Све наше велико је византијско

Руски мозаик у Храму Светог Саве сведочи да на Балкану и у Русији Византија није никада умрла

Величанствена композиција Вазнесења Христовог мозаички декорисана на куполи Храма Светог Саве, каква по речима Николаја Мухина није направљена у читавој историји хришћанства, недуго по откривању, којем су присуствовали председник Србије и министар спољних послова Русије, наружена је од стране дела јавности. Замерке су се кретале од тога да је недопустиво да на српском храму освану руска слова и руски животопис, а науштрб, наводно, аутентичног српског иконописа и писма, до тога да је реч о „антинародном ставу Цркве“ и „форсирању мртвог језика“.

Тако је мозаик грандиозне композиције Вазнесања Господњег без премца у црквеној уметности православља и уопште у изради мозаика, дар руског народа Србији, представљен као још један доказ руске демонстрације моћи. Запрепашћујуће је одсуство познавања сопствене историје. Да није, поменути би у ред са руским мозаиком морали да ставе Душанов законик и Савино Законоправило и правилно закључе, што нису или били кадри или су намерно прећутали, да је све наше велико византијско, те да на Балкану и у Русији Византија није никада „умрла“. Но и у овој необавештености постоји нека унутрашња логика – не толико антивизантијска колико доследно антисрпска.

ПРОЧИТАЈ МИ ДЕ ШТА ОВДЕ ПИШЕ О овим „варварским и антицивилизацијским ставовима“ филозоф и аналитичар Никола Танасић имао је неколико сјајних запажања. Објашњавајући да уочена руска слова на мозаику представљају део црквенословенског наслеђа, каже: „Црквенословенски језик је жива традиција српског народа која се користи непрекинуто скоро дупло дуже од књижевног српског језика. Наш народ га је усвојио након великих сеоба, и његова употреба траје до дана данашњег. Практично сви српски храмови подигнути између 17. и 20. века (бројни подигнути касније) исписани су овим језиком, укључујући и многе храмове на територији Београда. И свако залагање за укидање, занемаривање и заборав овакве једне живе традиције једног народа није ништа друго него варварство.“

Танасић закључује да Срби који нису у стању да прочитају и разумеју шта пише по фрескама у Грачаници, Дечанима и Пећкој патријаршији, односно који те натписе сматрају за „страни језик“, нису бољи од Албанаца – они претендују на баштину коју не разумеју, традицију коју не настављају, која за њих представља вулгарно средство националистичког надгорњавања са суседима („виљушка Стефана Немање“).

„Главни аргумент који Србин може да каже Албанцу што каже да су манастири на Космету ’албанска баштина’, јесте ’прочитај ми, де, нешто што овде пише’. Зато су Арбанаси толико приљежно брисали натписе по храмовима које су скрнавили. Неко би сада да их тако брише из Храма Светог Саве.“

Несумњиво је да иза примедби на рачун мозаика стоји дисконтинуитет православног погледа на свет, али и дубоко непознавање византијског наслеђа које подразумева цивилизацијски, вредносни модел, а не доминацију било ког народа Комонвелта који је неговао своје националне варијације. Тек под утицајем западне тоталитарне свести националне варијације се апсолутизују и искључују ову комуникацију…

ВЕЗА СА ВИЗАНТИЈСКОМ ПРОШЛОШЋУ Суштински, наслеђе Византије, источноправославни цивилизацијски круг, никада није избрисан из културног живота југоисточне Европе. Државе наследнице Византије никада нису одустале од своје цивилизацијске мисије.

О томе у књизи „Византијски комонвелт“ Димитрије Оболенски каже: „Читав век после 1821. у машти грчког народа и његових државника и даље живи велика идеја обнове Византијског царства поновним освајањем Цариграда. У удаљеним манастирима и сеоским заједницама у унутрашњости, и на острвима, у личном веровању и заједничком богослужењу и међу сељацима и код градског становништва који су остали верни религији својих прадедова, пре свега у светом причешћу, оној симболичној драми човековог спасења која се без икаквих суштинских измена одвија још од почетка хришћанства, православни народи источне Европе до данашњих дана сачували су живу везу са својом византијском прошлошћу.“

Још прецизнији је академик Лихачов: „Да смо били одвојени од Византије, ми ништа не бисмо могли да постигнемо. Немогуће је мислити да је многобоштво изнад хришћанства. То је антиисторијска мисао.“

У позадини опомињања Цркве да негује антинародни став тако што дозвољава руски рукопис на српском храму, стоји инсистирање на тези да „малигни“ утицај и доминација Русије чак и на пољу уметности (шта би било када би се реално постојање Византије показало на нивоу права или уређења државе?) прети слободи и Србије и Балкана. Другим речима, прави разлози, смисао и домашај „антицивилизацијских“ запажања могу се разабрати и увидом у процес успостављања доминације западне псеудоимперије на овим геостратешким чвориштима за шта је неопходно елиминисати свако руско присуство, па и оно сачувано у православној и византијској цивилизацији.

Да се битка за Балканско полуострво од стране цивилизацијски супротстављених геополитичких играча не води од јуче, те да су у различитим периодима била изражена настојања империјалних сила да избаце сваки руски утицај из духовног живота Срба сведочи историја 18. и 19. века.

СВАКИ ПОМЕН РУСИЈЕ Тако је рецимо гроф Колер, повереник царице Марије Терезије, средином 18. века спроводио реформе у Војној граници којима је укидао прослављање српских светаца у црквеном календару, кривотворио православни катихизис, укидао „древне народне обичаје спојене и освештане црквеним култом погреба и опела“. Забелешка Мите Костића о реформама у Хабзбуршкој монархији упућује на разумевање због чега  данас некоме смета руски мозаик. „Душу народа нарочито су погађале опрезне, али одлучне противруске тенденције културно-просветне политике, које су прекидале све везе с Русијом, затирале у народу сваки руски траг и уопште тежиле да еманципују духовни живот Срба од руског утицаја. Из спољнополитичких разлога те тенденције су прикриване, нарочито оне културно-просветних реформи; њихово дејство народ је осећао само по прогонима руских емисара и исељеничких агената, престанцима рада руских школа и одласцима руских учитеља, по затвореној граници за увоз руских књига… Црквене и школске књиге штампане у Курцбековој штампарији из којих је цензура избрисала сваки помен Русије изазивало је нелагодан осећај усамљености у борби за одбрану вере, сводило је још јаче све бриге на очување вере и народности и инстинктивно је појачавало осећај неповерења према свим културно-просветним реформама предвиђеним у Регуламенту.“

Попут грофа Колера или његовог идеолошког алтер ега Британца Е. Гибона, који је за Византију рекао да представља тријумф „варварства и религије“, и овдашњи другосрбијанци негодују на свако византијско присуство у духовном животу Срба. Отуда би било занимљиво заподенути расправу са њима, и чути између осталог и то да ли им попут руског мозаика у Храму Светог Саве смета чињеница да су рецимо Дечани саграђени под утицајем италијанске културе и да их је радио мајстор Фра Вито из Котора, или то што спољашњи изглед Студенице која има романички олтарски простор подсећа на катедрални храм у Пизи… или им баш и само сметају „руска слова“ на куполи Храма… Било би лепо да открију своје праве мотиве. Јер разлика између српског и руског иконописа се као питање не поставља. Као што није упитан ни став Светосавске Србије о улози Трећег Рима.