Дуг пут од мистичног јагњета до Далијевог холивудског распећа

Ниједна религија осим хришћанске нема тако потресне, дубоке и живе споменике свог веровања и знања

У првим вековима хришћанства, посебно у сликарству катакомби, Божји син није се ликом приказивао већ само симболички, као пастир, винова лоза, риба, паун који кљује грозд или јагње. Од тих префигурација најчувенији је полиптих Хуберта и Јана ван Ајка „Мистично јагње“, познат и као „Гански олтар“ са централном унутрашњом сликом посвећеном обожавању јагњета. Реч је о најлепшем примеру ране северњачке ренесансе, о сликарима који су до савршенства познавали сликарску технологију, па је то вероватно једино уљаном техником насликано дело које изгледа исто као и када је настало у четрнаестом веку. Тајнама таквог сликарства бави се сликар из спољњег круга Медиале Првослав Арсић, који живи у Паризу. Тај пријатељ Љубе Поповића сматран је у свету једним од последњих алхемичара. Он је дуго проучавао слике браће Ван Ајк и прави лак који су они користили као кључну завршницу својих слика на бази ћилибара.

[restrict]

ПРЕЋУТАНО РАСПЕЋЕ Постоје и друге необичне представе Христа, једна од њих је на Балкану и приказује га као ћелавог. Најстаријом сликом Спаситеља сматра се икона из шестог века Христа Пантократора из Манастира Свете Катарине на Синају са различитим очима, десно је благо, људско, а лево страшно и божанско. Често се приказује Христ у слави или као Страшни судија, посебно на скулпторалним забатима средњовековних цркава (погрешан је назив за цркву храм јер у српском језику нема друге речи за паганске и нехришћанске грађевине, црква је здање и тело Христово на земљи, у форми тела пројектоване су многе цркве). У куполама цркава источног обреда честа је џиновска слика или мозаик Христа који се са висине надноси над вернике, опомињуће и строго их посматра са Неба. Вековима је то био страшан доживљај за њих, не треба заборавити да није било телевизије, филма, новина, књига и писмености. Можемо само да замислимо са каквим су страхопоштовањем пастири и ратари улазили у цркве, или како је рекао један иконописац: „Има да верујеш!“ Верницима су, међутим, ближе интимније, човековој мери саображене слике. Једна од њих је представа Распећа која се у првим вековима хришћанства уопште није приказивала. Смрт на крсту у старо време сматрана је срамном, на њу су у Риму осуђивани криминалци, први су је примењивали Феничани, па без обзира што је Христ умро као херој, прва Распећа приказују се тек од шестог века. Најнеобичније Распеће је немачког сликара Матије Гриневалда са Изенхајмског олтара сада у цркви у Колмару у Француској из 1515. године. Насликано за капелу цркве губаваца, необично је не само по снази израза већ и по патњама Богочовека, живим ранама које се отварају. Намучени Христ, који пати као човек, тако чест у готици, никада се није представљао у источном хришћанству, његова смрт је у православљу узвишена. Гриневалда строги познаваоци сматрају јединим немачким сликарским генијем што се види и по његовој сасвим другачијој слици Васкрслог Христа са истог олтара. Народ у његово време није прихватио тако сурову слику умирућег Божјег сина, сељаци из околине нису је волели, тврдећи да се ноћу чују неприродни звуци у капели. Други такав необичан Исус ране северне ренесансе или можда боље рећи касног средњег века је од Хијеронимуса Боша. Слика је компонована на снажном контрасту ликова. Сви насликани типови око Спаситеља на путу за Голготу до те мере су ружни, наказни, зли и подемоњени да је сликару било довољно само да Исуса наслика као нормалног да би био свет.

РАСПЕЋЕ ИЗ СТУДЕНИЦЕ – НАЈВРЕДНИЈЕ Од Распећа која се у новијој историји издвајају класичне су појавности Ђованија Белинија и Дијега Веласкеза. Ренесанса је одбацила икону али је знала за религиозност. Можда најближа светој слици је чувено „Христово рођење“ Пјера дела Франческа, невиђене смерности и смирености израза. За многе је највредније Распеће из Студенице са плавом позадином од лапис лазулија, полудрагог камена скупоценим колико и злато (широко је коришћен у старом Египту, видимо га на Тутанкамоновој посмртној масци). У двадесетом а посебно двадесе тпрвом веку настаје како је то са осмехом рекао Лазар Трифуновић „општа бежанија“ од светих тема. Садашњи уметници, критичари и кустоси увели су у галеријско-музејски свет невиђено богохуљење, слика Христа смешта се у мокраћу и као таква излаже. Већина (пост)модерних уметника су атеисти или комунисти као Пикасо, Леже, Дијего Ривера и Фрида Кало, или су се бавили формалним а не религиозним питањима. Марк Шагал је сликао религиозне слике, али из јудаистичког веровања и једино се Салвадор Дали, у својој другој, позној фази, када је био одбачен од Андреа Бретона и надреалиста, бавио чисто католичким темама. Његов „Христ Светог Јована од Крста“ из 1951. године и „Распеће“ или „Corpus hypercubicus“ из 1954. чувене су слике, мада су више егзибиције. Унајмио је за прву холивудског глумца за модел и ангажовао стручњака за перспективу да би га као Исуса приказао из позиције изнад крста а заковао га је за метални крст. Ко би се икада помолио пред таквим сликама? Неупоредиво изразитија и усамљена у тој врсти у прошлом веку је представа Христа на чувеној црно-белој графици, дрворезу из 1912. Емила Нолдеа под називом „Пророк“. Дело је из доба немачког експресионизма када је било остварења посвећених Христу али непримерене, демонске ружноће. Најдраматичнију слику распетог Богочовека, најтрагичније Распеће у двадесетом веку, насликао је српско-руски сликар Игор Васиљев. Од укупно три, два његова Распећа из 1952. и 1953. године, насликана пред крај његовог кратког живота, антологијска су не само са српски модернизам већ за цео двадесети век. У српском поседу су још неке од светски најзначајнијих слика Исуса Христа. У ризници манастира Хиландара налази се најмирнија и најдостојанственија представа Христа, икона из 1260–1277 године, за коју ми тврдимо да је српски рад а Грци да је грчки. Енглез Дејвид Талбот Рајс, један од највећих византолога, каже да је тако душевну представу могао да наслика само Словен. Хиландарски Христос Сведржитељ (Пантократор) најлепша је таква икона на планети, равна јој је само икона Андреја Рубљова за који је руски геније Павле Флоренски рекао: „Ако постоји Рубљовљева икона Христа, онда постоји и Бог“.

СЛАБИ АРГУМЕНТИ ИКОНОБОРАЦА Сам Спаситељ је најбоље потврдио снагу и вредност слика њему посвећених, обезвредивши аргументе иконобораца. Свој лик је три пута чудесно отиснуо на тканини, у иконографији су то прикази Нерукотвореног образа и Вероникиног убруса а цео његов лик и тело се јасно виде на Торинском покрову. Он је најпомније испитана слика у историји, за коју се мислило да је Леонардово мајсторство. Утврђено је да на слици Христа на платну нема никаквог материјалног трага нити боје већ је молекуларна структура платна измењена огромним исијањем светлости, што је за данашњу науку необјашњиво, али не и за вернике. Реч је платну у којем је био умотан Богочовек после скидања са крста и које је посредно материјални траг његовог Васкрсења. Најлепше насликан анђео у целој историји уметности, Бели анђео из Милешеве, ту је да заштити покров, који се неко време на путу из Цариграда ка Западу налазио у Милешеви. Покров је насликан поред анђела. Ниједна религија осим хришћанске нема такве потресне, дубоке и живе споменике свог веровања и знања. У овом тексту није ни поменута велика моћ чудотворних икона, фресака и кипова, као израза непресушног врела Божје милости, које се и сада излива на верне.   

[/restrict]

Представљања лика Исуса Христа у светској култури, историји уметности и религији објављена у овом броју – према избору Печатовог ликовног критичара Дејана Ђорића