Време Вучића

Шта нам о Србији и њеној будућности говори очекивани и неочекивани исход минулих београдских избора?

Пише Никола Врзић

Када је, у ноћи између недеље и понедељка, блистави ватромет запарао мрачно небо над Београдом, снсовци и остали који се тако осећају имали су двоструки разлог за славље; прослављали су своју убедљиву победу на изборима у Београду, и рођендан свог и нашег председника Александра Вучића. А и иначе нам је главни град окићен као новогодишња јелка – тек се ових, постизборних дана кренуло у уклањање празничне расвете – што би циничније политичке анализе могло да наведе на закључак да су Београђани гласали да им сваки дан буде Нова година уместо да је испуњена гомилом, на пример, безвезних уторака и обичних среда, што је иначе разумљива тежња којој се нема много шта приговорити…

Али наравно да се цинизмом ове врсте не може до краја објаснити сва комплексност овог необичног тренутка српске политике у којој се актуелна власт, пркосећи познатим законима физике, винула још више у небо после година владавине без нарочито опипљивих успеха, потирући успут и лево и десно од себе све што је гајило – показало се, неосновану – наду да ће актуелну власт свести на меру која је актуелној опозицији много прихватљивија. Догодило се обрнуто.

РЕЗУЛТАТИ ИЗБОРА Шта се то, дакле, догодило, зашто се догодило, и – најважније – куда нас води ово што нам се догодило? И нама, грађанима, и њима, политичарима? Упустимо се у анализу од анализе изборних бројки.

Као што је већ сасвим познато, од 24 листе које су учествовале на изборима, цензус од пет одсто прешле су само четири, листе Александра Вучића, Драгана Ђиласа (и Саше Јанковића и Вука Јеремића), Александра Шапића и Ивице Дачића са Драганом Марковићем Палмом. СНС-у и партнерима припало је скоро 45 одсто гласова (44,99 одсто, прецизности ради), Ђиласу и осталима скоро 19 одсто (18,93), Шапићу 9 одсто (9,01) и Дачићу с Палмом нешто мало преко 6 одсто гласова (6,13 одсто).

У мандатима, то значи да ће у новом сазиву београдске скупштине, од 110 одборника, СНС самостално имати апсолутну већину од 64 одборника, другопласирана листа имаће их 26, Шапићева 12, док ће преосталих 8 бити с листе СПС-а и Јединствене Србије.

Знатно до далеко испод цензуса остали су и цензус коалиција покрета „Доста је било“ и „Двери“, и Српска радикална странка, и жута паткица и Бели, и Демократска странка и Демократска странка Србије и сви остали, укупно скоро 160 хиљада гласова, односно око петине гласова убачених у бирачке кутије којих је било 814.477, то јест 51,09 одсто од броја уписаних бирача.

100.000 ИЗГУБЉЕНИХ ГЛАСОВА С тим у вези – да кренемо одатле с поређењима и стављањем ових бројки у политички контекст – излазност је на градским изборима била за око 5 одсто мања него што је, на територији Београда, била пре непуних годину дана на српским председничким изборима који, зато што су одржани релативно недавно, представљају згодну референтну тачку. У недељу 4. марта 2018. гласало је 100 хиљада Београђана мање него у недељу 2. априла 2017.

Чији су то гласови такорећи испарили у тако великом броју у овако кратком року?

Згодна је математика прошлогодишњег наспрам овогодишњег резултата Љубише Прелетачевића Белог Луке Максимовића (или како се већ зове и назива). Његових, наиме, око 115 хиљада гласова из прошле године претворило се у свега око 19 хиљада гласова ове недеље, што је разлика од 96 хиљада гласова, безмало идентична разлици од 100 хиљада гласова између прошлогодишњих и овонедељних избора на територији Београда. Ако је Бели 2017, као нова (пара)политичка појава на нашој сцени, успео да на биралишта извуче огроман број апстинената, у међувремену је виц престао да буде смешан и нов, и ови бивши апстиненти из 2017. су се до 2018. повукли назад у апстиненцију, уместо да своју подршку пребаце на неког другог кандидата.

Овај нас пак логичан закључак води у два правца, ка Александру Шапићу и Драгану Ђиласу.

Са своје стране, као релативно нова и релативно успешна појава, макар у локалној београдској политици, Шапићу је успело да своју (релативну) подршку прошири с Новог Београда на читав Београд.

Ова потрага за новим лицима, својеврсни вапај заправо, бележи и известан континуитет: Саша Радуловић 2016. године, Саша Јанковић и Бели 2017, у мањој мери Александар Шапић ове године. Примери Радуловића, Јанковића и Белог – за Шапића још има времена, видећемо – показују и да је муњевити раст популарности пропраћен и њеним муњевитим падом; што упућује на закључак да је поседовање новог лица нужан, али не и довољан услов за иоле трајнији и одрживији успех.

ЂИЛАСОВ РЕЗУЛТАТ А да су бирачи заиста засићени старим лицима на опозиционој сцени убедљиво демонстрира резултат, наоко релативно пристојан, Драгана Ђиласа. Он, наиме, не само што није успео да привуче бираче које је 2017. привукао Бели а онда их заслужено и изгубио него је још и подбацио.

Двојица кандидата с прошлогодишњих председничких избора који су сада подржали Ђиласа, Саша Јанковић и Вук Јеремић, прошле године су у збиру (на територији Београда) освојили око 278 хиљада гласова. Драган Ђилас је сада, све с подршком Јанковића и Јеремића, освојио тек 154 хиљаде гласова.

Па чак и ако би се у исту колону уписали резултати Драгана Ђиласа, Демократске странке, жуте паткице и Александра Шапића, долазимо до збира од 273 хиљаде гласова, дакле, око пет хиљада мање него Јанковић плус Јеремић пре годину дана. При чему је велико питање да ли се сви Шапићеви гласови уопште смеју посматрати као гласови из истог резервоара прошлогодишњих Јанковићевих и Јеремићевих гласача, будући да је сам Шапић направио јасну дистинкцију између себе и њих („Ми ћемо, као и до сада, наставити да делујемо апсолутно самостално, јер да смо хтели да се удружујемо са неким, ми бисмо то урадили пре избора“, рекао је за „Данас“). Хоћемо да кажемо да годину дана касније прошлогодишњих Јанковићевих и Јеремићевих гласача ем нема више, ем их је сигурно пет хиљада мање, а вероватно и још која хиљада или чак десетина хиљада приде.

Победу су пак, ако се о било каквој победи у оваквим оквирима уопште може говорити озбиљно, Ђилас/Јанковић/Јеремић однели у односу на конкуренте у борби за исто бирачко тело, а то су пре свега Демократска странка Драгана Шутановца и Либерално демократска партија Чедомира Јовановића. На страну ЛДП који је добио тек 800 гласова више од Николе Сандуловића, али каквој будућности на нивоу Србије може да се нада Демократска странка која је у свом упоришту, у Београду, освојила тек 2,25 одсто гласова, и није успела да добаци до цензуса чак ни на Врачару и Старом граду? И то све са двојицом својих бивших председника, Зораном Живковићем и Борисом Тадићем.

При чему ће за даље посматрање бити занимљив и расплет односа у победничком тројцу Ђилас–Јанковић–Јеремић, будући да сва тројица јасно исказују политичке амбиције које превазилазе локалне, београдске, а тријумвирати се никада у историји нису показали нарочито дуговеким. Што значи да ће у наредном периоду један од ове тројице потчинити осталу двојицу а онда шта му Бог да, или ће сва тројица у међусобној борби потонути још дубље…

И на другој страни политичке сцене, патриотски настројеној, потоп је сличан па и још гори. Грађанисти нису добили нове гласове и при томе су многе и изгубили, али десно од СНС-а нико није дошао ни близу пет одсто. Радикали Војислава Шешеља остали су далеко испод цензуса с 2,34 одсто гласова, Демократска странка Србије још и даље (9 хиљада гласова, 1,12 одсто), „Заветници“ испод нивоа статистичке грешке (0,65 одсто), а озбиљан је, и то не само политички, па утолико горе, пораз доживео и покрет „Двери“ који, у неприродној коалицији са Сашом Радуловићем, ем није дошао до цензуса (3,89 одсто) ем су свој савез Радуловић и Бошко Обрадовић платили с око 4 хиљаде гласова мање него што су добили у односу на њихов прошлогодишњи збир на територији Београда на председничким изборима.

