Квантитативна акумулација у љубави

Резон рачуна или срца? Породични живот се жртвује на олтару еротске конкурентности који наводи појединца да увек тражи нови плен. „Неолиберализам“ постаје „неолибертинизам“

Савременост је насељена унутрашњом супротношћу, неразрешивом антиномијом између резона рачуна и резона срца. Први резон се поклапа са профилом homo economicus-а, искованим у појединцима прилагођеним логикама нове економије размене. Као и Робинсон, велики оснивачки мит савремености, појединац се сада појављује као конкурентан и срачунат атом, пројектован у егоистичку и прихваћену потражњу за личним профитом, у односу на који се други исти такав, у свим његовим облицима, јавља као медијум.

ПРЕОКРЕТАЊЕ РАЗЛОГА.

Пошто се разлог срца не може свести на дух рачунице, он сведочи о неуништивој другости, смештеној у прсима човека, у односу на логику услуга за услугу. То је релацијски резон ероса као отварања ка другости и као потрага за двојним јединством у којој се разрешава љубавно искуство. Он означава одбацивање рачунског резона, не само зато што супротставља прихваћеном индивидуализму добровољност односа у коме се даје без рачунице већ и због тога што у основи измиче захвату квантитативних мерења.

[restrict]

БОЛНИ ЛИЧНИ РАЗДОР.

Међу најзначајнијим и дословно успешним изразима раскида између ове две силе, на чијем се сукобу васпоставља модерност, јесте лик младог Вертера који је осликао Гете. Вертер доживљава болно искуство раздвајања: његово тело, с једне стране, насељава млади љубавник који, без калкулација, троши своје време и отвара се без резерви ка другости, са којом би волео успоставити двојно јединство љубави, а с друге стране прожима га сиви званичник који све своди на непопустљиве логичке калкулације и квантитативно мерење.

 Либерализам је одбацио добровољност љубавног односа и редефинисао га у отуђеном облику индивидуалистичког либертинизма раскалашних атома.

 У намученом и трагичном Вертеровом лику сукобљавају се, без могућности помирења, буржоаска економија квантитативне акумулације, која се строго пази губитака и разбацивања средствима, и економија несрачунате дисперзије и давања без профита. Ова антиномија, која прожима савременост, данас је разрешена, у доба апсолутне конкурентности и ликвидно-финансијског капитализма, кроз поништење љубавне економије: чији су простори оскрнављени и окупирани економијом квантитативног рачуна.

ЕРОТСКО СУПЕРУЖИВАЊЕ.

Либерализам је одузео, као систем слободне трговине, добровољни дар љубавног односа, редефинисао га у отуђеном облику индивидуалистичког либертинизма похотних атома који у другом траже само своју економску додатну вредност и своје еротско суперуживање. Слободни непрофитабилни однос љубави као потрага за двојним јединством и давање себе у потпуности другој особи је уништен хладним рачунским разлогом неолибертинског дискурса, који само преводи неолиберални програм, усредсређен на еротску валоризацију вредности, на дерегулацију усмерену на екстремну и неограничену конкурентност, на деконструкцију било какве дугорочне стабилности.

ГРЧЕВИТА ПОТРАГА ЗА ПЛЕНОМ.

Дисхармонија између „неолиберализма“ и „неолибертинизма“ не исказује се само номинално. Њихова заједничка логика је спазмодично и самореференцијално стремљење ка акумулацији, у корист појединачног индивидуалног атома, робе као предмета и робе као ужитка. Профил хомо предатора уједињује либеристе и либертинисте, којима је заједнички именитељ грабљиви и прихваћени индивидуализам. Заједничка солидарност породичног живота жртвована је на олтару еротског конкурентизма који гура појединца да увек тражи нови плен којим ће повећати своју еротску добит, сопствено плус-уживање.  

Љубав је револуционарна по својој  суштини

У нашем времену циничне себичности љубав јесте најрадикалније довођење у питање саме основе универзалне лажности. Од Баумана до Светог Августина то је кратка филозофска прича о најреволуционарнијем осећању које постоји

Можда данас нема ништа револуционарније од љубави. У нашем времену беде и циничне себичности, љубав по својој природи најрадикалније  доводи у питање саму основу универзалне лажности која се данас шири: љубав је чист донативни алтруизам, чиста отвореност за другу особу да би сведочила да тај други постоји.  Не постоји љубав тамо где постоје лични интерес, профит, добит. Из тог разлога, можда и наше доба које претендује да све зна и да зна све да ради – не познаје љубав, осим у својим сурогатним облицима („ликвидним“, како је Бауман говорио), који у ствари имају мало или нимало везе са истинском љубављу, пошто су то облици себичности у којима се други појављује као једноставан инструмент у функцији задовољства и уживања самог ега. Једна од највеличанственијих дефиниција љубави коју нам је западна традиција дала је дошла од Августина Хипонског: „Volo ut sis“ каже Августин („Исповести“, VI, 7, 12).  „Желим да будеш оно што јеси.“ Ово је тајна шифра осећаја љубави: нема свођења друге особе на себе, нема поседовања, нема ништења разлика, нема губитка себе у другом. Сасвим супротно томе је љубав: чисто давање, апсолутни алтруизам, тотална отвореност према другом, тако да он може бити у потпуности он. Љубав, у том смислу, јесте двоструко отварање ка свету: не поништава дистанцу већ је чува. Не уништава другост вољене особе, већ чини да она постоји, чувајући је и максимално је вреднујући. Из тог разлога љубав није свођење на јединство – сходно облику индивидуалистичког и посесивног егоизма – већ поштовање различитости и другости: очување дистанце. Љубав је, такорећи, храм чије је јединство гарантовано чињеницом да почива на различитим стубовима, на неуништивој двојности која чини свет видљивим на нови начин. Резултат је „ми“ у којем се не поништавамо, али у којем се у заједницу стављају наше аутономије: ми се бринемо за другу страну, али избегавамо пад у „двојну себичност“, како је то назвао Ерих Фром. Бити прави револуционар значи, данас и пре свега, знати волети.         

[/restrict]

Превод са италијанског Драган Мраовић