ДОСТОЈЕВСКИ, ЛИБЕРАЛИ И РАДИКАЛИ

За Достојевског синтеза европејства и национализма у Русији није била могућа као што је била могућа на Западу. „Ми смо заборавили да су све велике нације изразиле своју снагу тиме што су биле ’поносне’ због свог самопоуздања и на тај начин су користиле свету“, каже он у својој поруци. Он је и те како имао на уму велику улогу која је Русији била намењена у будућности Европе. О томе је још у Идиоту надахнуто говорио насловни јунак, иначе колебљив и збуњен у друштву

Због чега су велики писци „златног доба“ руске класике наши савременици, и шта нам – када се вратимо век и по уназад – говоре њихова неслагања, „усијана“ у времену великих политичких превирања, узаврелих страсти и оштрих страначких супротстављености. У неколико наставака које објављујемо, „Печатови“ аутори откривају како су моћ и утицај либералне идеје и грађанске идеологије дубоко поделиле руске ствараоце – у прошлости једнако као и данас!

Приказујући, у писму Аполону Мајкову, свађу и раскид с Тургењевим, Достојевски се осврнуо и на један разговор који је тих дана водио са анонимним сународником, описаним као један од оних „младих напредњака“ који се „у иностранству претварају у некакве шпицеве, чангризаве и гадљиве“. Сусрет се десио такође у Немачкој, где је овај човек био стално настањен са породицом, а у Русију је одлазио једном годишње да покупи приход од имања. На пишчево питање зашто је напустио отаџбину, одговорио је „буквално и осионо“: „Овде је цивилизација, а код нас је варварство. Осим тога, овде не постоје народности; јуче сам путовао и у вагону се није могао разликовати Француз од Енглеза и Немца“. Иза просветитељске идеје универзалног људског братства још пре век и по се, дакле, наслућивао концепт мондијализма који је и међу Русима имао своје ватрене присталице. На примедбу Достојевског да је снага Енглеза и Француза управо у томе што знају ко су и што им је циљ да то и остану, саговорник се одлучно успротивио: „Цивилизација треба све да изједначи и ми ћемо тек онда бити срећни када заборавимо да смо Руси и кад сваки човек буде налик на друге“. Куриозитет је у томе што се ова расправа води у атмосфери опипљиве напетости и то не само на социјалном плану. Дешавало се то у предвечерје Француско-пруског рата и потоње Париске комуне.

[restrict]

Крајем августа 1867. године Ана и Фјодор Достојевски напустили су Баден-Баден. „У том паклу смо се мучили седам недеља“, каже писац који је за њихово наредно боравиште одабрао Женеву зато што му је супруга била у другом стању, а он се најбоље сналазио у франкофоној средини. Стицајем околности, у граду на Леманском језеру је већ за септембар месец био сазван међународни раднички конгрес, као реакција пацифистичких кругова на заоштравање односа између Француске и Пруске. На конгресу су, између осталих, учествовали Иго, Мил, Гарибалди, Херцен, Бакуњин и многа друга позната имена. Женева је, иначе, у то време била центар руске политичке емиграције, што је Достојевском омогућило да поближе упозна заговорнике револуције, а они су га и те како занимали, и као политички опоненти и као књижевни прототипови. Приватно му је најближи био Херценов сарадник Николај Огарјов, преко кога се упознао и са Бакуњином, са којим се више пута срео и разговарао.

Отац руског анархизма на конгресу је жестоко иступио против самог постојања руске царевине, јер је она, по његовом мишљењу, била заснована на негацији људских права и слободе. Такође је захтевао уништење централизованих држава у име стварања слободне федерације провинција и народа – будућих „Сједињених држава Европе“. Није тешко запазити не само визију данашње Европске уније него и одређене идеологеме нашег времена. Бакуњину се мора одати признање што је тада предсказао и нешто што ће се, нажалост, много раније показати као тачно, а то је неизбежност светског рата. Зато је позивао на одлучну, револуционарну акцију. Шест хиљада слушалаца поздравило га је френетичним аплаузом, али је Достојевски био много уздржанији: „Све је то без икаквог доказа, све је то, научено напамет још пре 20 година, остало исто. И главно – ватра и мач – а кад се све уништи, онда ће, по њиховом мишљењу, настати мир.“ Упркос томе, као писца га је фасцинирала воља за моћ која је избијала из ове харизматичне појаве. Тако је у њему почела да се уобличава идеја о роману у чијем би средишту био лик нихилистичког револуционара, идеја коју ће почети да спроводи у дело две године касније у роману Зли дуси.

Боравак у Женеви неће остати у пријатном сећању Достојевскима. Рулета тамо није било, али су им новчане прилике бивале све теже. Сиротовали су, понекад буквално гладујући. Кћи Софија, која се родила марта 1868. године, умрла је већ после три месеца и они ће убрзо напустити Швајцарску. Осим тужне успомене, ојађени отац је у свом пртљагу понео и нешто што му је давало снаге да настави, како у стваралачком, тако и у егзистенцијалном смислу – започети рукопис новог романа. Часопис Руски весник исплатио му је за оно време позамашан аванс од 4500 рубаља, што је њему и Ани омогућило да финансијски предахну. Рад је, међутим, текао без предаха и Идиот је, упркос безбројним прерадама и удаљавањима од првобитне замисли, био довршен почетком наредне године у Фиренци. Био је то необичан роман, који и данас изазива контроверзне судове, чак и међу убеђеним поклоницима Фјодора Достојевског. И он сам је, међутим, имао према њему однос као према највољенијем али непослушном детету. Није крио да му је то омиљено дело, али да није до краја задовољан остварењем полазне замисли: да прикаже како би се у савременом свету, свету ниских страсти, искварености и хипокризије, снашао јунак који би у моралном смислу био „апсолутно добар“. А то како би једну овакву, христолику појаву видели људи у његовом окружењу сугерисано је већ самим насловом.

Своју романескну антрополошку студију писац је обогатио мноштвом дијалошких сцена у којима се расправљало о темама које су га тада заокупљале. Тако, на самом почетку, кнез Мишкин пред зачуђеним слугом генерала Јепанчина излаже своје становиште о нехуманости смртне казне, илуструјући то описом гиљотинирања које је посматрао у Француској. Та тема се даље развија у разговору са генераловом женом и кћерима, што Достојевски користи да уметне приказ драме коју је лично преживео двадесет година раније, када је и њему и другим петрашевцима, пошто су већ били изведени на стрељање, у последњем часу била саопштена царева одлука о помиловању. Овде је корисно подсетити да се у Русији, још од времена Катарине II, смртна казна вршила ретко, и то само уз посебну царску наредбу. Западноевропске државе биле су у томе знатно ревносније.

Најзанимљивија дискусија за нашу тему у роману се водила између Јевгенија Павловича Радомског и кнеза Ш., двојице припадника високог племства, од којих је онај први, иако млађи, конзервативнији, ближи ауторовим идејама. Радомски објашњава како су руски либерали произашли из само два друштвена сталежа: спахијског и тзв. „богословског“, под којим су се подразумевали потомци не само свештеника него и лекара и чиновника. Ова шаролика групација, која се у међувремену искристалисала у посебну друштвену „касту“, односно класу, током времена се потпуно одвојила од народа, што је за последицу имало анационални карактер либерализма у Русији. Ако је свуда у свету, сматра Радомски, либерализам у конфронтацији са постојећим поретком, руски либерализам има своју специфичност: он је „напад на саму суштину нашег живота, на саму стварност, а не само на поредак – не на руске опште прилике него на саму Русију. Наш либерал вам је дотле дотерао да пориче и саму Русију, то јест да мрзи и бије своју рођену матер“. Овде препознајемо ставове које је Достојевски изрекао у поменутом писму Мајкову. Највећи проблем на који у Идиоту указује посредством лика Радомског био је тај што су се руски либерали његовог доба гнушали и народних обичаја и националне историје, а што су се претварали, или су чак искрено веровали, да су због тога родољуби: „Ту мржњу према Русији сматрали су (…) скоро као праву љубав према отаџбини и поносили се тиме што они, тобоже, боље виде но други у чему та љубав треба да се састоји“, закључује Радомски. Паралеле са данашњим тренутком, колико руским толико и нашим, поново су више него уочљиве.

Важно је истаћи и да се Јевгениј Павлович у свом темпераментном наступу не изјашњава као начелни противник либерализма, који сматра једнако легитимним као и конзервативизам. Његова мета је руски либерализам, из разлога који су већ наведени, а које су сажети у тврдњи да „руски либерал није руски либерал, него је наруски либерал“. Сличну мисао исказаће сам Достојевски у познатом писму које је 10. фебруара 1873. године упутио престолонаследнику Александру Алексадровичу Романову, уз примерак Злих духа који му је том приликом поклонио. У овој посланици-посвети, дугој не више од једне странице, писац је језгровито саопштио шта је хтео да постигне својом „историјском студијом“, како назива тек изашли роман. Између осталог, читамо и ово: „Чак и најталентованији представници нашег псеудоевропског развитка одавно су дошли до уверења да је апсолутно недопустиво да ми, Руси, сањамо о својој самобитности. Најстрашније је то што су они потпуно у праву, јер, кад смо једном са поносом за себе рекли да смо Европљани, ми смо самим тим порекли да смо Руси“.

За Достојевског, очигледно, синтеза европејства и национализма у Русији није била могућа као што је била могућа на Западу. „Ми смо заборавили да су све велике нације изразиле своју снагу тиме што су биле ’поносне’ због свог самопоуздања и на тај начин су користиле свету“, наставља он у својој поруци. А он је и те како имао на уму велику улогу која је Русији била намењена у будућности Европе. О томе је још у Идиоту надахнуто говорио насловни јунак, иначе колебљив и збуњен у друштву. Једини пут када наступи одлучно и бескомпромисно јесте на пријему код Јепанчиних, где домаћини желе да га представе аристократији као свог будућег зета. Апологија Русије коју је тамо изрекао истовремено је представљала одбрану хришћанства које се, по његовом (и пишчевом) мишљењу, на западу Европе изметнуло у своју супротност. „Римски католицизам је гори и од атеизма“, узвикује узбуђени Мишкин. „Атеизам проповеда само нулу, док католицизам иде даље (…) Они проповедају антихриста.“ У католичанству кнез види непосредан продужетак римског империјализма: „Све, све су за новац продали, за ниско земаљско царство. Па зар то није антихристова наука? Зар је могло да се из тога не изроди атеизам?“, пита се он, застрашен што та идеологија – јер ту је реч много више о идеолошкој него теолошкој расправи – лако пушта корене у Русији.

Русија, сматра кнез Мишкин, мора томе да се супротстави. То је њена историјска мисија. „Потребно је да насупрот Западу засија наш Христос, кога смо ми сачували а кога они никад нису познавали“, проповеда он, обузет жаром који поприма размере библијског откровења. Сами Руси морају бити свесни своје историјске улоге и морају и њу веровати. Њихово самопоуздање је од светскоисторијског значаја, јер од Русије и њене мисли зависи обнова хришћанства и препород целог човечанства, наставља Мишкин, предвиђајући да би његова отаџбина, ако пронађе себе и своју душу, била моћан горостас који би задивио остали свет. Али чак ни он, на врхунцу свог проповедничког заноса, не испушта из вида да би такав горостас, макар био „правичан, мудар и кротак“, морао уплашити западњаке, „јер они од нас очекују само мач, мач и насиље, јер, судећи према себи, они не могу да нас замисле друкчије но као варваре…“ На овом месту, које такође препознатљиво одјекује у нашем времену, „идиотову“ беседу прекида епилептични напад.

Чињеница да писац ове речи поверава неуравнотеженом јунаку и да његову тираду назива „бујицом страсних и неумерених речи и несређених усхићених мисли“ указује на извесну дистанцу коју жели да успостави према оваквом програму, да донекле релативизује ту визију светскоисторијске мисије поверене његовој земљи. Чини се, међутим, да је пре реч о реторичком маневру, пошто ћемо у поменутом писму престолонаследнику , упућеном неколико година касније, ипак моћи да прочитамо, додуше у стишаном тону, како „ми сами (…) поседујемо, као Руси, способност да, можда, донесемо свету нову светлост, уколико се будемо самосвојно развијали“. Достојевски је свестан не само тога да су његови сународници, „у усхићењу због сопственог понижавања“, још далеко од овакве самосвести, већ и да је свако ко би покушао да је у њима пробуди преузео на себе огроман ризик. „Овако мислити и овакве мисли сада код нас исказивати, значи осудити себе на улогу парије.“ Данас и овде рекли бисмо – на маргинализацију, медијску изолованост или нешто слично. Извесно је да се у том часу писац осећао довољно спремним да понесе тај терет.

Између два велика романа, Идиота и Злих духа, Достојевски је у Дрездену написао новелу Вечни муж, једно сасвим другачије штиво о браку, прељуби и љубомори, у којем као да антиципира позног Толстоја или Чехова, мада преварени муж на једном месту у тексту свој брачни троугао пореди са оним из Тургењевљеве драме Провинцијалка. Рекло би се да писац није заборављао на свог омиљеног опонента чак ни у тренуцима предаха од идеолошких тема. Прихватање понуде да за новопокренути часопис Зора напише ову новелу може се тумачити и као некакав радни предах. Али дужи одмор није долазио у обзир. У јесен 1869. године, док је завршавао Вечног мужа, из домовине су почеле да стижу вести које ће га узбудити и покренути на нови напор. Новембра месеца одиграло се у Москви политичко убиство чији је инспиратор био Сергеј Нечајев, млади организатор петочланих револуционарних ћелија. Када је студент Иванов, члан једне од њих, прозрео да иза те шачице заведених нема никакве моћне организације, покушао је да раскринка мистификатора и напусти дружину. Овај му то, међутим, није дозволио него је, уз помоћ неколико саучесника, припремио и извео његово убиство.

За Достојевског је то био знак за узбуну. По његовом најдубљем уверењу, политичке идеје које су тих година заносиле један део руске омладине, усмерене ка насиљу и терору, гурале су Русију у крв и страдање. Ове појаве он је сматрао не само увезеним са Запада и суштински страним руском бићу него и сигурним путем у пропаст отаџбине. Зато је са жаром прионуо да напише роман са нескривеном идеолошком тезом, макар и по цену уметничких вредности. Али уметник остаје уметник чак и кад хоће да буде политички агитатор, па и Зли дуси, иако замишљени као романескни памфлет, својом религијском и филозофском димензијом далеко надрастају иницијалну пишчеву намеру – можда науштрб политичке конкретности и делотворности, али у корист уметности. Да није тако, данас би Зли дуси били занимљиви само достојевскистима и, евентуално, историчарима политичких идеја.  

У наредном броју

– Јован Попов: Зли дуси и…

[/restrict]