МАТЕМАТИКА ВЛАСТИ Што се власти тиче, и СПС је с освојених педесетак хиљада гласова изгубио значајан број својих бирача – преко 40 хиљада у односу на претходне београдске изборе 2014. године, око 23 хиљаде у односу на парламентарне изборе 2016. године, што сведочи о озбиљном силазном тренду – али је за сада успео да преживи, што је за ову странку било утолико теже управо због дугогодишњег савеза с дивом у каквог Српска напредна странка јесте успела да израсте, са свом припадајућом гравитационом моћи.

СНС је, заправо, бројке о томе сведоче а оне су неосетљиве на политичке (не)наклоности, једини прави победник ових избора, и то не само због освојене апсолутне већине и огромне разлике у односу на конкуренте. С освојених 366 хиљада гласова, наиме, напредњаци су за око 15 хиљада гласова надмашили свој скор с београдских избора 2014, и за око 10 хиљада гласова оно што су освојили на парламентарним изборима 2016. године. У збиру, додајмо и то, СНС и СПС сада су (366 хиљада плус 50 хиљада) освојили тринаестак хиљада гласова више него што је освојио њихов заједнички кандидат Александар Вучић на прошлогодишњим председничким изборима.

ТАЈНА УСПЕХА Е, сад. Какве закључке из свих ових бројки и (пост)изборне математике можемо да изведемо?

Неке смо већ наговестили: потреба за новим лицима и простор за њих на опозиционој сцени дефинитивно постоји, али усред тог простора и једна зјапећа рупа. Поента овог дела приче је пак једноставна, а бројке које смо изнели само је илуструју и потврђују. У најкраћем, са оваквим саставом опозиције, и стратегијом деловања која из тога проистиче, време Вучића потрајаће поприлично. Оваква каква је, после неколико изборних циклуса с више-мање истоветним резултатима, таквим да се Вучићевом резултату нису приближили нимало, а у ствари су се од њега још и удаљили, опозиција реално може да се нада само свом пуком преживљавању. Да икакав пробој у супротном смеру могу да направе, већ би га направили, и заиста је тешко уочити шансу да се у садашњој поставци ишта суштински преокрене.

У чему је тајна Вучићевог успеха? Изборна крађа, манипулација, медијска блокада… Да се не лажемо, све су ово само изговори за неуспех, а не објашњење које може да задовољи. С опозиционим контролорима и невладиним организацијама на сваком бирачком месту, било каква, а нарочито масовна крађа гласова једноставно није могућа; тако се, уосталом, никада и није крало осим на Косову током деведесетих. Да, нема сумње да власт користи све механизме који су јој на располагању, и тиме вероватно унеколико поправља свој укупни скор, али разлика између првопласираног и другопласираног толико је велика да нико озбиљно не може ни да помисли да је сва (пот)купљена некаквим сендвичима, пакетићима уља и брашна и сличним бенефицијама. Исто се односи и на медијску сцену; чињеница јесте да су се медији блиски власти из све снаге и преко границе пристојности упрегли да јој помогну, али је исто тако чињеница и да је сличне медијске пристрасности, тек нешто умивеније и софистицираније, бивало и раније под тадашњим властима, а чињеница је и да су опозицији сада на располагању и телевизије и новине које су јој изразито наклоњене, да их сад не набрајамо, тако да се ни о медијској блокади опозиције, као главном узроку њеног пораза а Вучићевог успеха, не може говорити иоле убедљиво.

Ако су пак манипулације својствене (свакој) власти и медијска слика и допринели да убедљива разлика буде још и убедљивија, томе су несумњиво допринели и темељан теренски рад и озбиљна страначка организација СНС-а.

ИКС ФАКТОР А опет, нисмо сигурни да у свему побројаном лежи и потпуно објашњење феномена Вучић. Заправо, уверени смо да је оно – објашњење – кудикамо неухватљивије, и да се састоји у оном фактору икс захваљујући коме су – на своју корист или штету, то је већ друго питање – Срби баш у Вучићу препознали свог вођу.

Може се ту повући и садржајна паралела с успехом Доналда Трампа у Сједињеним Америчким Државама. Хилари Клинтон имала је и неупоредиво бољу инфраструктуру, и професионалнији и искуснији тим саветника окупљен око себе, и далеко више новца, и много већу медијску подршку, а опет, победио је Трамп. Њему је, једноставно, успело да ухвати оно неухватљиво расположење у народу, а сличан је подухват извео и Вучић. Чак би се могло доказивати и да су и једног и другог изабрале упадљиво сличне групације презрених, они које глобалистичке елите, од Вашингтона до београдског круга двојке, из дубине душе презиру, а српска специфичност састоји се у томе што шампион презрених у много чему, од наставка ЕУ пута до неолибералне економије, наставља да спроводи политику тих поражених елита а презрени и даље гласају за њега.

Кад смо код тих српских парадокса, ево још једног. Подршка српским ЕУ интеграцијама, у најповољнијем случају по њихове заговорнике, не прелази 50 одсто, док странке које кажу да тај пут подржавају у збиру добијају чак седамдесетак-осамдесет одсто гласова. Штавише, иако не пропушта прилику да понови како се Србија налази на ЕУ путу а проценат ЕУ ентузијаста је мањи од већинског, Вучићу је нарочито пошло за руком да уништи онај ЕУ-скептични, то јест патриотски део опозиције. Што нас упућује на закључак да се за Вучића масовно гласа и зато што му се не верује да заиста жели да нас одведе у ЕУ. Да ли је та перцепција исправна или не, друго је питање.

СРБИ И ВОЂА Тек, чињеница јесте да се у својим основним правцима, од евроунијатских интеграција до економских начела којима се води, Вучићева политика много не разликује од политике коју је водио Борис Тадић. Чињеница је и да за време Вучићевих досадашњих мандата нисмо осетили нарочит напредак у личном материјалном благостању, па да се тиме евентуално објасни тај феномен његовог успеха. А опет, Тадић је далека прошлост, а Вучић и ближа прошлост и садашњост и догледна будућност. Зашто? Суштинска разлика међу њима двојицом налази се у перцепцији бирача да је Вучић спреман да се супротстави Западу и његовој вољи – понекад то заиста и чини, сетимо се оне резолуције о Сребреници и одбијања да уведе санкције Русији – док му се Тадић непрестано подастирао ничице, па је зато на изборима и настрадао чим је за то добио прилику, 2012. године. По тој је склоности да уђе у конфликт са Западом, прецизније, по перцепцији преовлађујућег дела бирачког тела да ту склоност поседује, Вучић много ближи Слободану Милошевићу него Борису Тадићу, иако су им политике умногоме до потпуно различите (различита су, додуше, била и времена и околности, но добро).

И Милошевића су Срби, као сада Вучића, препознали као свог вођу. Када? Када им је – говоримо о Слободану Милошевићу – вратио Косово и Метохију. Ни Милошевић, као ни Вучић, није настрадао због лоше економске ситуације. Него је настрадао, напрегнимо сад сећање, тек када је у народу завладало уверење да је предао Косово. Тек тада је створена критична маса довољна за преврат, без обзира на стране подстицаје какви су постојали и пре тога, а уз ту критичну масу и (лажно) уверење да је питање Косова – демократско питање, и да ћемо га добити назад кад добијемо, ех, демократску власт.

И све нас то подсећање враћа и на актуелни политички (и државни, и национални) тренутак. Вучић је чињеница с којом морамо да живимо зато што су Срби тако одлучили, и нема тренутно никога ко може да га угрози као што би он могао самог себе. А то би најпре могао да учини ако би потписао онај правно-обавезујући споразум с Косовом који се од њега очекује, јер би дефинитивни губитак Косова у ланчаној реакција каква је већ виђена могао Србе да подсети и на хроничну шупљину у новчаницима, и на беспуће на коме се налазимо, и на повлашћене а бахате партијске кадрове… Иако би изборни успеси, закључно са овим београдским, Вучића могли да наведу на помисао да је од Срба добио бланко одобрење да учини све што хоће и да ће му то проћи, морао би да буде свестан да су му својим гласом они заправо указали поверење да ће се за њих борити до краја. Јер да су желели, и да желе ишта друго, па, за то су већ имали Бориса Тадића… Што значи да би време Вучића, како сада ствари стоје, пре свих других могао да прекине сам Вучић. Не треба се тој перспективи нарочито надати, зато што ће последице тога бити непоправљиве.   

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *