Поигравање судбином

У Србији људи рађају знатно мање деце него што кажу да желе. Држава хоће да помогне да се колико-толико усклади жељено и реално стање. Све друго је илузија, а поље за продуктивно деловање је од материјалне сфере до указивања на индивидуалну фаталност релативизовања жеља у судару са животом

Држава Србија, односно они који у њој имају кључну реч коначно су схватили да је за нас питање свих питања борба против беле куге. Србија за четири месеца изгуби онолико становника колико нас је погинуло током Првог балканског рата. Тада смо са 12 хиљада лешева платили ослобађање Рашке области, Косова и Метохије, Македоније. Данас са толико живота током једног квартала плаћамо индивидуалну и колективну лакомисленост. А та наша болест већ дуго траје и до те мере је опсежно метастазирала да ако сада не успемо са оним што отпочињемо, буквално ћемо нестати. Зато морамо упорно да сви настојимо, колико год можемо, да допринесемо креирању друштвене атмосфере која погодује опстанку нације. Они који мрзе све српско (а изгледа и нормално људско), и те како полетно раде супротно, покушавајући да некрофилски омаловаже и обесмисле борбу за биолошки опстанак. Најновија мантра им је одвратна прича да „Вучић понижава жене“ и наводно их своди на „рента утробе“. Тешко је замислити да неко толико може да ниподаштава свој народ и суграђанке те тако нешто каже, али тим се сада нећемо поново бавити (недавно је о томе било речи на страницама „Печата“). Нека свако сам одлучи да ли жели да носи бреме срама.

 

РЕАЛНОСТ А НЕ ИЛУЗИЈЕ Битно је да је српска влада пре неки дан усвојила Стратегију подстицања рађања. Она предвиђа опсежан и озбиљан пакет мера које имају за циљ да фазно буде заустављено нестајање наше нације. У првом плану је финансијска подршка мајкама које се одлуче да рађају децу. За наше услове ради се о релевантним свотама, а на ту врсту подршке надовезују се и друге мере у чијем фокусу је убрзано отварање нових вртића, побољшање услова у породилиштима и још много тога. И то је тек почетак, темељ из кога ће нићи свестрана кампања у прилог живота (која је услов за успех мера)! До краја године ће се низати увођење и разноврсних других мера, али о том – потом. Нећу сада шире писати ни о усвојеним мерама јер је о њима претходних дана доста тога речено.

Битно је истаћи две ствари. Прво, чињеница је да Србија до сада није имала ништа налик овим мерама, а да ствари буду горе, оно што је раније дефинисано често је остајало мртво слово на папиру. Да се то и сада не би десило, одмах је формиран Савет председника републике за популациону политику, који ће се дневно бавити имплементацијом мера. У Савету је окупљен релевантан део државног врха а председава му први човек државе. Само тако код нас системски механизми могу ефикасно да прораде и континуирано делују. Друго, мере су прилагођене реалности, а не лепим жељама. Акценат није стављен на то да решења буду идеална, већ на налажење мањих али реалних модела. Циљ је да се нешто постигне, а не да се колективно машта.

 РАЂАЊЕ ЗА СЕБЕ Истраживања јавности показују да, шта год причали о националним вредностима, људи децу рађају пре свега за себе и због себе (из разних разлога), а не због државе и нације. Допало нам се то или не – тако је! Пуна је Србија не само саможивих, за било шта друго осим за себе незаинтересованих другосрбијанаца, већ и у пракси декадентних националиста који у својим четрдесетим годинама србују, али живе лагодан момачки живот. Јер једно су речи, а друго дела. Она захтевају бројна одрицања. С друге стране, међу родитељима српске националности који имају троје или четворо деце неретко велике политичке теме нису на дневном реду. Немало њих није чак ни свесно демографске ситуације у којој се налази земља већ су се за више деце одлучили из неких својих побуда. Свест о српској демографској катастрофи може да буде додатни покретач, својеврстан шлаг на торти, када се људи одлучују за рађање деце, али је она ипак секундарна.

Зато је добро што су усвојене мере, без трунке претенциозности, пре свега усмерене ка подршци онима који желе децу. Од тога треба да крене и неопходна снажна пропагандна акција. Испитивања ставова грађана убедљиво показују да код нас постоји велики раскорак између жељеног и добијеног броја деце. Од тога се и пошло и циљ је да се олакша – како финансијски, логистички, тако и увођењем државног плаћања вештачке оплодње и за друго и треће дете (а не само прво као што је до сада било) – онима који желе децу да их стварно и имају. Никога власт неће индиректно или директно терати да има децу ако то не жели. А то што ће се стварати друштвена клима и систем погодности који иду наруку рађању, нема разлога никога да љути. Свако има право да буде декадентан за свој рачун, али не и да од других тражи да се понашају тако да њему буде психолошки лагодно због онога што (не)чини.

 ТУЂИНА У СВОМ ДОМУ Да поновим: људи, по правилу, не рађају за државу већ за себе, али од тога и нација има корист! Ако се будемо упињали да их директно убеђујемо да ако су наши преци могли да гину за Србију, ми можемо и морамо да посветимо део себе деци и преко њих нацији, нећемо далеко стићи. Зато је рационално што се у овој фази фокус ставља на личне мотиве и могућности грађана. Али полазећи од тога потребно им је до краја разјаснити баш из перспективе њихових индивидуалних (не само националних) рачуна какве су консеквенце демографског суноврата са којим се суочавамо. Чак ако им и није битно колико ће бити Срба, многи ће, уколико сагледају ствари дубински, разумети шта ће бити с њима и њиховим потомцима (које ретко ко, показују истраживања, не жели, али се често ограничава само на једно дете) ако не истрају у томе да добију начелно жељени број деце. То је спас за све нас!

Већ смо много пута чули причу о, већ у средњем року, неодрживости пензионог система са оваквим наталитетом. Док нам се смањује становништво, повећава се број пензионера. Ако се тако настави, не само да ће пензије падати (у вези с тим можемо да купујемо време па их вештачки мало и повећавамо још десетак година, али не дуже) него ће у неком тренутку балон пући. Очекује се да Србија са 4 милиона становника има и више пензионера него сада са око 7 милиона житеља (а и данас је лоша пропорција пензионера и радно способних становника). Свако ко каже да је то одрживо, или не зна шта прича или лаже. Стога је питање будуће материјалне егзистенције великог дела сада средњовечних па и млађих грађана Србије, који су у фертилном раздобљу живота, то да ли ће се одлучити да имају више деце. Очекивање да ће неко други за њих преузети ту, за многе данас обавезу колико и срећу, остаће јалово. То је потребно свима јасно ставити до знања кроз снажну пропагандну акцију.

Друго, ако постанемо нација стараца, ко ће о нама бринути? Има анационално настројених демографа који кажу да је решење у насељавању миграната из, по правилу, муслиманских земаља Африке и Азије. За аутора ових редова то је озбиљна претња по национални и верски карактер наше државе. Срби би постепено постали мањина, и то стара и изнемогла у сопственој земљи, преплављена бујицом много виталних људи из других цивилизацијских средина. Некоме свакако то није битно. Али нека се замисле како ће о њему болесном и старом бринути људи из Авганистана или Сомалије, са другачијим животним погледима и стандардима? Чак иако су пријатељски настројени, а камоли ако нису, тј. уколико било кога од нас доживљавају као верски и на друге начине непријатељски елемент а дошли су у позицију да постану газде у некада нашој кући. Није лоше о томе размислити а систем не би смео да робује тзв. политичкој коректности па да се не потруди да нађе прихватљив приступ да то медијски и на друге начине истакне.

ТУЖНЕ КОПТСКЕ ПОУКЕ На крају, а у вези са свим реченим како би све било упечатљивије, сагледајмо актуелну и историјску судбину народа који су допустили да постану мањине у својој кући. Многима који и даље не схватају о чему се ради – не мислим на читаоце „Печата“ већ оне које сви треба бар да покушамо да малчице освестимо – ваљда ће на основу тога извести некакве закључке. Навешћу само један пример: Копте. У питању је хришћански народ који данас чини око 10 посто становништва Египта. Ради се о потомцима старих Египћана који нису примили ислам и потом се помешали са досељеним Арапима.

И после арапског освајања Египта у 7. веку Копти су вековима остали већина у тој земљи, али су се исламизацијом и асимилацијом постепено крунили. Тако су на крају постали мањина. Данас не само да су политички већ и етнички подстанари у некада свом Египту. Чињеница је да египатска власт настоји да им помогне и заштити их, али факат је да се без обзира на то Копти суочавају са сталним нападима и шиканирањем и исламистичких екстремиста и великог дела нетолерантних маса муслиманског становништва. Судбина им је тешка и неизвесна, мада не као Асираца (потомака древних становника Месопотамије) којима буквално прети нестанак после серије геноцида. Плашим се, ако ми Срби наставимо као до сада, пре ћемо поделити њихову судбину него, такође трагичну, Копта. А сада замислите да је ваш јединац (или јединица) у кожи једног Копта или Асирца који са својом породицом живи окружен одбојношћу и страшним претњама. И стално стрепи за свој и њихов живот.

Кад народ дође у такву ситуацију, више није битно да ли се то десило због недостатка националне енергије и посвећености или и због неодговорности према себи и непосредним потомцима. Сви тону и сви пате. То треба да имају у виду и они којима није стало до националне ствари као и они којима јесте. Ако не због других, због себе и евентуално детета које имају (говорим о половини наше популације која се одлучује само на једно дете, била начелно национално или другачије опредељена), ваљало би да размисле да ли ће ипак нешто учинити да избегнемо најгоре. Држава је спремна у томе да помаже и све више тога ће у наредним месецима нудити, али свако од нас је кројач сопствене и преко ње заједничке судбине.

Када већ причамо о индивидуалним побудама које су, то је реалност, како код нас, тако и у остатку европског и хришћанског круга коме припадамо, доминантне при одлучивању о рађању деце, онда из исте перспективе морамо сагледати и другима представити све негативне последице опредељења да се има само једно дете. Због тога ће, да још једном истакнем, патити појединци, а не само нација. А што се тиче оних који не желе чак ниједно дете (друга ствар је када из неког разлога не могу да га имају) – а иако мање него на Западу има их и код нас – њима нема смисла ни обраћати се.  Нека живе свој живот а од друштва не очекује да им њихова судбина буде приоритетно значајна. Наравно, и нека се не надају да ћемо због њихове безграничне саможивости сви срљати у пропаст! Србија, Срби и други њени грађани имају право на живот!      

 

Један коментар

  1. Drzava treba da ucini sto moze sto se tice finansija.Ali je isto tako ocigledno da se naj vise dece radja tamo gde su naj siromasniji.Da li se neko zapitao koliko nas prihvatanje zapadnih normi ponasanja i Zakona koje nam oni namecu kosta dece godisnje.Ni zivotinje se ne razmnozqavaju u kavezima i zatvorima a nekmo li ljudi.Nemoze se prirodna reprodukcija,potreba za produzenbjem vrste nametati administrativnim metodama.Nemoze nas cilj i ideal biti sistem kjoji nestaje.Moramo se okaniti iliuzija da nam neprijatelji misle dobro i da nas teraju da prihvatimo Zakone koji ce nama ici u prilog.To naprosto nije mioguce.Deluje SULUDO i neverovatno ali su ti zakoni i njima nametnuti od satansko\ih drustava i organizacija koji nam svima rade o glavi.Kad budemo imali drzavu stvari ce se same od sebe resavati.Kad budemo imali uredjenu drzavu i ljudi ce biti zdraviji i tako redom.Ako ikada to budemo imali.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *