Хаос као нови светски поредак

Косовски рецепт за глобалну кризу

Захваљујући афери Скрипаљ, на глобалном нивоу постаје јасно да и друге бомбастичне тврдње и оптужбе са Запада представљају обичну фарсу и подметачину

Ниједан озбиљан обавештајно-безбедносни стручњак на Западу није се огласио поводом обавештајне афере Скрипаљ. Разлог за то није недостатак података него управо супротно: има исувише јасних показатеља да то Руси нису урадили. Са становишта сирове струке Скрипаљ је био велики терет и велика опасност за Британце, и тиме му је судбина била запечаћена. Зато није никакво чудо што је, након одлуке да се хитно компромитују Путин и Русија, МИ6 из архиве извукла баш његову прашњаву фасциклу.

Знају Британци да је било довољно времена да оперативци ФСБ наговоре Скрипаља у руском затвору да бар мало поправи штету коју им је нанео, и да почне да шпијунира у корист Русије. Наравно да је то редовна оперативна идеја пре сваке размене шпијуна или заробљеника.

„ТРОВАЊЕ“ АЛБАНСКЕ ДЕЦЕ Фарса око употребе бојног отрова у срцу Енглеске баца јаче светло на опасне игре и преваре са истим средством за масовно уништење у Сирији, али и на неке старе инсцениране преваре на Балкану. Приликом нове наводне употребе бојног отрова у Сирији и тврдње да је страдало преко 70 људи, по већ устаљеној пракси директно се оптужује председник Асад, а индиректно Русија. Ову оптужбу прате снимци деце којима се испирају очи и све веома личи на познату подметачину тровања деце у Приштини пре 28 година за коју су оптужени Срби.

На Косову се представа са тровањем албанске деце и даље злоупотребљава обележавањем годишњица наводног тровања. Косовски медији то приказују овако: „Велики број ученика на Косову отрован је у пролеће 1990. године. Тровање отровним гасовима било је резултат доктрине истребљења коју су припремиле српске обавештајне службе, када су отроване хиљаде младих.“

Данас се види да НАТО тимови за спровођење метода хибридног рата користе методе давно тестиране на Балкану. Упадљиви апсурди, како тада, тако и данас, једноставно се игноришу. Будући да нико онда није одговорио на питање како је могуће отровати само албанску децу и студенте када су институције биле заједничке и становништво мешано, тако се данас нико не пита зашто би Асад сада употребио бојни отров када је већ добио рат.

[restrict]

РЕЧ УМЕСТО ДОКАЗА Нови начин размишљања дефинисали су САД и Велика Британија, где више нису потребни никакви докази о конкретном угрожавању, него је довољна реч савезника. Грубо наметање оваквих ставова малим чланицама НАТО-а и ЕУ проведено је преко инструисаних амбасадора, који су у мањим државама присуствовали седницама влада када се доносила одлука о протеривању руских дипломата. Тако су остварили својеврстан притисак јер је њихово присуство схваћено као претња. Значај информисања држава ван њиховог савеза и уније, као и међународних институција, потпуно је игнорисан, као да оне нису важне нити достојне да им се предоче било какви докази.

Полазна основа било је саопштење америчког председника Доналда Трампа, да САД нису потребни никакви докази у вези са афером Скрипаљ и да је довољна реч британског премијера да би Америка знала ко је прави кривац и предузела адекватне мере. Одрживост новог става је хитно проверена кроз масовно протеривање руских дипломата, где је свака држава као својеврстан потпис да прихвата успостављање нових принципа морала да протера бар једног руског дипломату. Тако се догодило најмасовније протеривање дипломата у историји коју прати једна непријатна празнина – јасан разлог за тако крупан потез.

ЛАЖИ КАО ОРУЖЈЕ У нервозном покушају стварања све ширег и јачег фронта према Русији, уопште се није водило рачуна о очувању крхке грађевине међународних закона и дефинисаних међународних односа. У рушењу комплетног система тешко је разумети било чији интерес, јер ако се  неко нада да ће остварити стратешке циљеве успостављањем контролисаног хаоса, тај не само да греши него подстиче планетарну опасност. „Играте се ватром и биће вам жао“, поручио им је руски амбасадор на хитној седници Савета безбедности УН, сазваној на иницијативу Русије.

Све је почело давно, када је пројектована истина вишеструко тестирана на Балкану и постала моћно средство дипломатије. Тестирана је на српском корпусу и дубоко унесрећила српски народ. Сада неко мега експериментом високог ризика покушава да провери да ли исти паклени механизам може функционисати и према великој и моћној Русији. До ове паничне реакције дошло је у тренутку када се спознало да све досадашње мере примењене према Русији не само да нису дале резултате него би се чак могло рећи да су је ојачале, поготово на војном плану. Јачање војне моћи Русије врло уверљиво је приказао председник Путин на годишњем обраћању нацији и тада је и активиран британски субверзивно-пропагандни механизам.

Као одговор на Путиново обраћање нацији потегнута је лаж као оружје. Међутим, лаж више није адекватна реч за мегаломанске преваре и обмане које се одвијају на глобалном нивоу. Реч лаж је сувише мала, невина и недовољна да опише оно што се дешава када се дугорочним и свеобухватним акцијама читаве државе и комплетни народи и нације сатанизују и фарбају у црно. Лаж може да смисли сваки човек, где се она, како се брзо смисли, тако се брзо и раскринка, по оној народној „у лажи су кратке ноге“. За оно што данас произведу центри хибридног рата а упакује западна пропаганда, требало би смислити нову и страшнију реч, јер реч лаж дефинитивно није адекватна.

КОНТРОЛА МЕДИЈА Праву истину о агресивној политици САД и НАТО-а није прихватала ни њихова сопствена јавност, јер је исувише опасна и рискантна по светски мир и опстанак човечанства. Морало се пронаћи решење да се офанзивно наступање према Истоку настави, а да се истовремено очува сопствена гласачка машина. Уложен је велики новац да се тај проблем реши јер је под контролу требало ставити најјаче медијске куће на свету преко којих ће се пласирати пројектована истина. Успостављени су стандардни медијски принципи спречавања продора праве истине на Запад, како би се у први план истакла она пројектована, као једина и неприкосновена. Док је права истина била кочница, пројектована истина постала је алиби и јак катализатор агресивне и интервенционистичке политике. Само вођење политике постало је далеко лакше након сазнања да се параметри по којима се креира политика могу наручити, и да се они реални након тога могу потпуно занемарити.

„ВРЛО ВЕРОВАТНО“ Велики део обавештајног посла представља провера података, зато што непроверен податак ништа не вреди. Да ли су то Британци заборавили? Податак дефинисан као „врло вероватан“ је непроверен и по основу њега се не може деловати. То значи да би предузимање тако обимних мера према Русији на основу констатације „врло вероватно“ било потпуно смешно да није тако опасно.

Британско „врло вероватно“ подсетило ме на једну смешну ситуацију у мом селу, од пре пола века, која се дуго препричавала и увесељавала мештане. Двојица комшија посвађала су се тако да је и милиција имала посла – један је оптужио другога да му краде сено за стоку из дворишта. Одужила се зима и снегови, па се појавио проблем прехрањивања стоке до пролећа. Касније их је село помирило. На помирењу каже онај оптужени: „Комшија, како си могао рећи милицији да сам ти ја украо сено“? Овај му одговори: „Ма комшија, знам ја да ниси ти, али ко би други?“

Да ли је могуће да су се глобални политички односи и дипломатија свели на сељачку логику од пре пола века па да се рискантни потези повлаче на основу обичног промишљања, а не на основу модерне истраге? Једини логичан закључак из таквог понашања јесте да права истина није важна и да је лакше деловати по основу пројектоване.

СКРИПАЉ И СРБИ Деценијама су Срби на Балкану вапили за истином и покушавали да је некоме на Западу покажу и докажу, све док нису схватили да су у ствари заморци у експериментима учвршћивања и очувања пројектоване истине, где права истина уопште није важна. Примера таквих експеримената заиста има много већ за време грађанских ратова, а и касније током одређивања кривице за ратове и ратне злочине. Дрске лажи и вешта подметања толико су се Србима урезала у памћење да их није потребно на то подсећати. Сада је важно нешто друго – може ли се све то поновити? Могу ли последице афере Скрипаљ угрозити Србију?

Талас жестоких притисака да се протерају руске дипломате запљуснуо је и Балкан. Неко је притиске издржао, попут Словеније која није попустила, а неки су попустили иако нису чланице ни НАТО-а ни ЕУ, попут Македоније. Жесток притисак у том правцу осетила је и Србија, али, наравно, није било ни говора да тако нешто учини. Ипак, за Србију је у овом тренутку најважније што су руске дипломате протерале државе са којима смо у некој врсти замрзнутог конфликта – Хрватску и Албанију. За Србију је то важно са становишта да ли је овим државама са Запада обећано нешто што задире у интересе Србије и српског корпуса, и да ли ће се по истом принципу, како су они веровали на реч британској влади, тако веровати и њима у њиховим будућим конфликтима и сучељавањима. Да ли ће бити довољна само реч Владе Хрватске или Владе Албаније па да већина држава НАТО-а и ЕУ примени конкретне мере према Србији, без икаквог доказивања – исто као у случају Скрипаљ?

Хрватски врх је у присуству британског амбасадора експресно донео одлуку о протеривању једног руског дипломате, иако је то у овом тренутку супротно хрватским виталним интересима. Председник Русије прихватио је позив хрватске председнице да посети Хрватску и од те посете се много очекивало у погледу ревитализације хрватске привреде. На председника Путина и руску „Сбербанку“ гледали су као на спасиоце потонулог „Агрокора“ који угрожава хрватску економију, а ипак су протерали руског дипломату и тако практично отказали посету ономе кога су позвали. Шта је прави разлог и шта им је обећао британски амбасадор а да је то важније од виталних привредних интереса Хрватске? Да ли је то на штету Србије?

Да ли ће и албански корпус овим оркестрираним чином добити још већу подршку у решавању косовског проблема на штету Србије, јер они су као мала држава протерали  двојицу руских дипломата из Албаније и прилично су заслужни за протеривање руског дипломате из Македоније. Наравно да Србија у овом тренутку мора у своје процене будућег развоја ситуације уврстити и те нове околности, које и те како могу утицати на будуће догађаје. Јер, већ смо научили да је великим силама најлакше дати обећања и кусурати се на туђу штету.

Могуће је сада закључити и то да је подршка коју је Велика Британија добила у овом тренутку за притисак на Русију јединствен случај и пролазна ствар, али би такав закључак за Србију био исувише комфоран с обзиром на степен њене угрожености. Далеко је боље закључак усмерити према најнеповољнијој варијанти која је, нажалост, далеко извеснија – да ће и мале чланице алијансе добити шансу да по својој идеји и без доказа малтретирају суседне мале државе. Да ће и они, иако мали и безначајни, имати прилику да пројектују некакву њихову истину коју ће Запад без провере и доказа прихватити.

РУСКА ДИПЛОМАТСКА КОНТРАОФАНЗИВА На Русију се обрушио жесток оркестрирани напад под оптужбом да је употребила оружје за масовно уништење у Европи, први пут након Другог светског рата. Сада када се Скрипаљ опоравља а његова кћерка се скоро потпуно опоравила, министар спољних послова Русије Сергеј Лавров са правом поставља питање Западу: „Каква је то употреба оружја за масовно уништење где нико није страдао“?

Дрски напад на Русију показаће се као велика грешка стратега са Запада јер ће увелико ограничити домете њихове пројектоване истине. Како су оркестрираним притисцима и санкцијама практично натерали Русију да се брани и јача своје војне капацитете, тако су је сада натерали да раскринка лоше осмишљене мега лажи. Брже него што је то било ко очекивао ствари су се почеле да се разјашњавају, тако да им је руски амбасадор у УН Василиј Небензија иронично поручио: „Посреди је нека врста позоришта апсурда. Зар нисте могли да измислите бољу лажну причу“? Након што их Руси потпуно раскринкају, Британце чека питање као бумеранг: „Ако нису Руси, а ко је то и зашто употребио бојни отров у Европи, први пут након Другог светског рата“?

И док Британци полако посустају и отворено признају како нису сигурни да је бојни отров дошао из Русије, Американци се враћају на старе методе – проширење санкција према Русији. Проценили су да ће персонални притисци на богате и моћне Русе и њихове компаније дати боље резултате од широке примене санкција које су пропале и само ојачале Русију. Проширили су санкција на 7 руских „олигарха“ и 12 компанија, као и на 17 високих званичника Владе Русије. Појам „олигархија“ намерно се користи како би се наметнуло мишљење да Русијом управља мала група људи на челу са Путином, да су они у ствари проблем и да би сви проблеми међудржавних односа били решени њиховим уклањањем. Нама у Србији се све то чини већ виђено, као да Американцима и Британцима понестаје инспирације, па су и оптужбе за ове личности и компаније крајње немаштовите – да шире малигне активности широм света.

Наравно да на тако уопштену бесмислицу Русија припрема одговор уз поруку да су санкције грешка и да представљају нови корак ка уништењу глобалне економске интеграције. Већ се види да ће последице афере Скрипаљ и игре и подметачине са бојним отровом у Сирији бити прекретница – или ће ограничити домете пројектоване истине, или ће хаос постати нови светски поредак. Одговор на ово питање нећемо добити на ванредној седници Савета безбедности УН коју су сада сазвале САД у вези са наводном новом употребом бојног отрова у Сирији, али би све могло бити јасније, можда чак и много мирније, након сусрета двојице председника, Доналда Трампа и Владимира Путина. Ако до тог сусрета, у овако заоштреним околностима, уопште и дође… 

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *