хитлерова пропагандна машинерија наменила Јеврејима: они су креатори и извршиоци планетарне завере против Запада. Русија је универзални кривац, истински архетип зла, одговорна за све објективне тешкоће с којим се суочавају западна друштва.

Овај архинепријатељ делује на прикривени начин, путем својих агентура и хакерских мрежа, које га чине невидљивим, свеприсутним и готово свемоћним. „Ми ћемо предузети све потребне мере како бисмо сузбили руске активности“, обећала је британска премијерка у новембру прошле године. Овај говор је уследио непосредно након што је амерички председник Трамп изразио жељу да Америка на међународној сцени ближе сарађује с Русијом, одбацујући тврдње о мешању Москве у америчке изборе.

Политика високог ратног ризика

Говор Мејове је својеврсни политички програм – Mein Kampf нашег доба, у коме је опсесивни мотив „јеврејске завере“ замењен подједнако опсесивном „руском завером“. „Руска опасност“ данас наводно прети да разори цивилизацију – цивилизацију у једнини, пошто је једина цивилизација заправо она западна. Остали су варвари.

Заоштравање је ушло у нову фазу са правим дипломатским ратом изазваним бизарном шпијунско-пропагандном афером – достојном Јозефа Гебелса – коју Лондон упорно одбија да расветли. И по цену да буде ухваћен у голој лажи. Затим је лаж покривена новом и већом: бојни отрови су наводно поново употребљени у Сирији, у тобожњем масакру у Думи, с неутврђеним бројем жртава и неодређеном врстом хемијског агенса. Русија је за оба инцидента оптужила Британију и њене тајне службе.

Шта се заиста догађа у круговима глобалистичких елита „колективног Запада“? Продубљивање сукоба с Русијом, све до ивице трећег светског рата, само је један у низу ирационалних и, бар на први поглед, контрапродуктивних потеза. Упорно понављање овог рецепта – од Украјине до Сирије – повећава вероватноћу да ће до правог рата на концу ипак доћи. Према речима Вилија Вимера, Британија се, и то не први пут, одлучила за „политику високог ратног ризика“. Британија то, наравно, не чини сама ни за свој рачун. Прави покретачи „политике високог ратног ризика“ налазе се с оне стране Атлантика, где призивање рата с Русијом уједињује неоконзервативне јастребове, либералне ратне хушкаче и агенте „дубоке државе“. У питању је свесна и (недовољно) промишљена одлука, чији је циљ хомогенизација „савезника“. Запад је у опасности. Звона позивају на узбуну. Како примећује Синиша Љепојевић, „Запад у ствари тражи спас у сукобу са Русијом. Историјским процесом то се савезништво распада и сваки покушај његовог спасавања је узалудан посао, потенцијално трагично губљење времена“.

Рат на много фронтова

До новог и по свој прилици неповратног заоштравања долази у тренутку када су САД већ започеле царински, или пре тотални економски рат са Кином, враћајући се протекционизму и газећи прокламоване принципе слободне трговине (на којима је до сада почивала глобализација). Невоље са Русијом и на Блиском истоку нису једине с којима се сада суочава Бела кућа.

Кина је у сиријској кризи недвосмислено подржала Русију, и то не само дипломатски. Непосредно пре западне агресије на Сирију, новоименовани кинески министар одбране Веј Фенге посетио је Москву како би, у духу стратешке сарадње која повезује две земље, Русији исказао недвосмислену подршку „у новим околностима“.

У међувремену је Кина, завршавајући војне вежбе у Јужном кинеском мору, започела велике маневре у Тајванском мореузу. И на тај начин, упозорава Саут Чајна морнинг пост, Кина пружа подршку Русији, одвраћајући пажњу САД од Сирије, будући да (чак ни) „Америка не може да буде на два места у исто време“.

У јулу 2017. године Ричард Хас, „кардинал“ или „сива еминенција глобализма“, објавио је ауторски текст на страницама часописа Форин аферс под насловом Куда ићи? Ресетовање америчке спољне политике. Према утицајном стратегу, Сједињене Америчке Државе пролазе кроз најопаснији тренутак у својој савременој историји – а то је, уједно, и најопаснији тренутак за човечанство. Амерички председник, према Хасу, присиљен је да истовремено води рат на барем три фронта: онај с унутрашњим непријатељем, економски рат против Кине и један „стварни“ – против Ирана и Северне Кореје. Наиме, захваљујући руској победи на Блиском истоку, према речима Хенрија Кисинџера, САД се сада суочавају с новом претњом: „стварања новог и радикалног иранског царства“.

„Стварни рат“ са Северном Корејом је заправо прикривени рат који САД воде против Кине.

Рат с Ираном који призива амерички стратег у овом тренутку далеко премашује америчке снаге. Уосталом, јачању Ирана допринела је управо блискоисточна стратегија Трампових претходника који су се у прекрајању Блиског истока ослањали искључиво на радикалне исламисте, од Саудијске Арабије до Исламске државе, и на свог привилегованог савезника – Израел.

Трамп на Блиском истоку наставља да корача њиховим путем. А тај пут је заправо слепа улица.

Америка нема никакву стратегију

Амерички стратег је у једном свакако у праву: Америка води рат на много фронтова и сада је крајње време за америчку спољнополитичку „перестројку“.

Ово значи да се Америка налази пред судбоносним избором. Дани америчке глобалне хегемоније, пројектованог и прижељкиваног униполарног света су одбројани. Сједињене Државе ово могу мирно примити к знању и извући сасвим логичне стратешке консеквенце, или се одлучити да на нове изазове одговоре онако како су навикле протеклих деценија – примењујући силу. За ову другу солуцију Америка више није довољно снажна, поготово не сада када је Русија, према мишљењу израелског геополитичара и бившег шефа тајне службе Натива Јакова Кедмија, „достигла највишу тачку безбедности у целокупној својој историји“.

Америка, сматра Кедми, има веома мало времена да заузда растућу војну моћ Русије или је у томе већ неповратно закаснила. У том случају, морала би одустати од покушаја да са Русијом разговара језиком силе.

Средњи пут између ових крајности је можда онај којим Америка сада иде, и то мимо своје воље. Сједињене Државе, па ни „ратни кабинет“ који је око себе окупио председник Трамп, више немају никакву промишљену стратегију, већ се равнају од случаја до случаја, прибегавајући изнуђеним и рискантним потезима, укључујући и краткотрајне ратне авантуре. Таква „стратегија“ не решава кризе већ их продубљује или производи нове. И то је симптом империјалног опадања који је већ виђен у историји. Реч је о феномену који историчари називају „микромилитаризмом“: склоности ка непромишљеним и бруталним војним акцијама против неупоредиво слабијих противника као компензацији за велике и одлучујуће поразе.

Изјава Доналда Трампа да би Американци требало да напусте Сирију израз је политичког реализма. Могуће је да је она била нешто преурањена, али могуће је и да је стигла прекасно – у тренутку када су САД већ исувише дубоко заглављене у живом песку Блиског истока, у конфликту из кога више није могуће пронаћи никакав рационалан излаз ни делотворну стратегију. А у таквим околностима реч „повлачење“ има само један смисао и значење.           

[/restrict]