Шта ради ЦИА на Балкану

Да ли обавештајни насртаји на нашу земљу јасније дефинишу нову америчку политику према Србији него слаткоречиве изјаве које стижу с оне стране Атлантика?

САД су бомбастично најавиле нову стратегију за Балкан и велику промену своје политике према Србији. Промена политичког наступа треба постепено да доведе до помирења и успостављања коректних и пријатељских међудржавних односа. Званични дипломатски потези иду баш у том правцу јер амерички званичници и званичници НАТО-а, који су наравно под америчком контролом, дају сасвим коректне и охрабрујуће изјаве да немају ништа против војне неутралности Србије, па чак ни против пријатељских веза с Русијом. Има појединачних искакања из званичног политичког коридора каква чине, код нас већ „популарни“, Брајан Хојт Ји и неки амерички сенатори и професори. Ништа забрињавајуће. Забрињава нешто друго.

 

ПОРАСТ АКТИВНОСТИ Обавештајне активности америчких обавештајних служби у Србији, потпомогнуте најјачим службама НАТО-а и балканских чланица, показују супротан тренд од очекиваног. Њихова активност у протеклом периоду, ако је усклађена са званичном политиком, требало би да опада пропорционално са подизањем квалитета међудржавних односа, а тренутно се бележе рекордни обавештајни насртаји на одбрамбене и безбедносне системе Србије. То није само нелогично него алармантно, и захтева хитну анализу и процену искрености америчке администрације.

Неопходно је поуздано утврдити да ли су стварно у америчком интересу мир и стабилност на Балкану и проевропски пут Србије, како тврде њихове дипломате, или им је прикривени циљ изазивање немира и хаоса на чему очито тајно раде њихове обавештајне службе. Јер појачана обавештајна активност према тако малој држави као што је Србија, која баш ничим не угрожава Алијансу, нема оправдања. Сем што је скупа, таква активност захтева издвајање одређених обавештајних капацитета који су увек ограничени и дефицитарни. Само за истраживање и превентиву тероризма, агената, обавештајаца и шпијуна никада нема довољно да би се расипали на истраживање „пријатељске“ Србије. Ако ипак обавештајни интерес за Србију превагне у тако опасном светском терористичком миљеу, онда то није без јаког разлога.

Обавештајни стратези и реализатори ситне обавештајне тактике у последње време делују конфузно када је у питању редовно обављање прљавог посла у Србији. Навикли су да је Србија елдорадо за шпијуне и да се њене виталне институције могу шпијунирати полулегално и некажњено. Серија претходних влада Демократске странке није уништила само Војску Србије него до крајности ослабила обавештајно-безбедносни систем државе, све под паролама да „Србија нема непријатеља“ и да је „све транспарентно“. Страним обавештајцима није претила никаква опасност због бављења шпијунажом. У другим државама и те како су водили рачуна о тајности јер се судски процеси везани за шпијунажу редовно претварају у велике афере које неминовно воде у компромитовање.

Зна се како наступају америчке обавештајне службе на Балкану. Оне штеде своје снаге и средства тако што не иду на масовна врбовања, него се фокусирају на личности из балканског политичког и безбедносног шаренила које, по природи посла или функције коју обављају, поседују широк дијапазон значајних информација. Тако је и у Србији, као и у другим балканским државама, постала ствар престижа јака веза са америчком или бар британском амбасадом. Важним личностима су постављења и политичка судбина зависили од ових веза, тако да су постајали и извори информација, и полуге којима су западне обавештајне службе контролисале свеукупна догађања. Сада у Србији то више није тако и то странце збуњује.

Некадашње важне личности, преко којих су без напора све држали под контролом, изгубиле су позиције, па тако и политичку моћ и изворе информација. То може бити разлог најновијег траљавог покушаја да Србију премреже масом страних шпијуна који се очито не сналазе у српском амбијенту и „падају као муве“. Инсистирање на хитности увек произведе неку врсту нервозе и брзоплетости, које су погубне за шпијуне. Само тако се могло десити да се у веома кратком року региструје незапамћено много обавештајних насртаја странаца, међу којима су најбројнији Американци, на војне објекте у Београду, Новом Саду, Врднику и другде.

 

АФЕРА „ГРИЗЛИ“ Америчко интересовање за потенцијално противничке војске на Балкану има свој вишедеценијски континуитет. Најпознатија обавештајна афера у бившој ЈНА је „Гризли“ из осамдесетих година, када је ЦИА врбовала капетана Милорада Стојаковића са службом на војном аеродрому Батајница. Није сада циљ да се о томе говори, јер је афера одавно добро позната, него да се из старих сазнања извуку поуке за разјашњавање актуелних контраобавештајних дилема. ЦИА је, између осталог, од капетана Стојаковића тражила да украде и достави им поверљиви војни телефонски именик. Тада је погрешно процењено да Американце интересују имена војних руководилаца и команданата, како би изучавали њихове личности и слабости. Међутим, данас је потпуно јасно да им је телефонски именик био потребан како би прислушкивали војне телефоне и тако у континуитету долазили до најтајнијих сазнања о збивањима у војсци.

Основна поука овог примера јесте да су моћне западне обавештајне службе технолошки далеко испред нас и да вероватно и данас користе неке нама непознате технолошке могућности. Тако би требало размишљати и код коришћења дрона и других помагала који нам у први мах могу изгледати неважно и невино. Тачно је да на Западу можете купити све од шпијунске технике, али сигурно не оно што тренутно користи ЦИА.

 

ЦИА РАЧУНИЦА Према неким изворима, шеф ЦИА је најавио слање агената у Србију (као појачање за борбу против руског утицаја). То више личи на политички трик јер се такве ствари не најављују. Међутим, број ухапшених странаца показује да ту има истине. Ако их је већ толико откривено, морамо се запитати колико није, и шта је њихова тренутна обавештајна преокупација. Масовно ангажовање странаца за послове шпијунаже у некој земљи није уобичајено – пракса је да се врбују домаћи људи због познавања територије, језика, менталитета и лакшег легендирања кретања и интересовања. Ова атипичност указује на хитност, што забрињава јер толика жеђ за информацијама може значити да Американци у блиској будућности ипак рачунају на војни расплет балканске приче.

Многи мисле да је сумњичење Американаца за шпијунажу у виду опсервације и снимања војних објеката, дроном или без њега, смешна ствар јер су познате могућности њихових шпијунских сателита да сниме и најситније детаље. Тачно је да они имају такве могућности, али је исто тако тачно да се и та врхунска технологија може преварити. То им се догодило управо у Србији за време злочиначког НАТО бомбардовања где је Војску Србије од уништења из ваздуха сачувала фантастична машта, довитљивост и креативност у реализацији тактичког маскирања. Тек након примирја, када се Војска Србије појавила такорећи неокрњена, схватили су да су гађали вешто подметнуте лажне мете. Гађали су и напуштене војне објекте јер нису лоцирали рејоне размештаја измештених јединица.

Након што су насамарени, схватили су оно што сваки обавештајац-приправник зна – техника је веома корисна у обавештајном раду, али ништа не вреди без шпијуна који ће све то проверити на лицу места. Тако шпијуни „опсервери“ нису остали без посла јер морају на време проверити: да ли су војни објекти поседнути или нису; шта се у њима налази и да ли су то рентабилни циљеви за увек ризичну употребу авијације или скупих крстарећих ракета; има ли актуелних превара шпијунских сателита маскирањем; где су рејони ратног распореда јединица, да ли имају припремљене утврђене или подземне оперативне објекте и склоништа… Американци неће дозволити нову бруку да пуцају у празно јер тада дејство по цивилима постаје основно обележје њихових војних интервенција, због чега их оправдано називамо злочиначким.

ОБАВЕШТАЈНИ ПОКЛОНИ Ако се слаткоречивошћу не постигну циљеви и ако се САД и НАТО ипак спремају за ново војно дисциплиновање Србије, то не мора значити да ће нас поново бомбардовати, поготово што је Војска Србије на добром путу да уз помоћ Русије појача своју ПВО до респективног нивоа. Обавештајни подаци могу бити важан поклон њиховим балканским савезницима које могу нахушкати на Србију. То је много важније него што изгледа јер се обавештајни подаци и подаци добијени извиђањем, од дрона и беспилотних летелица до сателита, са разлогом сматрају четвртом димензијом рата која директно утиче на коначни исход.

Код масовног убацивања и дисперзије агената и шпијуна секундарни задаци које ће реализовати на одређен сигнал могу бити важнији од класично обавештајних. Њиховим истовременим активирањем може се направити озбиљан проблем у погледу дестабилизације државе. Тешко је проценити шта то може да буде, да ли само изазивање и подстицање немира или неке драстичније ствари као што су убиства, атентати, терористичке акције и друго, а све у циљу изазивања хаоса у коме би требало извршити неку врсту преврата и трасирати пут некаквој прозападној политичкој гарнитури.

Најбољи показатељ да овакве процене имају основе је мистични боравак у Београду америчког специјалца највише класе Данијела Корбета, бившег припадника чувених „фока“. Наше безбедносне службе раде на разјашњавању случајева у којима су ухапшени странци, претежно Американци, где је присутан стари проблем – осумњичени иако су у рукама наших безбедњака и у домету нашег кривичног закона, више се плаше својих налогодаваца и не смеју да их одају.

 

НАТО КУРСИСТИ Нема велике мудрости у томе шта нам је чинити у актуелним условима – ако се појачава обавештајни рад према Србији, треба појачати наш контраобавештајни. Завидни резултати ВБА и БИА у последње време јасно говоре да се на томе ради. Службе треба ојачати бројчано и технички, па чак изнад нивоа који је примерен за малу државу као што је наша, зато што смо веома угрожени. Разлог за то је логичан – само специјализоване тајне службе могу пружити адекватан отпор обавештајним насртајима. Поред јачања важно је правилно усмерење, и ефикасност неће изостати.

Треба се упитати зашто је наш обавештајно-безбедносни систем најослабљенији током најинтензивније „сарадње“ са обавештајним институцијама на Западу. Знамо да су они креатори потпуно погрешног усмерења и парализе наших служби и то у дугом периоду. Међутим, није само то у питању. У Србији је својевремено постала ствар престижа „обука“ кадрова на којекаквим скраћеним безбедносним школама и курсевима у НАТО центрима. Та смешна популаризација гурнула је на маргине праве контраобавештајне стручњаке и ставила у први план НАТО курсисте. Колики су значај својевремено придавали оваквим „обукама“ види се и по томе што је бивши начелник Генералштаба Војске Србије, генерал Здравко Понош, у ударном делу своје биографије навео успешан завршетак три НАТО курса од којих је један безбедносни.

Сада је суштински важно нешто друго – чију школу ћемо прихватити као кичму нашег обавештајног и контраобавештајног образовања? Да ли прихватити школу НАТО-а као најбољу и најнапреднију, или не? И зашто не? Зато што смо имали веома јаке школе бивше СДБ и Војне службе безбедности – оригиналне и врло успешне које су сви у свету ценили. Највећа опасност у обавештајном и контраобавештајном раду јесте шаблон који нам се сервира са Запада. Ако га прихватимо као стандардни начин рада, лако ће предвиђати све наше обавештајне и контраобавештајне комбинације.

У томе се крије „добра намера“ стратега НАТО-а да обавештајно-безбедносном занату обучавају и своје чланице, и оне које још увек третирају као противнике. Испада да су „напредни НАТО курсеви“ најбоља заштита западних шпијуна. Време је да се вратимо нашим оригиналним школама које су својевремено биле нерешива енигма за западне оперативце. Основна одлика наших обавештајно-безбедносних предавача била је у томе што су инсистирали на креативном проналажењу решења и шаблонски приступ истицали као недопустиву грешку.

 

ПРОТИВНИЦИ, А НЕ ПАРТНЕРИ Поред шаблонског учења постоје бар још два јака разлога да будемо опрезни у образовно-безбедносној сарадњи са Западом (друго је сарадња у решавању конкретних безбедносних проблема и размени искустава). Прво, знамо да ЦИА обједињава активности својих поданичких служби на Балкану и усмерава их према Србији. Значи да нас не третирају као партнера него као противника у будућим дешавањима. Друго, западни обавештајни продори изгубили су сваки морални критеријум. Не можемо прихватити њихов став да је у обавештајном раду баш све дозвољено.

На злоупотребу међународних политичких и правних институција и невладиних организација смо се навикли. Међутим, у трагању за новим обавештајним могућностима, све више се злоупотребљавају међународне хуманитарне организације. Такав став изазива неповерење и ограничења у пружању помоћи бројним немоћним људима у ратним и кризним подручјима, јер се често ситна обавештајна корист ставља изнад важности њихових живота. А свака откривена злоупотреба, као што ових дана слушамо непојмљиве чињенице о болесном сексуалном иживљавању „хуманитараца“ у БиХ и на Космету, директно угрожава и ограничава будуће хуманитарне акције.

Најновије обавештајне активности према Србији појачавају утисак да нам се тајно спрема нешто непријатно, да саме специјализоване службе нису довољне и да фронт супротстављања мора бити шири. Безбедносни систем могуће је значајно појачати широм едукацијом грађана како би уочили нека дешавања у својој околини и упозорили професионалце. Поред тога, едукација би смањила опасност да, због слабе безбедносне културе, неки грађани буду злоупотребљени и изманипулисани методама пропаганде из арсенала специјалног рата у ситуацијама вештачког изазивања кризе.