Макронеон или „Фирер Изабраник“

Француска је претходних година показала сумњиву склоност ка ратним авантурама. Мигрантски таласи, које је француска република отмено избегла, свом силином су погодили Немачку, Аустрију и Шведску. Француска се понаша као и САД

Нови француски председник Макрон изазива код савременика некакво чудновато одушевљење. Већ чињеница да је само два дана после немачких избора, 24. септембра 2017, дакле у време међународног обичаја постизборне тишине, одржао говор којим је упутио изазов Европи, и да је у том говору на Сорбони захтевао одговор од Немачке, никако није већину оставила без речи. Тако је то са звездама у метеорском успону у времену у коме се чини да чврсте, темељне државне и међудржавне структуре немају шансу.

 

ЦРТАЊЕ ЦРВЕНИХ ЛИНИЈА Са француском јеком добоша пре и за време Безбедносне конференције у Минхену (16–18. фебруар), овај председник шаље сигнал који прети да изазове опасан пожар. Он почиње с исцртавањем „црвених линија“ и то првенствено у Сирији. Овој држави прети сравњивање са земљом, и то не само због потпаљивања рата против легитимне сиријске владе од стране претходника председника Макрона. Милиони жртава и широм уништена сиријска инфраструктура јесу лична карта француског потпаљивања овог региона. При томе оно има своју традицију, као што сви знамо, најкасније од француског деловања у случају Либије. Макронов претходник Саркози је, поводом Либије, позвао у Париз међународну заједницу на конференцију, међу позванима била је и канцеларка Ангела Меркел. Она још није ни слетела у Париз када су француски бомбардери већ били у налету на либијске циљеве. Циљеве које су морали, запамтимо то, да извуку из чаробњачког шешира, не би ли демонстрирали француску ударну силу.

Другачије није било ни фебруарског викенда који је обележила Безбедносна конференција у Минхену. Сада је председник Макрон за сиријског председника Асада направио ступицу у виду могуће употребе хемијског оружја. При томе ова оптужба, које се у Минхену исувише спремно дочепао амерички саветник за безбедност, генерал у пензији Макмастер, у јавности је погодила Турску. Управо је Турска током викенда одједном постала земља којој је интернационално пришивена употреба овог бојног оружја. Ако у малом мозгу држимо актуелне вести у вези с Турском, онда Турска, као и многе тамошње борбене формације, ионако испливава као транзитна зона за уношење хемијског оружја у Сирију. Говорка се о бројним моделима како се Сирији, која нема хемијско оружје, оно подмеће како би се на крају сиријска влада учинила одговорном за напад који би уследио.

 

РАТНИЧКИ ПОВИЦИ МЛАДОГ И ЗЕЛЕНОГ ПРЕДСЕДНИКА Француска је претходних година показала сумњиву склоност ка ратним авантурама. Мигрантски таласи, које је француска република отмено избегла, свом силином су погодили Немачку, Аустрију и Шведску. Француска се понаша као и САД. Она разара друге земље и пушта мигранте да се усељавају у поменуте државе.

И није само Макронов покушај да против Сирије витла мачем након што је Француска, са осталим ратоборним савезницима ескалирала рат у Сирији. Макронова ратна министарка требало је да има смелости да на Минхенској конференцији из ташнице о рамену потегне финансијски чекић. У годинама пред нама осиромашена француска држава мораће да индустрији оружја да додатних три стотине милијарди евра. Последица мере која ће донети олакшице француској војној индустрији биће – ратови и нови мигрантски таласи.

Онима који су последњих година разорили демократске националне структуре у ЕУ Европи, можда је млађани француски председник нешто као „Фирер Изабраник“, европски „Спаситељ“. У времену када сиромашним француским грађанима из џепа извлаче и последњи цент евродоприноса ово није само погрешан сигнал ка унутра. Морамо се у међувремену, поводом оволике француске помаме за ратом, питати да ли би у интересу европског мира било боље да је на француским изборима победио Национални фронт. То јесте страшна помисао. Али ратови, оркестрирани у стилу „председник Макронеон“ (ауторова игра речи – Макрон-еон као Напол-еон; прим. прев), нису ништа бољи.

НАТО МИЛИТАНТНОСТ Говор генерала Макмастера у Минхену оставио је утисак да је „крај са збијањем шала“ о некаквом развоју европских војних мишића, након што су Париз и Берлин искористили избор председника Трампа за сопствене војнополитичке вежбе опуштања. „У ред, построј се!“, гласи минхенска команда из Вашингтона.

Све оно што НАТО може да протумачи као конкуренцију зависности од његових наредби, потапа се у Вашингтону и Лондону. Глобални поредак коалиционих ратова не треба и не сме да се ремети. Лондон и Вашингтон једини имају право да гурну свет у помор, и да тако кују савезе да им други буду на располагању. Управо ово важи и за Бундесвер и управо за Бундесвер. При томе, ми можемо само да се радујемо због материјалног стања немачке војске, јер оно не затеже шраф који омогућава њено увођење у борбу. Тенкови који не могу да се покрену не могу ни да буду коришћени у НАТО ратовима које немачки народ не жели. Министарка која би то могла и да спроведе у дело радије је виђена као генерална секретарка НАТО-а. Минхен и француске најаве су изнова отвориле ране. Која год интернационална структура била у питању. Ништа од онога што смо предузели у НАТО-у и новим европским структурама нема везе са „одбраном“. Нас Немце увлаче у своје послове који нису наши и којима недостаје све оно што произлази из Нирнбершких процеса и Повеље Уједињених нација. Новија историја употребљава се против нас као средство присиле да чинимо или допуштамо оно што нема ничег – ама баш ничег! – заједничког са нашом националном вољом и што не имплицира ниједну консеквенцу из наше историје.

Ако нас не варају слике са Минхенске конференције, међу ратничким фигурама седео је и један кардинал. Да ли сте чули да је нешто рекао против овог злочиначког деловања?          

 

Превела: Бранка Јовановић

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *