ДА ЛИ ЈЕ ФАНАР СПРЕМАН ДА ПОКРЕНЕ ВЕРСКИ РАТ У УКРАЈИНИ?

Председник Украјине Петро Порошенко изјавио је, после сусрета са константинопољским патријархом Вартоломејем, 9. априла 2018. године, да ова држава може ускоро добити аутокефалну цркву

Украјина никада није била ближе реализацији сопствене аутокефалне цркве. Ово потврђује не само позиција константинопољског патријарха Вартоломеја него и ставови чланова Синода, рекао је председник Украјине Петро Порошенко приликом сусрета са председницима посланичких клубова у Врховној ради и додао да не може открити детаље разговора, али је уверавао посланике да је све што је неопходно за стварање помесне цркве већ урађено.

Прво, сакупљени су потписи, тј. потписано је писмо од свих епископа тзв. Украјинске православне цркве – Кијевска патријаршија, којим се црквена јерархија обраћа васељенском патријарху ради давања томоса новој цркви. И друга расколничка црква, тзв. Украјинска аутокефална православна црква је такође потписала писмо, тако да је са украјинске стране урађено све што је неопходно. Затим је Порошенко позвао председнике страначких клубова у парламенту да све ово подрже, као што су то и учинили 16. јуна 2016. године, када су депутати Раде упутили писмо васељенском патријарху Вартоломеју I са молбом да изда томос (указ) о аутокефалности Украјинске православне цркве. Том приликом Порошенко је рекао: „Обратио сам се васељенском патријарху са молбом да православној цркви Украјине да томос о аутокефалности. И молио бих вас све, драге колеге, да подржите ово моје обраћање. И да то учините што пре. Било би добро да васељеном патријарху предамо молбе и председника Украјине, и парламента Украјине, и јерарха наше православне цркве.“

Да подсетимо да је прошле године Порошенко изјавио да је кнез Владимир Велики примио веру од цркве из Константинопоља, те да и сада Украјина чини то исто (заборављајући да каже да је то кнез учинио као Рус, а не као Украјинац). Украјински председник је такође изразио наду да ће и међу епископима Руске православне цркве бити „одговорних јерарха који су забринути за судбину православља у Украјини и да ће подржати тежње да се добије канонско признање“.

[restrict]

АМЕРИЧКО-УНИЈАТСКА ПОДРШКА Гласање у Ради о подршци писму да Украјина добије аутокефалну цркву треба да се, према саопштењу Артура Герасимова, председника блока Петра Порошенка, одржи крајем априла 2016. године.

 Архиепископ Украјинске грко-католичке цркве (унијати) Свјатослав Шевчук је поздравио процес стварања јединствене помесне цркве у Украјини. Интересантно је да је унијатски архиепископ изјаву дао током сусрета са амбасадором САД у Украјини Мари Јованович, која је тражила пријем код унијатског архиепископа. Другим речима, стиче се утисак да на питању добијања аутокефалности украјинских расколника ради америчка дипломатија и да је она део ширег америчко-руског сукоба. Да ова тврдња није без основа, сведочи и америчка дипломатска активност у Турској и Грчкој. Наиме,  14. априла 2018. године у посети васељенском патријарху био је представник Министарства спољних послова за питања међународних религиозних слобода Сем Браунбек. Он је долетео у Турску у специјалну мисију, према званичној верзији, „ослобађања америчког пастора-евангелисте, Ендруа Брансона, кога Анкара оптужује за везе са тзв. проповедником Фетулахом Гуленом“. Међутим, дипломата се обрео у Фанару, а тема разговора остала је тајна. Аналитичари претпостављају да се разговарало о давању аутокефалности тзв. Украјинској православној цркви. Но, ово није једина активност Американаца. Пре Брансона у манастирима Атоса боравио је и амбасадор САД у Грчкој Џефри Пајет, који је од августа 2013. па до августа 2016. године био на истој дужности у Украјини, управо када је у Кијеву изведен државни преврат. На Атосу је са монасима разговарао о „важним питањима за православље у целом свету и подршци САД Константинопољској патријаршији“. Због тога аналитичари указују на „троугаону коалицију“ Вашингтон–Фанар–Кијев, у чијем оквиру се кују планови за стварање „аутокефалне православне цркве у Украјини“. Такође, питање коме ће се нова „аутокефална црква потчињавати – Фанару или Ватикану је разрешена у корист првог“, јер је патријарх Вартоломеј изнео доказе да су до Бретске уније сви православни били под омофором Фанара. Неки овај патријархов став, као и изјаву папе Франциска „да је унија превазиђена“, доводе у везу и сматрају да ће се и унијати наћи у тзв. аутокефалној Украјинској православној цркви. То значи, посматрајући не број већ менталитет верника (унијата и православних), да су први, иако у мањини, припремљенији, активнији и да ће преузети нову цркву, што је и разлог заиста огромног америчког ангажовања на овом питању. За Олгу Четверникову то је пројекат који подржава Рим и који, иако је немогућ са аспекта православне традиције, није немогућ са политичког аспекта.

У самој Украјини политичари и медији добијање аутокефалије представљају „као стицање независности од Москве“, а то је посао идентичан добијању безвизног режима са Европском унијом или као борба за улазак у Европску унију и НАТО“.

 

СТАВ МОСКОВСКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ Што се тиче канонског права ситуација је прилично јасна. Једина законита је Украјинска православна црква – Московске патријаршије, која има у Украјини око 12.000 парохија и њој припада око 70 одсто православних у тој земљи. Било би и више да власт у Украјини није протеклих година од УПЦ-МП отела 40 цркава. Око неких се чак воде и судски спорови пред украјинским судовима. Истовремено, први јерарх Руске православне цркве за спољне црквене везе – митрополит волоколамски Иларион – изјавио је да је УПЦ-МП спремна за дијалог ради „превладавања раскола“ и да чека „сусретне кораке такозване Кијевске патријаршије“. Нагласио је уз то: „Ми се већ четврт века молимо да раскол у Украјини буде превазиђен и да се лица која су га изазвала врате под окриље православне цркве. Архијерејски сабор Руске православне цркве још у децембру 2017. позитивно је реаговао на писмо које му је упутио бивши митрополит Кијевски Филарет (Денисенко) који се упустио у раскол и основао такозвану Кијевску патријаршију“.

Поводом гласина да ће Фанар издати томос о аутокефалности тзв. Украјинске православне цркве, Иларион је у име Руске православне цркве упозорио: „Патријарх васељенски Вартоломеј не може подржати формирање ’независне цркве’ у Украјини. Не располажемо поузданим сазнањима о разговору патријарха Вартоломеја и Петра Порошенка. Али полазимо од тога да је јединство православне цркве неспорна вредност коју морају поштовати и чувати све помесне православне цркве.“ Иларион је подвукао да је то „кључна позиција која не може бити подложна променама“. Подсетио је да је Вартоломеј досад у више наврата митрополита Онуфрија називао „јединим канонским поглаваром православне цркве Украјине“.

Да подсетимо, историја овог питања почиње с почетка 90-их година прошлог века, када је Кијев одлучио да му после пропасти СССР-а треба „сопствена црква“. Проблем је био у томе што је призната црква на територији Украјине била само Украјинска православна црква – Московска патријаршија, дакле она која је била у јединству са Руском црквом и руским народом, а Кијеву треба црква која ће подржати нови, вештачки украјински идентитет, ближи латинском него руско-православном културном обрасцу. Уједињавање око Украјинске грко-католичке цркве значило би нову унију са Римокатоличком црквом, на шта православни Украјине, из бројних разлога, нису могли да  пристану. 

Из тих разлога притисак државних власти на цркву, односно епископат у Украјини био је невероватан. После неког времена показало се да епископи неће издржати и да ће поклекнути. Сценарио раскола садржавао је два дела. Први, да се стварају непризнате православне цркве, затим њихово уједињавање, после кога би се обратили Фанару за томос (указ) о аутокефалности. Основа нове аутокефалне цркве требало је да буду тзв. Украјинска православна црква – Кијевска патријаршија и тзв. Украјинска аутокефална православна црква. Но једно је имати план, а друго је успешно га реализовати. Украјинска држава је „успешно“ разбила јединство православних, али до сада није успела да убеди васељенског патријарха да изда томос о аутокефалности. Уколико се то ипак догоди, то ће створити проблеме не само верницима у Украјини него и самој Русији, којој се овим отвара нови, тешки, религиозни фронт.

Главно је, дакле, питање какву ће одлуку донети васељенски патријарх. Према информацијама из Украјине, Фанар претендује на отварање, у Лавову и Кијеву, подворја и већ је одабрао место. Међутим, Фанару је јасно да ако то учини, да ће добити бројне противнике, не само у лицу Руске православне цркве већ широм свег православља. Јасно је и да је ауторитет ове патријаршије већ одавно пољуљан (због отвореног екуменизма, заговарања црквене уније са Ватиканом, помагању Анкари да се створи Турска православна црква, подршке НАТО-у итд.), критичари јој одавно додају различите погрдне етикете. 

Уколико отвори подворја, јасно је да је то због сакупљања прилога (новца), али је и јасно да ће удаљити од себе Руску православну цркву и државу Русију. Такође, отвара се питање понашања Ватикана, тј. како ће реаговати на појаву нове аутокефалне православне цркве. Уколико је призна, све што је урађено на зближавању са Руском црквом пашће у воду. Треће питање је понашање Турске, која у овом тренутку има добре односе са Москвом и доделу томоса ова ће доживети као непријатељски корак Анкаре. Дакле, Вартоломеј не може доделити томос Украјинцима а да се пре тога не посаветује са Реџепом Тајипом Ердоганом.

ВЕЛИКИ ЦРКВЕНИ ПРЕВРАТ Верски аналитичари ово, ако се догоди, оцењују као „велики црквени преврат“. Анатолиј Бабински сматра да ако Константинопољ ово учини, онда мора да се суочи са супротстављањем Московске патријаршије, што значи да сукоб може потрајати годинама. „Признавање аутокефалности, ако се догоди, неће ништа решити. У Украјини ће остати две православне власти. За решавање питања проћи ће десетине година, јер је веома много људи који желе да остану у Московској патријаршији. Њих је заиста много и држава се мора с тим суочити. Конфликт ће се продужити“, рекао је социолог религије у изјави за ТВ канал „24“. Блогер Дмитриј Литвин је такође сумњичав и додаје да је се овде показује криза идеја у председничкој администрацији и да чак добија болесничку форму. „Председник нема карте на коју може да игра (избори су следеће године – З. М.), као што је на пример тема безвизни режим са Европском унијом, нема ни једну позитивну тему на коју би привукао бираче… Тако су политички технолози почели да метанишу на тему цркве. Решили су да уједине православне. Невероватно. Ситуација на корак до политичког банкротства.“

Због тога неки аналитичари Порошенкову изјаву о добијању томоса из Константинопоља сматрају „медијском кампањом“. Одавно се, наиме, међу православнима поштује принцип да политичари не треба да се мешају у црквене послове, па Богдан Јаременко ово оцењује као „политички инфантилизам“, односно „лоше прикривене антируске намере“. Раскол у Украјини није последица неслагања епископа у цркви на територији Украјине већ последица деловање политичара. На другој страни Јаременко истиче да Поршенко није схватио позицију васељенског патријарха, посебно да су за добијање аутокефалности потребни потписи не само расколника, а таквих нема, посебно из Московске патријаршије. Другим речима, Вартоломеј неће озаконити наш нерад.

Шта ће се на крају десити и како ће процес одвијати није лако предвидети, те православним верницима и другим заинтересованим за црквено јединство православних остаје да чекају, посебно јер црвена дипломатија свих помесних признатих цркава није активна, не осећа се сарадња и жеља да се јединство очува. Цркве су у стању ишчекивања, дипломатске дефанзиве, не иде се у сусрет проблему,  што није охрабрујуће, јер се отвара простор за активније и безобразније.            

ДА ЛИ ЈЕ ВАРТОЛОМЕЈ МАСОН И РУШИТЕЉ ПРАВОСЛАВЉА

Из православних кругова питање давања томоса тзв. Украјинској православној цркви повезују са личношћу васељенског патријарха Вартоломеја I и његове припадности масонству, због чега пропагира и тзв. екуменско православље. За Олгу Четверикову масонство патријарха Вартоломеја је неупитно, а тако мисле и бројни световни аутори који се баве социологијом и политикологијом религије из Русије и Белорусије. Портал 3rm.info доноси чланак „Патријарх-масон награђује масоне и непријатеље Христа“, портал politus.ru пише о његовом масонству и непријатељству према православној цркви уопште, портал „Колокол России“ пише о Вартоломеју као „рушитељу православља“, „Руска народна линија“ о његовом настојању да уведе институцију „православног папе“. Белоруски портал odigitria.by пише о настојању Вартоломеја да у сарадњи са Јеврејима искорени православље у Украјини и створи простор за формирање друге јеврејске државе Хазарије итд.

Вартоломеју замерају и кршење канона и правила православне цркве, дружење са непријатељима и хулитељима Христа, а понекад и са отвореним сатанистма. Васељенски патријарх, такође, додељује црквена одликовања јеретицима-римокатолицима, какав је на пример Џо Бајден (званично искључен из Римокатоличке цркве). Да подсетимо, Бајден је добио православну награду патријарха за „заштиту људских права“, иако је у свим ратовима подржавао муслимане, а не православне. Орденом светог Андреја наградио је Џорџа Буша, Елија Визела, Михаила Горбачова и мајку Терезу.  

У атоском манастиру Есфигмену патријарха Вартоломеја називају „непријатељем цркве“ и масоном (патријаршија је ово негирала званичним саопштењем), иако је „васељенски патријарх“.

Вартолемеј I даје мноштво повода за сличне реакције. Школовао се код језуита, а сада јавно размењује „пољупце мира“ са папом, признаје унијате, а лобирао је за одржавање свеправославног сабора на Криту, који је, не само због дневног реда, добио надимак „разбојнички“.

Патријарх Вартоломеј (световно име Димитриос Архондонис) изабран је за патријарха 1991. када је имао 61 годину. Први иступи новог патријарха су указали да има велико поверење у јавне масоне, чланове велике ложе Грчке, као и да жели да реформише и исквари православну веру. Васељенска патријаршија је од његовог устоличења почела да прима директну финансијску помоћ из Вашингтона, при чему је деловао више као одани агент утицаја западне елите из сенке, него као православни патријарх.

Управо овакве оцене су поновљене после његовог сусрета 1. марта 2017. године у Фанару са премијером Украјине, Јеврејем и масоном Владимиром Гројсманом и јавним прихватања новца од владе САД. Том приликом Гројсман је похвалио улогу патријарха Вартоломеја због „подршке јединству украјинског православља“, тј. подршци уништавања Руске православне цркве у Украјини од стране унијата и расколника. Чињенички, све време Вартоломеј је подржавао антиправославне снаге у Украјини, неканонски се мешајући и рад цркве на шта по црквеним канонима нема право.

Зато се, сада, део аналитичара из Русије плаши његове реакције после посете украјинског председника Порошенка, јер очигледно се ради о личности спремној на све, па и на антиправославно деловање, ма како то апсурдно изгледало.

[/restrict]