Kosovo – kost u grlu Imperije (prvi deo)

Krivi su Srbi, nema sumnje. Jer nisu uspeli sebe da ubede da im je najbolje da završe kao Indijanci. Doduše, proces ubeđivanja još nije okončan

Lobistička posluga u Beogradu se ustalasala. Ruka što drži konce na koje su nakačeni lokalni „radnici na terenu“ vuče sve nestrpljivije. I onda se sa srpskih ekrana razleže rafalna paljba, sad sasvim neusklađena sa stavovima zvaničnog Beograda. Čega doskora nije bivalo.

NOVA TEORIJA RELATIVITETA Dobar deo tog sveta se krsti politički korektnim imenom – opozicija. Istina, iako je pod sve većim pritiskom, Srbija je ipak počastvovana poverenjem Zapada, jer joj prozapadna opozicija nije naoružana dugim cevima i minobacačima kao u Siriji. Ali zaista je domišljatost te „opozicije“ izvanredna. „Članstvo Kosova u UN nije priznanje nezavisnosti“, moglo bi se uzeti kao moto „opozicionih“ radova. Ili, ono šćekićevsko biserje: Hoćemo li da nas bude više ili manje? Ta mudra glava je pronašla da ako budemo manje za svoju stvar – biće nas više. Zvuči kao nova teorija relativiteta.

 A onda valja slušati talase „velikih misli“ iz devedesetih. Teško je zamisliti Srbina na koga delovanje „krletovskog marketinga“ utiče. Istini za volju, ni tako bedan marketing nema više na šta da se osloni. Uzoriti Zapad je poništio sve svoje vrednosti iz vremena pada Berlinskog zida, a kojima su pričešćeni „borci za demokratiju“ na palom Istoku.

[restrict]

UHAPSITE RT Prvo, na ruševinama Berlinskog zida kao gljive posle kiše niču zidovi širom tzv. civilizovanog sveta – od Gaze, preko mađarske Panonije do američke granice prema Meksiku. A tako je uzvišeno zvučalo: Rušimo zidove, jednom zauvek! Drugo veliko načelo o „slobodnom kretanju ljudi, roba i ideja“ pretvorilo se u smehotresnu karikaturu. Evropa i Amerika barikadama, oklopnim transporterima i bodljikavom žicom dočekuju ljude koji beže iz pakla koji je plod inženjeringa Pentagona, CIA i „Si-En-Ena“. Treće, sankcije, sankcije, sankcije kao pokušaj spasavanja zapadnih monopola postaju jedini odgovor na robu i usluge sa Istoka. Glavna poluga američkog predsednika za podizanje „Amerike pre svega“ je nastojanje da se napravi šteta Kini, Rusiji i inima. Na svoja dostignuća Zapad više ne računa. I četvrto, u sudaru s novim idejama današnji Zapad pokazuje sve karakteristike Sovjetskog Saveza pred konačno unutrašnje iscrpljivanje. I šta tu može marketing, ma mnogo bolji od krletovskog.

Čuveni vic sa Istoka „uhapsite tog Rojtersa“ sada se pretvorio u vest – RT se izbacuje iz zemlje „slobodnog sveta“ kao „strani agent“. Pri tome se veruje da „Glas Amerike“ i „Si-En-En“ ne zaslužuju istu sudbinu. Jer oni nisu „strani agenti“ pošto američka „arogancija moći“ sebe doživljava kao domaćina u čitavom svetu. Međutim, s tom američkom voljom danas su saglasni samo američki NVO-lobisti.

Svet se bespovratno promenio.

 

KISINDŽEROVO UPOZORENJEDanas, izvesno je, živimo u „novom svetskom neredu“. Doduše, to se mnogo slikovitije vidi u engleskom: aludirajući na poremećaj u New World Order-u „Njuzvik“ je objavio naslov New World Disorder. I izgledalo je to tog 31. maja 1999. kao proročanstvo. Konkretno o povodu pisaše: „Loše promišljen rat na Kosovu potkopao je veze s Kinom i Rusijom i uveo NATO u rizik“, pisao je Henri Kisindžer.

Sad je i lobistima u Srbiji jasno da tada na Zapadu nije imao ko da čuje nijednog od najpromišljenijih znalaca međunarodnih odnosa. A i slepe vođe vide Kinu i Rusiju na drugoj obali: nedokučivi za američku silu i znak da je Pax Americana još samo našminkani mrtvac. A već je u upotrebi i pojam NATO-Exit, otkako je Erdogan kod Putina pazario S-400 da bi mogao da se zaštiti od svojih saveznika.

Nad američkom „kućom na bregu“ nadvila se senka a njena misija nepoželjna je u svakom delu planete. Sem u Prištini. Jedan pažljivi bloger je početkom ove decenije utvrdio da je od svog nastanka 1776. godine – od 235 kalendarskih godina trajanja – Amerika ratovala 214 godina. Ništa se nije promenilo od te 2011. I danas „vodeća zemlja slobodnog sveta“ ima razaslatih bar 240.000 aktivnih vojnika u 172 države i teritorije. Više od šesnaest godina je zaglavljena u Avganistanu, „grobnici imperija“. Najava za izlazak vazda ima, a izaći će se kad i poslednja kuća bude pretvorena u ruševinu a krv mrtve dece toliko zacrveni ekrane da na njima neće biti mesta za hrabre marince koji obezbeđuju krvavi mir i uvode smrtonosnu demokratiju.

To „delo“, inače, nema cenu. Kad je novinarka „Si-Bi-Esa“ pitala Madlen Olbrajt da li je vredelo uvoditi demokratiju u Irak kad je to značilo pola miliona smrti dece, čule su se reči koje su zaprepastile razuman svet. „Mislim da je to bio vrlo težak izbor“, filozofirala je Madlenka, „ali mislim da je vredno, vredno je toga“. Valjalo bi temeljno pretražiti Hitlerovu biografiju, ali teško da bi se našla misao ovakvog dostignuća. I pokazuje se dalekovidnim uočavanje Žorža Klemensoa, s početka prošlog veka, da je „Amerika jedina nacija u istoriji koja je čudotvorno iz varvarstva prešla u dekadenciju, a bez uobičajenog perioda civilizacije“.

 

SRBI KAO INDIJANCI Srpska velika istorijska nepogoda nastaje iz tragičnog neopreza američke imperije da „klizne u kosovski konflikt bez adekvatnih promišljanja o njegovim implikacijama“, previđajući – što je Kisindžeru jasno 1999. godine – da će „sve nacije sveta biti protiv nove NATO doktrine humanitarnih intervencija“. Vašington  je, objašnjava Kisindžer, pre NATO bombardovanja držao da je činjenica o „istorijskoj vezanosti Srbije za Kosovo precenjena“ i nije se ozbiljno razmatralo pitanje: „Ali šta ako Srbija, zemlja koja se borila protiv Turske i Austrijske imperije i prkosila Hitleru i Staljinu na vrhuncu njihovih moći, ne popusti?“ Rambuje, veli Kisindžer, „nisu bili pregovori – kako se to često tvrdi – nego ultimatum“. Kad su se nepromišljenosti pokušavale ispraviti „poređenjem Miloševića sa Hitlerom“, to nije moglo sluditi Rusiju, a kad je bombarder „greškom“ preleteo okean da bi kinesku ambasadu na Novom Beogradu sravnio s zemljom, i sumnjičavost Kine se pretvorila u stav. NATO više nikad i nikome nije mogao da zaliči na organizaciju zainteresovanu za mir u svetu. A krivi su Srbi, nema sumnje. Jer nisu uspeli sebe da ubede da im je najbolje da završe kao Indijanci. Doduše, proces ubeđivanja još nije okončan.

I „dobitak Kosova“ i placa za Bondstil srušio je jedan poredak, a NATO je postao globalno strašilo: „Vazdušni rat na Kosovu ocenjivan je kao uspostavljanje principa da će međunarodna zajednica – ili makar NATO – od sada kažnjavati prestupe vlada protiv svog naroda. Ali mi to nismo činili u Alžiru, Sudanu, Sijera Leoneu, Hrvatskoj, Ruandi, na Kavkazu, u kurdskim oblastima i mnogim drugim regionima. I kakav će biti naš odnos prema izvesnim konfliktima u Aziji, na primer u Indoneziji ili na Filipinima? Odgovor je da mi činimo gde je to moguće bez nepotrebnog rizika, a ne svuda. Ali šta je onda kriterijum razlikovanja?“ Bez kriterijuma nema jasnih normi za ponašanje. Čak i kad si spreman da sve uradiš, ne znaš tačno šta, a i ništa ne garantuje da nećeš završiti kao Indijanci. Na takvim temeljima ne može se održati nikakav poredak. Izgleda kao da je Pax Americana izdahnula kod Muratovog turbeta na Gazimestanu. Tako će guslari i njihova digitalna deca, reperi, imati lepe osnove za velike alegorijske slike.

 

SMOKVIN LIST Tako jedan normalan, a bez sumnje američki, pogled na „kosovski konflikt“ jasno pokazuje da Srbija nema šta da se dogovori s ovakvom Amerikom. I šta ima nelogično u potrebi uvređene Imperije da Srbe i Srbiju ponižava i poništava? Koja bi se slepa sila odrekla „prava“ na kažnjavanje malog neposlušnika? Pa, ni Hitler i Staljin nisu digli ruke dok ih otpor i okolnosti nisu uveli u odnos tolerisanja!

Deceniju posle Kisindžerovog upozorenja i američka administracija je razumela da se za kosovsku sramotu mora napraviti – smokvin list. UNMIK, koji se mora držati Rezolucije 1244, zamenjen je EULEKS-om, hermafroditom zaduženim da od lokalne prištinske administracije napravi državni mehanizam i tako birokratama iz Brisela pribavi argumente za održavljenje teritorije zbog koje su NATO i Zapad toliko zabrazdili.

EULEKS je stigao na Kosovo s uverenjem, na najvišim mestima u samoprozvanoj „međunarodnoj zajednici, da je jedini dobar put u tom bespuću potpuno poništavanje prava Srbije da se ponaša kao „sav normalan svet“ i brani 15 odsto svoje teritorije. I sledile su igre u kojima čak ni Boris Tadić nije mogao da bude dovoljno disciplinovani igrač.

Sećam se da je novinare iz Srbije EU, pred lansiranje spasiteljske misije, častila posetom prestonom Briselu. U Srbiji znana Doris Pak, koja je imala tu sposobnost da uopšte nije mogla da prikriva antipatije prema Srbima, pričala je o tom čedu Unije kao o konačno pronađenom eliksiru koji će od Beograda napraviti grad bez oblika, stava i volje da liči na sebe. Džejmi Šej, koji se takođe postarao da objasni sve blagodeti tablete za uspavljivanje Srba, izgledao je prema Pakovoj kao dobri Samarićanin. On se čak malo i kajao što je za vreme NATO bombardovanja srpske žrtve držao za „kolateralnu štetu“, ali energična Nemica je nastupala kao valjak a to što je ovenčana Redom kneza Trpimira s ogrlicom i Danicom „za izniman doprinos neovisnosti, cjelovitosti i međunarodnom ugledu Republike Hrvatske, te izgradnje Hrvatske i razvitak njenih odnosa s drugim državama“ kao da je bilo neupitni dokaz njene neutralnosti i prava da deli lekcije. Posle ju je odlikovala i Albanija.

 

NEMAČKA EFIKASNOST Ali, dobro, Doris Pak je činila sve kao germanski ratnik koji razumeva zašto su se njeni prethodnici u Srbiji držali principa „sto za jednog“. I malo koji događaj je toliko učinio za ujedinjenu Nemačku kao „kosovski konflikt“. Leteli su nemački „tornadi“ u NATO jatima i to ne kao pomoćno osoblje. U Aleksincu je nemački smisao za efikasnost 5. aprila 1999. smrću platilo 17 civila. Kad se ispostavilo da je žrtva i jedna izuzetna devojka odrasla u Nemačkoj, to je grupu nemačkih građana potaklo da tuže svoju državu za očigledan „zločinački poduhvat“.

Nemački sud je bez dvoumljenja zaštitio svoju vojsku, kao što je imao razumevanje i za potporučnika Davida Freka koji će ostati zabeležen u novijoj nemačkoj istoriji kao čovek koji je prvi posle Drugog svetskog rata izdao naređenje nemačkoj vojsci da „puca u meso“. Spomenik tom zaumlju je na internetu: ekipa RTS je 13. juna 1999. u Prizrenu snimila – žuta, poluraspadnuta „lada“ juri iz zone koju kontroliše UČK i naleće na Nemce koji uvode mir. Na „halt“, auto staje, pa onda suočen sa oružjem nagotovs pokreće se u rikverc i potporučnik procenjuje da je reč o tako opasnom neprijatelju da se mora pucati. Posle je prebrojano 220 kuršuma u telima Žarka Andrijevića, portira u „Kosovovinu“, i Slavka Veselinovića Bosanca, izbeglice iz Bosne, radnika Elektrodistribucije u Prizrenu, i u olupini bedne „lade“.

Tako počinje „slavno vojevanje“ Nemačke, a čije će jedinice imati važnu ulogu u održavanju (ne)mira 17. marta 2004. kad su s naglašenim razumevanjem mirno posmatrali paljenje Bogorodice Ljeviške u Prizrenu i pogrom nad ljudima i svetinjama Kosova. U tome se niko ni iz NATO-a nije mogao uporediti s Nemcima. U tim činovima se jasno oslikava odnos Nemačke prema Srbima. Uvek ćete naći ozbiljnih Nemaca, od Getea do Petera Handkea, koji će srčano iskazivati poštovanje prema delu i stavu Srba, ali nikad nećete naći nemačku državu koja će imati razumevanje za stabilnu i jaku srpsku državu.

S Amerikancima i Britancima je moguće i potpisati pakt, dok Nemci od Srba uvek očekuju – kapitulaciju. Dva svetska rata su svedoci takvih odnosa. Svi pregovori s Angelom Merkel imaju samo taj nivo, bez obzira na to koliko se nastojali predstaviti – prijateljskim. Jer mi smo remetilački faktor na svakoj projekciji trase Berlin–Bagdad. Preko veka traje i nastojanje Nemaca da se posluže Albancima za te ciljeve. Posle Drugog balkanskog rata, na Londonskoj konferenciji 1913. albanskim plemenima, nesklonim državnoj organizaciji, dali su za monarha Vilhema od Vida, pravog Nemca. Ta se epizoda završila neslavno, ali Nemačka se ne da zbuniti kad je njeno interesovanje za Balkan u pitanju.             

[/restrict]

 

Kraj u sledećem broju