Šta radi CIA na Balkanu

Da li obaveštajni nasrtaji na našu zemlju jasnije definišu novu američku politiku prema Srbiji nego slatkorečive izjave koje stižu s one strane Atlantika?

SAD su bombastično najavile novu strategiju za Balkan i veliku promenu svoje politike prema Srbiji. Promena političkog nastupa treba postepeno da dovede do pomirenja i uspostavljanja korektnih i prijateljskih međudržavnih odnosa. Zvanični diplomatski potezi idu baš u tom pravcu jer američki zvaničnici i zvaničnici NATO-a, koji su naravno pod američkom kontrolom, daju sasvim korektne i ohrabrujuće izjave da nemaju ništa protiv vojne neutralnosti Srbije, pa čak ni protiv prijateljskih veza s Rusijom. Ima pojedinačnih iskakanja iz zvaničnog političkog koridora kakva čine, kod nas već „popularni“, Brajan Hojt Ji i neki američki senatori i profesori. Ništa zabrinjavajuće. Zabrinjava nešto drugo.

 

PORAST AKTIVNOSTI Obaveštajne aktivnosti američkih obaveštajnih službi u Srbiji, potpomognute najjačim službama NATO-a i balkanskih članica, pokazuju suprotan trend od očekivanog. Njihova aktivnost u proteklom periodu, ako je usklađena sa zvaničnom politikom, trebalo bi da opada proporcionalno sa podizanjem kvaliteta međudržavnih odnosa, a trenutno se beleže rekordni obaveštajni nasrtaji na odbrambene i bezbednosne sisteme Srbije. To nije samo nelogično nego alarmantno, i zahteva hitnu analizu i procenu iskrenosti američke administracije.

Neophodno je pouzdano utvrditi da li su stvarno u američkom interesu mir i stabilnost na Balkanu i proevropski put Srbije, kako tvrde njihove diplomate, ili im je prikriveni cilj izazivanje nemira i haosa na čemu očito tajno rade njihove obaveštajne službe. Jer pojačana obaveštajna aktivnost prema tako maloj državi kao što je Srbija, koja baš ničim ne ugrožava Alijansu, nema opravdanja. Sem što je skupa, takva aktivnost zahteva izdvajanje određenih obaveštajnih kapaciteta koji su uvek ograničeni i deficitarni. Samo za istraživanje i preventivu terorizma, agenata, obaveštajaca i špijuna nikada nema dovoljno da bi se rasipali na istraživanje „prijateljske“ Srbije. Ako ipak obaveštajni interes za Srbiju prevagne u tako opasnom svetskom terorističkom miljeu, onda to nije bez jakog razloga.

Obaveštajni stratezi i realizatori sitne obaveštajne taktike u poslednje vreme deluju konfuzno kada je u pitanju redovno obavljanje prljavog posla u Srbiji. Navikli su da je Srbija eldorado za špijune i da se njene vitalne institucije mogu špijunirati polulegalno i nekažnjeno. Serija prethodnih vlada Demokratske stranke nije uništila samo Vojsku Srbije nego do krajnosti oslabila obaveštajno-bezbednosni sistem države, sve pod parolama da „Srbija nema neprijatelja“ i da je „sve transparentno“. Stranim obaveštajcima nije pretila nikakva opasnost zbog bavljenja špijunažom. U drugim državama i te kako su vodili računa o tajnosti jer se sudski procesi vezani za špijunažu redovno pretvaraju u velike afere koje neminovno vode u kompromitovanje.

Zna se kako nastupaju američke obaveštajne službe na Balkanu. One štede svoje snage i sredstva tako što ne idu na masovna vrbovanja, nego se fokusiraju na ličnosti iz balkanskog političkog i bezbednosnog šarenila koje, po prirodi posla ili funkcije koju obavljaju, poseduju širok dijapazon značajnih informacija. Tako je i u Srbiji, kao i u drugim balkanskim državama, postala stvar prestiža jaka veza sa američkom ili bar britanskom ambasadom. Važnim ličnostima su postavljenja i politička sudbina zavisili od ovih veza, tako da su postajali i izvori informacija, i poluge kojima su zapadne obaveštajne službe kontrolisale sveukupna događanja. Sada u Srbiji to više nije tako i to strance zbunjuje.

Nekadašnje važne ličnosti, preko kojih su bez napora sve držali pod kontrolom, izgubile su pozicije, pa tako i političku moć i izvore informacija. To može biti razlog najnovijeg traljavog pokušaja da Srbiju premreže masom stranih špijuna koji se očito ne snalaze u srpskom ambijentu i „padaju kao muve“. Insistiranje na hitnosti uvek proizvede neku vrstu nervoze i brzopletosti, koje su pogubne za špijune. Samo tako se moglo desiti da se u veoma kratkom roku registruje nezapamćeno mnogo obaveštajnih nasrtaja stranaca, među kojima su najbrojniji Amerikanci, na vojne objekte u Beogradu, Novom Sadu, Vrdniku i drugde.

 

AFERA „GRIZLI“ Američko interesovanje za potencijalno protivničke vojske na Balkanu ima svoj višedecenijski kontinuitet. Najpoznatija obaveštajna afera u bivšoj JNA je „Grizli“ iz osamdesetih godina, kada je CIA vrbovala kapetana Milorada Stojakovića sa službom na vojnom aerodromu Batajnica. Nije sada cilj da se o tome govori, jer je afera odavno dobro poznata, nego da se iz starih saznanja izvuku pouke za razjašnjavanje aktuelnih kontraobaveštajnih dilema. CIA je, između ostalog, od kapetana Stojakovića tražila da ukrade i dostavi im poverljivi vojni telefonski imenik. Tada je pogrešno procenjeno da Amerikance interesuju imena vojnih rukovodilaca i komandanata, kako bi izučavali njihove ličnosti i slabosti. Međutim, danas je potpuno jasno da im je telefonski imenik bio potreban kako bi prisluškivali vojne telefone i tako u kontinuitetu dolazili do najtajnijih saznanja o zbivanjima u vojsci.

Osnovna pouka ovog primera jeste da su moćne zapadne obaveštajne službe tehnološki daleko ispred nas i da verovatno i danas koriste neke nama nepoznate tehnološke mogućnosti. Tako bi trebalo razmišljati i kod korišćenja drona i drugih pomagala koji nam u prvi mah mogu izgledati nevažno i nevino. Tačno je da na Zapadu možete kupiti sve od špijunske tehnike, ali sigurno ne ono što trenutno koristi CIA.

 

CIA RAČUNICA Prema nekim izvorima, šef CIA je najavio slanje agenata u Srbiju (kao pojačanje za borbu protiv ruskog uticaja). To više liči na politički trik jer se takve stvari ne najavljuju. Međutim, broj uhapšenih stranaca pokazuje da tu ima istine. Ako ih je već toliko otkriveno, moramo se zapitati koliko nije, i šta je njihova trenutna obaveštajna preokupacija. Masovno angažovanje stranaca za poslove špijunaže u nekoj zemlji nije uobičajeno – praksa je da se vrbuju domaći ljudi zbog poznavanja teritorije, jezika, mentaliteta i lakšeg legendiranja kretanja i interesovanja. Ova atipičnost ukazuje na hitnost, što zabrinjava jer tolika žeđ za informacijama može značiti da Amerikanci u bliskoj budućnosti ipak računaju na vojni rasplet balkanske priče.

Mnogi misle da je sumnjičenje Amerikanaca za špijunažu u vidu opservacije i snimanja vojnih objekata, dronom ili bez njega, smešna stvar jer su poznate mogućnosti njihovih špijunskih satelita da snime i najsitnije detalje. Tačno je da oni imaju takve mogućnosti, ali je isto tako tačno da se i ta vrhunska tehnologija može prevariti. To im se dogodilo upravo u Srbiji za vreme zločinačkog NATO bombardovanja gde je Vojsku Srbije od uništenja iz vazduha sačuvala fantastična mašta, dovitljivost i kreativnost u realizaciji taktičkog maskiranja. Tek nakon primirja, kada se Vojska Srbije pojavila takoreći neokrnjena, shvatili su da su gađali vešto podmetnute lažne mete. Gađali su i napuštene vojne objekte jer nisu locirali rejone razmeštaja izmeštenih jedinica.

Nakon što su nasamareni, shvatili su ono što svaki obaveštajac-pripravnik zna – tehnika je veoma korisna u obaveštajnom radu, ali ništa ne vredi bez špijuna koji će sve to proveriti na licu mesta. Tako špijuni „opserveri“ nisu ostali bez posla jer moraju na vreme proveriti: da li su vojni objekti posednuti ili nisu; šta se u njima nalazi i da li su to rentabilni ciljevi za uvek rizičnu upotrebu avijacije ili skupih krstarećih raketa; ima li aktuelnih prevara špijunskih satelita maskiranjem; gde su rejoni ratnog rasporeda jedinica, da li imaju pripremljene utvrđene ili podzemne operativne objekte i skloništa… Amerikanci neće dozvoliti novu bruku da pucaju u prazno jer tada dejstvo po civilima postaje osnovno obeležje njihovih vojnih intervencija, zbog čega ih opravdano nazivamo zločinačkim.

OBAVEŠTAJNI POKLONI Ako se slatkorečivošću ne postignu ciljevi i ako se SAD i NATO ipak spremaju za novo vojno disciplinovanje Srbije, to ne mora značiti da će nas ponovo bombardovati, pogotovo što je Vojska Srbije na dobrom putu da uz pomoć Rusije pojača svoju PVO do respektivnog nivoa. Obaveštajni podaci mogu biti važan poklon njihovim balkanskim saveznicima koje mogu nahuškati na Srbiju. To je mnogo važnije nego što izgleda jer se obaveštajni podaci i podaci dobijeni izviđanjem, od drona i bespilotnih letelica do satelita, sa razlogom smatraju četvrtom dimenzijom rata koja direktno utiče na konačni ishod.

Kod masovnog ubacivanja i disperzije agenata i špijuna sekundarni zadaci koje će realizovati na određen signal mogu biti važniji od klasično obaveštajnih. Njihovim istovremenim aktiviranjem može se napraviti ozbiljan problem u pogledu destabilizacije države. Teško je proceniti šta to može da bude, da li samo izazivanje i podsticanje nemira ili neke drastičnije stvari kao što su ubistva, atentati, terorističke akcije i drugo, a sve u cilju izazivanja haosa u kome bi trebalo izvršiti neku vrstu prevrata i trasirati put nekakvoj prozapadnoj političkoj garnituri.

Najbolji pokazatelj da ovakve procene imaju osnove je mistični boravak u Beogradu američkog specijalca najviše klase Danijela Korbeta, bivšeg pripadnika čuvenih „foka“. Naše bezbednosne službe rade na razjašnjavanju slučajeva u kojima su uhapšeni stranci, pretežno Amerikanci, gde je prisutan stari problem – osumnjičeni iako su u rukama naših bezbednjaka i u dometu našeg krivičnog zakona, više se plaše svojih nalogodavaca i ne smeju da ih odaju.

 

NATO KURSISTI Nema velike mudrosti u tome šta nam je činiti u aktuelnim uslovima – ako se pojačava obaveštajni rad prema Srbiji, treba pojačati naš kontraobaveštajni. Zavidni rezultati VBA i BIA u poslednje vreme jasno govore da se na tome radi. Službe treba ojačati brojčano i tehnički, pa čak iznad nivoa koji je primeren za malu državu kao što je naša, zato što smo veoma ugroženi. Razlog za to je logičan – samo specijalizovane tajne službe mogu pružiti adekvatan otpor obaveštajnim nasrtajima. Pored jačanja važno je pravilno usmerenje, i efikasnost neće izostati.

Treba se upitati zašto je naš obaveštajno-bezbednosni sistem najoslabljeniji tokom najintenzivnije „saradnje“ sa obaveštajnim institucijama na Zapadu. Znamo da su oni kreatori potpuno pogrešnog usmerenja i paralize naših službi i to u dugom periodu. Međutim, nije samo to u pitanju. U Srbiji je svojevremeno postala stvar prestiža „obuka“ kadrova na kojekakvim skraćenim bezbednosnim školama i kursevima u NATO centrima. Ta smešna popularizacija gurnula je na margine prave kontraobaveštajne stručnjake i stavila u prvi plan NATO kursiste. Koliki su značaj svojevremeno pridavali ovakvim „obukama“ vidi se i po tome što je bivši načelnik Generalštaba Vojske Srbije, general Zdravko Ponoš, u udarnom delu svoje biografije naveo uspešan završetak tri NATO kursa od kojih je jedan bezbednosni.

Sada je suštinski važno nešto drugo – čiju školu ćemo prihvatiti kao kičmu našeg obaveštajnog i kontraobaveštajnog obrazovanja? Da li prihvatiti školu NATO-a kao najbolju i najnapredniju, ili ne? I zašto ne? Zato što smo imali veoma jake škole bivše SDB i Vojne službe bezbednosti – originalne i vrlo uspešne koje su svi u svetu cenili. Najveća opasnost u obaveštajnom i kontraobaveštajnom radu jeste šablon koji nam se servira sa Zapada. Ako ga prihvatimo kao standardni način rada, lako će predviđati sve naše obaveštajne i kontraobaveštajne kombinacije.

U tome se krije „dobra namera“ stratega NATO-a da obaveštajno-bezbednosnom zanatu obučavaju i svoje članice, i one koje još uvek tretiraju kao protivnike. Ispada da su „napredni NATO kursevi“ najbolja zaštita zapadnih špijuna. Vreme je da se vratimo našim originalnim školama koje su svojevremeno bile nerešiva enigma za zapadne operativce. Osnovna odlika naših obaveštajno-bezbednosnih predavača bila je u tome što su insistirali na kreativnom pronalaženju rešenja i šablonski pristup isticali kao nedopustivu grešku.

 

PROTIVNICI, A NE PARTNERI Pored šablonskog učenja postoje bar još dva jaka razloga da budemo oprezni u obrazovno-bezbednosnoj saradnji sa Zapadom (drugo je saradnja u rešavanju konkretnih bezbednosnih problema i razmeni iskustava). Prvo, znamo da CIA objedinjava aktivnosti svojih podaničkih službi na Balkanu i usmerava ih prema Srbiji. Znači da nas ne tretiraju kao partnera nego kao protivnika u budućim dešavanjima. Drugo, zapadni obaveštajni prodori izgubili su svaki moralni kriterijum. Ne možemo prihvatiti njihov stav da je u obaveštajnom radu baš sve dozvoljeno.

Na zloupotrebu međunarodnih političkih i pravnih institucija i nevladinih organizacija smo se navikli. Međutim, u traganju za novim obaveštajnim mogućnostima, sve više se zloupotrebljavaju međunarodne humanitarne organizacije. Takav stav izaziva nepoverenje i ograničenja u pružanju pomoći brojnim nemoćnim ljudima u ratnim i kriznim područjima, jer se često sitna obaveštajna korist stavlja iznad važnosti njihovih života. A svaka otkrivena zloupotreba, kao što ovih dana slušamo nepojmljive činjenice o bolesnom seksualnom iživljavanju „humanitaraca“ u BiH i na Kosmetu, direktno ugrožava i ograničava buduće humanitarne akcije.

Najnovije obaveštajne aktivnosti prema Srbiji pojačavaju utisak da nam se tajno sprema nešto neprijatno, da same specijalizovane službe nisu dovoljne i da front suprotstavljanja mora biti širi. Bezbednosni sistem moguće je značajno pojačati širom edukacijom građana kako bi uočili neka dešavanja u svojoj okolini i upozorili profesionalce. Pored toga, edukacija bi smanjila opasnost da, zbog slabe bezbednosne kulture, neki građani budu zloupotrebljeni i izmanipulisani metodama propagande iz arsenala specijalnog rata u situacijama veštačkog izazivanja krize.