Промишљено руски: Олег Бондаренко у Београду

Нови хладни рат, према Бондаренковљевом суду, отпочео је када је Русија „предузела прве самосталне спољнополитичке кораке“

У Београду, 7. и 8. марта, руски политиколог Олег Бондаренко говорио је о различитим геополитичким питањима. У два предавања – „Русија и Балкан у време новог хладног рата“ на Правном факултету у Београду и „Русија и нова европска десница“ које је одржано у Свечаној сали Института за европске студије – чуло се много тога веома важног за разумевање положаја Русије у савременом свету, о односима између великих сила, геополитичким процесима који су толико присутни да их је могуће готово опипати и ономе што је за Србе посебно релевантно и може се сажети у питање – а где смо ту ми?

Оба предавања организовао је Институт за европске студије, прво заједнички са организацијама Форум Романум и СКК „Деспот Стефан Лазаревић“, а друго самостално. Уводничар оба предавања био је директор Института за европске студије Миша Ђурковић.

[restrict]

РУСКО СТАНОВИШТЕ Бондаренко је пред београдску публику донео оно што је насушна потреба – трезвено, одмерено и промишљено посматрање политичких збивања. Без неутемељених најава великих и судбоносних обрта, без месечарског оптимизма који се распршава суочен са првом озбиљном препреком, и без слаткоречивих парола које не допуштају додатна питања.

Напротив, говорио је и о проблемима и великим пропустима руске политике, па чак и о неким структурним мањкавостима са којима би морала да се суочи ова генерација руских лидера. С друге стране – а то је можда и ређе – Бондаренко не допушта да га мањкавости које неумољиво уочава одведу на пут дефетизма и бесплодног критизерства. Он ни на тренутак не напушта руско становиште, у доброј мери благонаклоно према садашњем руководству Руске Федерације. Пред београдском публиком је говорио руски патриота чије су позиције толико утемељене и промишљене да допуштају висок ниво самокритичности. Не треба посебно образлагати колико нам је такав приступ потребан.

Бондаренко се налази на челу Фонда прогресивне политике а ради као политички консултант и колумниста у неколико листова. Према његовим речима, учествовао је у више од двадесет политичких кампања и у „руском пролећу“ у Украјини 2014. Представља, упозорио је публику, по процени пољске владе, претњу по националну безбедност ове земље, због чега му је онемогућен улазак у државе Европске уније.

 

ОПЕТ ХЛАДНИ РАТ Према суду Олега Бондаренка, садашњу ситуацију међународних односа треба сагледавати у контексту новог (или продужетка старог) хладног рата. Хладни рат окончан је Горбачовљевим узмицањем и једном великом обманом, што је резултирало сломом Совјетског Савеза. Нови хладни рат, према речима Бондаренка, отпочео је када је Русија „предузела прве самосталне спољнополитичке кораке“.

Кључни тренутак у генези нове хладноратовске ситуације, сматра он, била је руска реакција на државни преврат у Кијеву. Ту је, оценио је, „руска политика била реактивна на догађаје које Русија није контролисала“. Повратак Крима био је могућ само због реакције тамошњег руског становништва на коју се надовезала руска државна политика. Операција у Сирији је с друге стране, истакао је, прва међународна криза на чије разрешење Вашингтон није судбоносно утицао.

Међутим, за оцену садашњих прилика далеко релевантнија је процена Олега Бондаренка по којој тренутна „хладноратовска ситуација“ није резултат каквог неспоразума или зловоље који ће олако ишчезнути. Напротив, санкције уведене Руској Федерацији од стране Сједињених Држава и других западних земаља ће трајати. Новообликована хладноратовска ситуација, у чијем је средишту конфронтирајући однос Сједињених Држава према Русији, ушанчена је у темеље међународних односа и постаће њихова одређујућа чињеница можда и у наредних више деценија. „Западне санкције Русији су вероватно дуготрајни поремећај односа и можда ће трајати заувек“, подвукао је Бондаренко.

 

АКТИВНИЈА УЛОГА РУСИЈЕ Међутим, новоустановљена ситуација је водила и све активнијој и самоуверенијој руској спољној политици. Према речима Бондаренка, Путин је почетком марта обзнанио постојање нових оружаних система, како председничке изборе и период (ре)установљења нове администрације, „када се ништа не ради“, западне силе не би искористиле за ново, појачано, мешање у рат у Сирији. Према његовој прогнози, ове године може да уследи ново разбуктавање борби у Донбасу, али ће и руска реакција бити одговарајућа.

Према проницљивој анализи Олега Бондаренка, са којом је тешко не сложити се, кључни недостатак руске позиције у контексту „новог хладног рата“ треба пре свега тражити у сфери идеологије, односно изостанка исте.

Амерички историчар Мелвин Лефлер сматрао је да је совјетско-амерички хладни рат био „рат за душу човечанства“ (због чега је ове речи и ставио у наслов своје важне студије). А Бондаренко мисли да ни нови хладни рат по томе неће бити другачији.

„Често се каже да Русија нема јасну стратегију за Балкан. То је вероватно великим делом тачно“, оценио је Бондаренко. Према његовом суду, Русији веома недостаје јавна државна идеологија – скуп начела која ће дефинисати опште циљеве државне политике и државним званичницима, и чиновницима, и грађанима и, на крају, спољашњем свету. Објаснио је да се у првим деценијама 21. века одбрана мултиполарног света, право на самобитност сваке државе и одбрана традиционалних, конзервативних и хришћанских вредности помаљају као обриси нове руске државне идеологије, али то није довољно јасно артикулисано. Међутим, промене су видљиве у односу на рани постсовјетски период. Од тада су неки политичари и мислиоци (попут Едуарда Лимонова) са маргиналних позиција постали део идејног и политичког мејнстрима.

Нажалост, закључио је Бондаренко ову тему, ни данас Русија није спремна да јавно истакне постулате своје државне политике. Објашњење ове ситуације може се тражити и у претполитичкој биографији руског председника Владимира Путина. „Обавештајац никада не може да каже шта у ствари мисли и чему тежи. Руска јавна политика и руска јавна стратегија постале су тајне“, истакао је Бондаренко.

 

ЗАПАД И РУСКА МЕКА МОЋ Но чак и релативно слабо артикулисана, „руска идеја“ се показала пријемчивом за одређене кругове на Западу.

Реч је превасходно о „новој десници“ у појединим западноевропским државама. Штавише, како је указао Бондаренко, ту подршку је лакше пронаћи међу европским грађанима него међу припадницима друштвене елите.

„Ова конзервативна интернационала није нешто званично“, казао је Бондаренко. Али она ипак представља реалну политичку чињеницу – Марин ле Пен се састала са Путином приликом своје посете Москви, италијански политичар Матео Салвини тражио је такође сусрет са руским председником.

Према мишљењу Бондаренка, руска мека моћ има већу пријемчивост на десници с обзиром на то да се европски политички спектар помера удесно због незадовољства „политичким мејнстримом“ и да овде постоји већи капацитет за суверенистичку политику. Али упозорио је и на нека ограничења у тренутној констелацији снага – европске друштвене елите исувише су повезане са Сједињеним Државама и оне неће олако препустити своје позиције.

Да би се ова ситуација значајно изменила, потребно је да се одиграју политичке промене у више европских држава – једна или две земље немају „критичну масу“ да било шта измене. 

„Што се тиче ситуације у Европи, процес промена биће веома спор“, закључио је Бондаренко.

 

БАЛКАНСКИ ПОЛИГОН Даље, оценио је да је „Балкан полигон нове борбе између Русије и Запада“. Европска унија је већ истакла своје стратешко опредељење у документу „Балкан 2025“, али упитно је у којој мери је реално очекивати инкорпорацију балканских држава у оквире Европске уније. Бондаренко је недвосмислено оценио да су ништавне шансе да Србија у садашњим границама постане чланица Европске уније, а Србију навео као „кључног руског савезника у Европи“ – Србија није Русији увела економске санкције, учествује као посматрач у појединим телима евроазијских интеграција и један је од потенцијалних партнера за већу економску сарадњу. Према његовом мишљењу, одлучујуће је опредељење – да ли бољу перспективу за српске националне интересе пружа Европска унија или Русија. „Сваки српски политичар некада ће одговорити ’не’ и то ће отворити процес дестабилизације“, подвукао је Бондаренко.

Коментаришући ситуацију у вези са Косовом и Метохијом, Бондаренко је обрнуо речи некадашњег руског амбасадора у Београду Алексеја Конузина и упитао – ако Американци могу понекад да буду већи Хрвати од Хрвата и већи Албанци од Албанаца, зашто онда Руси не би могли да понекад буду већи Срби од Срба? Истакао је да, по његовом суду, чак и у случају споразума између Београда и Приштине који би подразумевао фактичко прихватање независности Косова, Русија се томе неће придружити и неће признати независно Косово. Он је мишљења да је руска политика према Косову еволуирала од политике солидарности према Србима до нечега што представља саставни део руске позиције у међународној арени. „Данас то није политика солидарности већ је то и наша суверена политика према Косову и уверен сам да Русија никада неће признати Косово као независну државу“, нагласио је Бондаренко. 

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *