Косово – кост у грлу Империје (први део)

Криви су Срби, нема сумње. Јер нису успели себе да убеде да им је најбоље да заврше као Индијанци. Додуше, процес убеђивања још није окончан

Лобистичка послуга у Београду се усталасала. Рука што држи конце на које су накачени локални „радници на терену“ вуче све нестрпљивије. И онда се са српских екрана разлеже рафална паљба, сад сасвим неусклађенa са ставовима званичног Београда. Чега доскора није бивало.

НОВА ТЕОРИЈА РЕЛАТИВИТЕТА Добар део тог света се крсти политички коректним именом – опозиција. Истина, иако је под све већим притиском, Србија је ипак почаствована поверењем Запада, јер јој прозападна опозиција није наоружана дугим цевима и минобацачима као у Сирији. Али заиста је домишљатост те „опозиције“ изванредна. „Чланство Косова у УН није признање независности“, могло би се узети као мото „опозиционих“ радова. Или, оно шћекићевско бисерје: Хоћемо ли да нас буде више или мање? Та мудра глава је пронашла да ако будемо мање за своју ствар – биће нас више. Звучи као нова теорија релативитета.

 А онда ваља слушати таласе „великих мисли“ из деведесетих. Тешко је замислити Србина на кога деловање „крлетовског маркетинга“ утиче. Истини за вољу, ни тако бедан маркетинг нема више на шта да се ослони. Узорити Запад је поништио све своје вредности из времена пада Берлинског зида, а којима су причешћени „борци за демократију“ на палом Истоку.

[restrict]

УХАПСИТЕ РТ Прво, на рушевинама Берлинског зида као гљиве после кише ничу зидови широм тзв. цивилизованог света – од Газе, преко мађарске Паноније до америчке границе према Мексику. А тако је узвишено звучало: Рушимо зидове, једном заувек! Друго велико начело о „слободном кретању људи, роба и идеја“ претворило се у смехотресну карикатуру. Европа и Америка барикадама, оклопним транспортерима и бодљикавом жицом дочекују људе који беже из пакла који је плод инжењеринга Пентагона, ЦИА и „Си-Ен-Ена“. Треће, санкције, санкције, санкције као покушај спасавања западних монопола постају једини одговор на робу и услуге са Истока. Главна полуга америчког председника за подизање „Америке пре свега“ је настојање да се направи штета Кини, Русији и инима. На своја достигнућа Запад више не рачуна. И четврто, у судару с новим идејама данашњи Запад показује све карактеристике Совјетског Савеза пред коначно унутрашње исцрпљивање. И шта ту може маркетинг, ма много бољи од крлетовског.

Чувени виц са Истока „ухапсите тог Ројтерса“ сада се претворио у вест – РТ се избацује из земље „слободног света“ као „страни агент“. При томе се верује да „Глас Америке“ и „Си-Ен-Ен“ не заслужују исту судбину. Јер они нису „страни агенти“ пошто америчка „ароганција моћи“ себе доживљава као домаћина у читавом свету. Међутим, с том америчком вољом данас су сагласни само амерички НВО-лобисти.

Свет се бесповратно променио.

 

КИСИНЏЕРОВО УПОЗОРЕЊЕДанас, извесно је, живимо у „новом светском нереду“. Додуше, то се много сликовитије види у енглеском: алудирајући на поремећај у New World Order-у „Њузвик“ је објавио наслов New World Disorder. И изгледало је то тог 31. маја 1999. као пророчанство. Конкретно о поводу писаше: „Лоше промишљен рат на Косову поткопао је везе с Кином и Русијом и увео НАТО у ризик“, писао је Хенри Кисинџер.

Сад је и лобистима у Србији јасно да тада на Западу није имао ко да чује ниједног од најпромишљенијих зналаца међународних односа. А и слепе вође виде Кину и Русију на другој обали: недокучиви за америчку силу и знак да је Pax Americana још само нашминкани мртвац. А већ је у употреби и појам NATO-Exit, откако је Ердоган код Путина пазарио С-400 да би могао да се заштити од својих савезника.

Над америчком „кућом на брегу“ надвила се сенка а њена мисија непожељна је у сваком делу планете. Сем у Приштини. Један пажљиви блогер је почетком ове деценије утврдио да је од свог настанка 1776. године – од 235 календарских година трајања – Америка ратовала 214 година. Ништа се није променило од те 2011. И данас „водећа земља слободног света“ има разаслатих бар 240.000 активних војника у 172 државе и територије. Више од шеснаест година је заглављена у Авганистану, „гробници империја“. Најава за излазак вазда има, а изаћи ће се кад и последња кућа буде претворена у рушевину а крв мртве деце толико зацрвени екране да на њима неће бити места за храбре маринце који обезбеђују крвави мир и уводе смртоносну демократију.

То „дело“, иначе, нема цену. Кад је новинарка „Си-Би-Еса“ питала Мадлен Олбрајт да ли је вредело уводити демократију у Ирак кад је то значило пола милиона смрти деце, чуле су се речи које су запрепастиле разуман свет. „Мислим да је то био врло тежак избор“, филозофирала је Мадленка, „али мислим да је вредно, вредно је тога“. Ваљало би темељно претражити Хитлерову биографију, али тешко да би се нашла мисао оваквог достигнућа. И показује се далековидним уочавање Жоржа Клеменсоа, с почетка прошлог века, да је „Америка једина нација у историји која је чудотворно из варварства прешла у декаденцију, а без уобичајеног периода цивилизације“.

 

СРБИ КАО ИНДИЈАНЦИ Српска велика историјска непогода настаје из трагичног неопреза америчке империје да „клизне у косовски конфликт без адекватних промишљања о његовим импликацијама“, превиђајући – што је Кисинџеру јасно 1999. године – да ће „све нације света бити против нове НАТО доктрине хуманитарних интервенција“. Вашингтон  је, објашњава Кисинџер, пре НАТО бомбардовања држао да је чињеница о „историјској везаности Србије за Косово прецењена“ и није се озбиљно разматрало питање: „Али шта ако Србија, земља која се борила против Турске и Аустријске империје и пркосила Хитлеру и Стаљину на врхунцу њихових моћи, не попусти?“ Рамбује, вели Кисинџер, „нису били преговори – како се то често тврди – него ултиматум“. Кад су се непромишљености покушавале исправити „поређењем Милошевића са Хитлером“, то није могло слудити Русију, а кад је бомбардер „грешком“ прелетео океан да би кинеску амбасаду на Новом Београду сравнио с земљом, и сумњичавост Кине се претворила у став. НАТО више никад и никоме није могао да заличи на организацију заинтересовану за мир у свету. А криви су Срби, нема сумње. Јер нису успели себе да убеде да им је најбоље да заврше као Индијанци. Додуше, процес убеђивања још није окончан.

И „добитак Косова“ и плаца за Бондстил срушио је један поредак, а НАТО је постао глобално страшило: „Ваздушни рат на Косову оцењиван је као успостављање принципа да ће међународна заједница – или макар НАТО – од сада кажњавати преступе влада против свог народа. Али ми то нисмо чинили у Алжиру, Судану, Сијера Леонеу, Хрватској, Руанди, на Кавказу, у курдским областима и многим другим регионима. И какав ће бити наш однос према извесним конфликтима у Азији, на пример у Индонезији или на Филипинима? Одговор је да ми чинимо где је то могуће без непотребног ризика, а не свуда. Али шта је онда критеријум разликовања?“ Без критеријума нема јасних норми за понашање. Чак и кад си спреман да све урадиш, не знаш тачно шта, а и ништа не гарантује да нећеш завршити као Индијанци. На таквим темељима не може се одржати никакав поредак. Изгледа као да је Pax Americana издахнула код Муратовог турбета на Газиместану. Тако ће гуслари и њихова дигитална деца, репери, имати лепе основе за велике алегоријске слике.

 

СМОКВИН ЛИСТ Тако један нормалан, а без сумње амерички, поглед на „косовски конфликт“ јасно показује да Србија нема шта да се договори с оваквом Америком. И шта има нелогично у потреби увређене Империје да Србе и Србију понижава и поништава? Која би се слепа сила одрекла „права“ на кажњавање малог непослушника? Па, ни Хитлер и Стаљин нису дигли руке док их отпор и околности нису увели у однос толерисања!

Деценију после Кисинџеровог упозорења и америчка администрација је разумела да се за косовску срамоту мора направити – смоквин лист. УНМИК, који се мора држати Резолуције 1244, замењен је ЕУЛЕКС-ом, хермафродитом задуженим да од локалне приштинске администрације направи државни механизам и тако бирократама из Брисела прибави аргументе за одржављење територије због које су НАТО и Запад толико забраздили.

ЕУЛЕКС је стигао на Косово с уверењем, на највишим местима у самопрозваној „међународној заједници, да је једини добар пут у том беспућу потпуно поништавање права Србије да се понаша као „сав нормалан свет“ и брани 15 одсто своје територије. И следиле су игре у којима чак ни Борис Тадић није могао да буде довољно дисциплиновани играч.

Сећам се да је новинаре из Србије ЕУ, пред лансирање спаситељске мисије, частила посетом престоном Бриселу. У Србији знана Дорис Пак, која је имала ту способност да уопште није могла да прикрива антипатије према Србима, причала је о том чеду Уније као о коначно пронађеном еликсиру који ће од Београда направити град без облика, става и воље да личи на себе. Џејми Шеј, који се такође постарао да објасни све благодети таблете за успављивање Срба, изгледао је према Паковој као добри Самарићанин. Он се чак мало и кајао што је за време НАТО бомбардовања српске жртве држао за „колатералну штету“, али енергична Немица је наступала као ваљак а то што је овенчана Редом кнеза Трпимира с огрлицом и Даницом „за изниман допринос неовисности, цјеловитости и међународном угледу Републике Хрватске, те изградње Хрватске и развитак њених односа с другим државама“ као да је било неупитни доказ њене неутралности и права да дели лекције. После ју је одликовала и Албанија.

 

НЕМАЧКА ЕФИКАСНОСТ Али, добро, Дорис Пак је чинила све као германски ратник који разумева зашто су се њени претходници у Србији држали принципа „сто за једног“. И мало који догађај је толико учинио за уједињену Немачку као „косовски конфликт“. Летели су немачки „торнади“ у НАТО јатима и то не као помоћно особље. У Алексинцу је немачки смисао за ефикасност 5. априла 1999. смрћу платило 17 цивила. Кад се испоставило да је жртва и једна изузетна девојка одрасла у Немачкој, то је групу немачких грађана потакло да туже своју државу за очигледан „злочиначки подухват“.

Немачки суд је без двоумљења заштитио своју војску, као што је имао разумевање и за потпоручника Давида Фрека који ће остати забележен у новијој немачкој историји као човек који је први после Другог светског рата издао наређење немачкој војсци да „пуца у месо“. Споменик том заумљу је на интернету: екипа РТС је 13. јуна 1999. у Призрену снимила – жута, полураспаднута „лада“ јури из зоне коју контролише УЧК и налеће на Немце који уводе мир. На „халт“, ауто стаје, па онда суочен са оружјем наготовс покреће се у рикверц и потпоручник процењује да је реч о тако опасном непријатељу да се мора пуцати. После је пребројано 220 куршума у телима Жарка Андријевића, портира у „Косововину“, и Славка Веселиновића Босанца, избеглице из Босне, радника Електродистрибуције у Призрену, и у олупини бедне „ладе“.

Тако почиње „славно војевање“ Немачке, а чије ће јединице имати важну улогу у одржавању (не)мира 17. марта 2004. кад су с наглашеним разумевањем мирно посматрали паљење Богородице Љевишке у Призрену и погром над људима и светињама Косова. У томе се нико ни из НАТО-а није могао упоредити с Немцима. У тим чиновима се јасно осликава однос Немачке према Србима. Увек ћете наћи озбиљних Немаца, од Гетеа до Петера Хандкеа, који ће срчано исказивати поштовање према делу и ставу Срба, али никад нећете наћи немачку државу која ће имати разумевање за стабилну и јаку српску државу.

С Американцима и Британцима је могуће и потписати пакт, док Немци од Срба увек очекују – капитулацију. Два светска рата су сведоци таквих односа. Сви преговори с Ангелом Меркел имају само тај ниво, без обзира на то колико се настојали представити – пријатељским. Јер ми смо реметилачки фактор на свакој пројекцији трасе Берлин–Багдад. Преко века траје и настојање Немаца да се послуже Албанцима за те циљеве. После Другог балканског рата, на Лондонској конференцији 1913. албанским племенима, несклоним државној организацији, дали су за монарха Вилхема од Вида, правог Немца. Та се епизода завршила неславно, али Немачка се не да збунити кад је њено интересовање за Балкан у питању.             

[/restrict]

 

Крај у следећем броју