БОРИС БУЛАТОВИЋ – ПРОЦЕС КОЈИ ТРАЈЕ: СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ КАО ЈОЗЕФ К. (1. део)

Фотографије Весна Антонић 

Као што неоимперијални тоталитаризам инструментализује идеологију људских права, тако и идеолошки импрегнирани вид академске ’књижевне’ критике симулира позицију антиколонијалне критике, сагледавајући српску књижевност као морално инфериорну књижевност колонизатора. Да није реч о било каквом претеривању могуће је, на пример, уверити се увидом у критичарске опсервације Мајкла Селса, Ендруа Баруха Вахтела, Сабрине Рамет или Александера Гринавалта

Наш саговорник Борис Булатовић (1981), доктор књижевних наука, који је у Новом Саду уз Филозофски факултет упоредо завршио и Факултет техничких наука, редовни је члан Америчког удружења за развој славистичких студија, Британског удружења за славистичке и источноевропске студије, председник Научног удружења за развој српских студија и главни уредник часописа Serbian Studies Research. Боравио је на стручним усавршавањима у Грацу, Бечу, Инзбруку, Ла Валети, Прагу, Братислави, Сегедину, Гетингену итд. Учествовао је на међународним конференцијама од Њу Орлеанса, Хонгконга, преко Кембриџа, до Великог Трнова. Повод за разговор је његова студија Оклеветана књижевност, која се бави покушајима да се српска литература прогласи за кључни извор нашег „антиевропејства“ и „национализма“: од Његоша, преко Андрића, до Милорада Павића. Ови покушаји нису спровођени само код нас, него и у свету.

[restrict]

Покушај да се књижевност сведе на идеологију није одскора: ако ништа друго, имали смо га у доба „социјализма са људским лицем“. Ви сте пак уочили сродност стратегија глобалистичког неототалитаризма, који свет осваја у име демократије, људских права са стратегијама западне књижевне критике која, кад се бави српском књижевношћу, превиђа уметност зарад политичке прагматике. Одакле ове сродности? Зашто основно мерило није естетско него политичко?

У својој недавно објављеној књизи Оклеветана књижевност, насталој на темељу безмало десетогодишњег истраживања, уочио сам и настојао да критички интерпретирам све устаљенију праксу подвргавања српске књижевности једном наглашеном идеолошком виду контекстуализације, тумачења и вредновања. У том смислу, почев од последње деценије 20. века, у незанемарљивом сегменту иностране академске рецепције – у областима науке о књижевности, историографије, социологије, културне антропологије, политикологије – преовлађује такав начин бављења српском литературом који естетску релевантност књижевних дела уопште не узима у обзир, или њихов естетски домет функционализује како би се затим на примеру уметнички репрезентативних дела представила и доказала идеолошка неприхватљивост и опасност чак и најзначајнијих српских прозних и песничких творевина и њихових аутора: Његоша, Андрића, Васка Попе, Ћосића, Павића, Селенића итд. Дакле, уметнички релевантна дела поменутих аутора се, са овакве злоћудне идеолошке критичке позиције, указују не као подручја за истраживање и расветљавање естетских вредности у српској књижевности него као узорци у којима се трага за идеолошким ставовима писаца. Без сумње, примарни мотив за укључивање српске литературе у домен оваквог типа академског интересовања налази се потпуно изван сфере књижевности, и оно своју функцију остварује не у домену некаквог аутономног изучавања књижевних вредности него у оквиру ширег пропагандног деловања, са циљем да српска књижевност стигматизује као кључни ’саучесник’ и подстрекач ’агресивне политике’. Настао у времену измењеног друштвено-политичког контекста и у околностима неретко наглашеног идеолошког једногласја научних ставова са политичким интересима носилаца глобалне политичке моћи, корпус оваквих критичких текстова је у највећој мери остао неистражен у српској науци о књижевности, иако он на пресудан начин суделује у обликовању најшире представе о српској култури, у складу са неповољним медијским имаголошким третманом чинилаца српске културне и политичке егзистенције. Не изузимајући из вида на политичким мерилима засновану оптужбу која српску културу и књижевност терети за својеврсни културни империјализам и спрегу са политичким хегемонизмом, ваљало би запазити да идеолошка књижевна рецепција, рецимо она која је настала у изведби појединих америчких слависта и истраживача из других друштвених и хуманистичких научних области, поступком мимикрије примењује слично средство попут највећих глобалних узурпатора људских права и националних слобода. Као што неоимперијални тоталитаризам инструментализује идеологију људских права, тако и идеолошки импрегнирани вид академске ’књижевне’ критике симулира позицију антиколонијалне критике, сагледавајући српску књижевност као морално инфериорну књижевност колонизатора. Да није реч о било каквом претеривању могуће је, на пример, уверити се увидом у критичарске опсервације Мајкла Селса, Ендруа Баруха Вахтела, Сабрине Рамет или Александера Гринавалта.

У својој књизи тврдите да западна књижевна критика лишава наше ауторе права на аутономију стваралаштва, и препоручује им аутошовинизам као иницијацију у свет „правих вредности“. Како је могуће да се соцреализам и постмодернизам поклапају у идеолошком инквизиторству?

Онај модел иностране академске рецепције који демонстрира ригидно идеолошко критичко усмерење приликом (пре)оцењивања ’ваљаности’ еминентних дела српске књижевности чија естетска релевантност раније није била упитна – Горског вијенца, На Дрини ћуприје, Вучје соли или Хазарског речника, с једне стране потпуно занемарујући њихова уметничка својства, а с друге апострофирајући искључиво њихова претпостављена политичка значења, и чинећи то у форми крајње тенденциозне актуелизујуће рецепције у контексту ратова вођених током 1990-их година, не производи неутрално дејство. У ствари, овакав вид рецепције посредним и непосредним путем успоставља такав хоризонт очекивања од српских писаца који се налази у очитој супротности са очекивањем које ова критика има приликом изучавања властитих националних књижевности – у смислу примарности естетске релевантности, те на примеру српске књижевности афирмише ’принципе’ утилитарности, политичке подобности и аутошовинизма. Рецимо, дипломатски говорећи, у време активног и агресивног залагања глобалних субјеката моћи за промоцију албанског гледишта на српско-албанске односе у вези са ’косовским питањем’, став српских писаца према овом феномену често на пресуднији начин утиче на њихову књижевну рецепцију неголи уметничка вредност њихових књижевних остварења. Осим тога, изнова оживљавајући антиномију између утилитаристичког и естетског приступа литератури, и дајући предност схватању уметности као идеолошке пројекције стварности, идеолошка критика о којој је реч показује својства која је у основи чине блиском превладаној и злогласној соцреалистичкој матрици и њеним ’ждановским’ обрасцима у културној политици и науци о књижевности. Друго, из идеолошког регистра Коминтерне и Комунистичке партије Југославије западне политичке олигархије преузеле су и у сопствени политички и медијски дискурс инкорпорирале пропагандне стереотипе о српској кривици и ’великосрпској хегемонији’, поимајући их као активне константе у међунационалним односима на Балкану. Стога, како је и у периоду послератне доминације соцреалистичких метода (чак и када је отклон од социјалистичког реализма почетком 1950-их озваничен) као и у времену на прелазу из 20. у 21. века видна појава примене политичких аршина на пољу изучавања књижевности, уместо о поклапању соцреализма и постмодернизма са више аргумената би се заправо могло говорити о наоко зачудном подударању комунистичког и данашњег глобалистичког поимања српске одговорности и кривице, што за последицу уједно има и сродан ванкњижевни инквизиторски приступ српској литератури. Из оваквог разматрања могли бисмо да закључимо како је некадашњи догматски и анатемисани критеријум политичке подобности – који је егзистирао у књижевностима земаља бившег комунистичког блока, пре свега у Совјетском Савезу, као облик такозване ’партијности уметности’ – променио свог носиоца, и из репресивне и идеолошки непријатељске комунистичке доктрине се преселио у западну науку о књижевности.

Иво Андрић је једна од кључних мета идеолошких стрелаца. Пре рата, са позиција левих, критиковао га је бивши надреалиста, а потоњи дијаматовац Ђорђе Јовановић Јарац, као буржоаског „нереалисту“, за време СФРЈ на њега је ударао Титов муслиман Шукрија Куртовић, тврдећи да је био потајни аустрофил и да је описивао турско набијање на колац, а не и злочине у НДХ, а затим смо, преко Мухамеда Филиповића и „БХ духа у књижевности“, стигли до Русмира Махмутћехајића и његове с(т)удије о андрићевству као идеологији геноцида. Андрић је, дакле, дежурни кривац?

Када говоримо о политичким видовима тумачења Андрићевог прозног опуса из времена које следује прекиду постојања пређашње југословенске државе, онда они на уверљив начин посведочују о једном драстичном интерпретативном обрту: од писца са репутацијом поборника дијалога различитих и супротстављених култура и цивилизација, Андрић је, у околностима измењеног политичког контекста који је у радикалној мери утицао и на промену оквира за проучавање дела овог писца, све учесталије представљан као мрзитељ босанских муслимана и „један од архитеката злочиначког пројекта ’Велика Србија’“, чији књижевни рад се указује као „књижевна подршка великосрпској идеји“ и „естетика за геноцид“. У контексту актуелних некњижевно условљених оптужби са којима се српска књижевност сучељава, негативни рецепцијски ток Андрићевог дела има најдужи непрекинути континуитет, почев још од раних 1960-их година и писања појединих аутора са маргиналном књижевном компетенцијом. Уочавајући необичан феномен да степен приписиване кривице Андрићу као писцу и заоштреност критичарског тона према његовом делу градацијски расте у сваком наредном нападу, идеолошки најпрегнантије покушаје дискредитације Андрићевог књижевног опуса представљају зборник радова Андрић и Бошњаци из 2000. године, настао као покушај ’академског’ образложења потребе за променом назива улице која у Тузли носи Андрићево име, као и две екстензивне студије: Босански муслимани у Андрићеву свијету Мухсина Ризвића, и Андрићевство Русмира Махмутћехајића, објављених 1995, односно 2015. године. Иако су пренаглашено острашћене критичке рефлексије о Андрићевом делу претежно ограничене на бошњачку академску заједницу, оне су проходност у интернационални академски оптицај стекле појавом књиге The Bridge Betrayed Мајкла Селса, америчког изучаваоца односа религије и насиља. У поменутој студији публикованој 1996. године, иначе награђеној признањем за најбољу књигу у избору Америчке академије за религију 1997. у области историографије, њен аутор елаборирајући своју концепцију ’христославизма’ за најрадикалнијег репрезента српске ’националистичке књижевности’ са далекосежним негативним учинцима узима управо Андрића и његов роман На Дрини ћуприја, а затим и Његошев Горски вијенац. О значајном утицају који је ова књига имала на Била Клинтона и Мадлен Олбрајт сазнајемо од Селсовог сарадника Дагласа Адамса и америчког колумнисте Ала Камена.

Ако БХ муслимани поричу Андрића, Хрвати би да га присвајају. Бавили сте се тезом Ивана Ловреновића, који је тврдио да је српска култура вучја, и да „приграбљује оно што је не припада“ – дакле, и Андрића. Хрвати су се бунили и због тезе да је дубровачка књижевност настајала на српском језику. Откуда овакав бес, упркос очевидностима?

Демонизовање и присвајање Андрића понекад нису супротстављене појаве. Најпре, поједини међу најострашћенијим оспораватељима хуманистичке вредности Андрићевог књижевног дела, као што је Есад Дураковић, истовремено горљиво одбацују праксу ’етноцентристичног аргументирања’ у књижевноисторијским разматрањима, и уместо ’редукционистичког’ пледирају за ’универзалистички’ приступ у одређивању Андрићеве припадности. С друге стране Иван Ловреновић, одличан познавалац Андрићевог рада и његов бранилац од ниских читања, који је водио оштру полемику са Дураковићем, исказује сагласност са бошњачким арабистом у ставу да је везивање Андрића за првенствено српску литературу неприхватљив националистички чин. И Ловреновићево инсистирање на ’начелу укључивања’ и Дураковићево потенцирање ирелевантности индивидуалног самоопредељивања писаца, иако су формулисани у наводно принципијелном и општем значењу које би се могло тицати било које националне књижевноисторијске традиције, практично сачињавају логику резервисану искључиво за Андрића и Селимовића чије би опусе по мишљењу именованих тумача требало изместити из примарно српских књижевноисторијских оквира, и то не са циљем да се они сагледају као некакав наднационални естетски феномен него да би се интегрисали у хрватски, босанскохерцеговачки или бошњачки оквир проучавања. Уз то, у свом тексту Мјесто Иве Андрића у хрватској књижевности Ловреновић – имајући на уму Андрићев случај – пише о српској култури као агресивној, као култури која „приграбљује оно што јој не припада“, и насупрот њој – о хрватској култури која се обликовала као „згрчена и дефанзивна“, тако што је „одбијала од себе и оно што јој припада“. Овакво запажање он при томе протеже на целину српско-хрватских односа у 20. веку, говорећи о „крвавој биланци коју је држава Југославија значила за све несрпске народе“, посебно за хрватски и муслимански, и то у обе претходне верзије. Компаративно посматрано, овакви ставови су и на сасвим елементарном нивоу бесмислени јер се њиховим посредством у случају прве Југославије наглашава положај хрватске националне и политичке угрожености упркос потоњем геноциду над Србима у НДХ извршеном у Другом светском рату, док се на примеру социјалистичке југословенске државе принцип аналогије изневерава тако што се не акцентује положај Срба и српске федералне јединице као објеката евентуалне политичке неравноправности него се разматрају искључиво последице, у овом случају српског национализма из периода 1990-их година, уз подразумевајућу представу о једностраној српској ратној одговорности. Када је реч о језичком идентитету дубровачке књижевности, онда је оно што је некада било неупитно и за европске слависте и за највећег хрватског филолога Ватрослава Јагића, данас престало да буде тако очигледно јер се путем аргументације Слободана Просперова Новака, Радослава Катичића, Мариа Грчевића или недавно преминулог Мирка Томасовића заговара теза о томе да је новоштокавштина уведена у хрватски језик раније него у српски, те да је штокавска варијанта језика дубровачке књижевности ’западна’ а не ’источна’.               

                Наставак у следећем броју

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *