Криза идентитета

АЛБАНЦИ И ИСТОРИЈСКИ НЕГАЦИОНИЗАМ

Ко може бити бољи саучесник у крађи историје од онога ко и сам упорно покушава то да уради? Због тога не чуди сасвим природан савез између македонских власти и Албанаца

Пише ФИЛИП РОДИЋ

Балкан ствара више историје него што може да поднесе, рекао је наводно Винстон Черчил. Без обзира на то што му се ауторство ове мисли оспорава, за њу би се у целини могло рећи да је тачна. Заиста, времена су у овом делу света била више него бурна. Упркос оваквом „суфициту историје“ поједини народи Балкана данас пате од врло израженог „дефицита историје“, те покушавају да недостатак темеља на којем могу градити сопствени идентитет у маниру друмских разбојника украду од богатијих и присвоје.

Првобитни шампиони Балкана у овом спорту, Хрвати (који, на пример, имају гомилу краљева, али ниједном ни гроба нема) чије порекло, како тврде бројни њихови националисти, није словенско него готско (посебно омиљено у време НДХ), или иранско, односно илирско, штафету су предали још млађим балканским нацијама – Македонцима и Албанцима. Док Македонци своју историју и национални идентитет данас у највећој мери граде укључивањем у токове старогрчке историје и својатајући пре свега Александра Великог, Албанци свој национализам граде на панилирској тези формулисаној током 19. века а „усавршеној“ за време владавине Енвера Хоџе. Упркос озбиљним међуетничким напетостима које владају између ова два народа у самој Македонији, када су кривотворење историје, идентитета и крађа од других у питању, они су сасвим компатибилни и отуд не треба да чуди што је Скопље подржавало, а по свој прилици ће то учинити поново, напоре самопроглашеног Косова да постане чланица Унеска и легализује преузимање српске културне баштине. Посебно сада, када је на власти у Скопљу Зоран Заев, човек који је зарад премијерске фотеље пристао на такозвану „Тиранску платформу“ чиме је угрозио не само националне интересе Срба него и сопствених сународника. (У тренутку док пишемо овај текст, испред Собрања одржавају се масовне демонстрације против усвајања Закона о двојезичности који би могао бити повод за нову политичку и међунационалну кризу у овој земљи.)

[restrict]

Главни саучесник у илиризацији Македоније: Премијер Зоран Заев

ИЛИРИЗАЦИЈА МПЦ Нико у Македонији, међутим, није демонстрирао када је средином јуна прошле године у Охриду архиепископ канонски непризнате Македонске православне цркве Стефан, у присуству и уз благослов „тиранисте“ (да не кажемо тиранина) Заева, потписао документ којим се православни објекти у Македонији предају у надлежност албанских православних свештеника који се сматрају потомцима Илира, што их, како тврде, чини староседеоцима и омогућава да полажу права на све просторе Балкана које настањују и, самим тим, културну баштину. Док се Албанцима предају цркве, свештеницима Српске православне цркве, од које се МПЦ одвојила 1967. године, не дозвољава се рад, а неретки су и случајеви малтретирања и хапшења. Према анкети Фондације Конрад Аденауер објављеној 13. марта ове године, чак 59,2 одсто грађана Македоније се противи регистрацији Православне охридске архиепископије коју предводи владика СПЦ Јован Вранишковски.

Без изгледа да у скорије време буде прихваћена и призната МПЦ може, а по свему судећи и хоће, да послужи за остварење великоалбанског циља отимања српске културе, баштине и историје. На челу овог пројекта у Македонији стоји Бранко Манојловски, којег албански националисти називају „мисионаром“, јер се први у Вардарској Македонији јавно изјаснио као православни Албанац. Пореклом из Горње Реке, овај човек је 1969. емигрирао у САД одакле се вратио педесет година касније. После парламентарних избора 2016. постао је посланик у Собрању на листи албанске Демократске уније за интеграције, а у Македонију се вратио, каже, да би радио на „промовисању албанског идентитета међу асимилованим албанским православним становништвом“. Како је известио радио „Косова е љире“ (Слободно Косово), у његовом селу се „већ хиљаду година уназад, као и сада, говори искључиво албански језик“. Манојловски тврди да у Вардарској Македонији живи чак 300.000 људи који су „асимиловани Албанци православне вере“. Политички аналитичар Саша Боројевић изјавио је овим поводом за „Спутњик“ да очекује да ће, захваљујући овоме, у наредном периоду сви српски манастири и цркве у Македонији бити преименовани и названи илирским. „То је само по себи одскочна даска за наступ Косова у Унеску, јер једино што је досад била препрека за Албанце јесте то што заправо нема ниједне цркве нити манастира у којима они врше црквене обреде. Оваквим поступком Македоније добијају легитимитет“, рекао је он.

ИНСТИТУТ АЛИ ХАДРИ И НЕГАЦИОНИЗАМ Водећу улогу у прекрајању историје и „албанизацији Илира“ има „Историјски институт Али Хадри“ који функционише као државна институција приштинских власти. Човек по којем овај „историјски институт“ носи име сматра се „оснивачем албанске историјографске школе“, што говори много, с обзиром на то да је рођен тек 1928, а историју докторирао крајем 1970. године. Занимљиво је и да је рођен у Лушњу, у централној Албанији, а да је докторирао на Универзитету у Приштини. Напори овог института, чија се делатност у историјском речнику не би могла описати као „ревизионизам“ (научно преиспитивање историјских чињеница) него као чист „негационизам“ (нелегитимно изобличавање историјских чињеница), усмерени су готово искључиво на доказивање илирског порекла албанског народа што је корак ка проглашавању Албанаца за аутохтоно становништво које полаже права на сву баштину с простора који настањује. Не кажемо да се ови албански историчари баве негационизмом из пуке злонамерности, желећи да им отмемо порекло које им легитимно припада, него због тога што је теорија о илирском пореклу Албанаца у модерној историографији углавном одбачена.

Последњи познати рад озбиљних научника на ову тему објавили су лингвисти Штефан Шумахер и Јоахим Мацингер са Бечког универзитета. Пажљиво анализирајући албански језик и његов развој, њих двојица су закључили да се корен албанског језика не налази у древном језику којим су говорили Илири. „Када се упореди оно мало фрагмената илирског језика којима данас располажемо са албанским, види се да они немају готово ничег заједничког. Ова два су супротстављена и не могу се уклопити. Албански са лингвистичког гледишта није исто што и илирски“, рекао је Мацингер. Он и његов колега верују да је албански језик настао потпуно одвојено од илирског током другог миленијума пре нове ере и да потиче са севера Балкана. „Засигурно знамо да се ради о језику који је присутан већ најмање 3.000 година. Иако миленијумима није постојао у писаној форми, албански је постојао као засебан језик“, додао је он. Научници, штавише, сматрају да албански језик има много више везе са језиком којим су говорили древни Дачани и Трачани, него са илирским. А језик, односно чињеница да се албански говори у регионима у којим се раније говорило илирским, управо је један од кључних аргумената присталица илирског порекла Албанаца. Такође, не постоје ни јасни археолошки докази који потврђују континуитет живљења албанофоног становништва на том простору од времена Илира. За албанске историјске екстремисте њихово илирско порекло је, међутим, чињеница и они сматрају да је тежина доказивања не на њима него на онима који оспоравају ову теорију. Неки, попут историчара из Тиране Ћлирима Џунге, иду још даље па тврде да чак и латински и старогрчки у ствари потичу од албанског језика, што је случај и са читавим низом других језика на Балкану, али и шире. Овакав став је посебно суманут ако се узме у обзир да први писани документ на албанском језику потиче из 1462. године, док је први српски, Маријинско јеванђеље, датиран најкасније на 11. век (више од 400 година раније) а грчки и латински и потичу најкасније из осмог, односно петог века пре нове ере.

Слично је и са црквама. Док Албанска православна црква постоји тек од 1937. године, српска датира с почетка 13. века. Најстарији српски манастир Павлица потиче с краја 12. века, из времена пре власти династије Немањића. С друге стране, све најстарије цркве и манастире који се налазе на територији данашње Албаније, укључујући и цркву Успења пресвете Богородице код Ђирокастера, Цркву Светог Николе у Месопотаму и манастир Арденица посвећен рождеству Пресвете Богородице, подигли су византијски цареви и раније су припадали Грчкој цркви. Све ове светиње воде се као албанска културна добра, и на основу ових неколико примера јасно је и шта би се десило са српским црквама и манастирима када би Албанци успели да над њима добију било какву ингеренцију.

КОНКРЕТНИ ПРИМЕРИ НЕГАЦИОНИЗМА Мора се признати да је етничко порекло Албанаца врло тешко доказиво и није апсолутно потврђено да не потичу од Илира. Много је лакше доказати неистинитост неких других њихових историјских тврдњи које су подједнако разумне колико и она македонска да потичу од Александра Великог. Јасан пример негационизма, односно изобличавања историјских чињеница је њихов највећи национални херој Скендербег. Његово порекло је јасно и недвосмислено утврђено – он је био Србин. Према мишљењу енглеског историчара из 19. века Едварда Гибона, Скендербег потиче од братства Браниловића из Зете, а деда му се преселио у Јањину као српски великодостојник. Отац му је био Иван I Кастриот (презиме није албанског порекла него је изведено из грчке, односно латинске речи за замак), а мајка се звала Војислава. Браћа и сестре су му се звали Станиш, Репош и Константин, Мара, Јелена, Ангелина, Влајка и Мамица. Ако све ово није довољно, онда наведимо и да је сачувано његово писмо Дубровчанима из 1450. године писано на српском језику, ћирилицом. Други херој којег Албанци хоће да преотму Србима је Милош Обилић. Као да његово име чисто словенског порекла није довољан доказ његове припадности. У албанском епу, чији је текст објављен 1923, а који је широј јавности познатим учинила Ана ди Лелио, некадашња политичка саветница у УНМИК-у, а потом и Агима Чекуа, објавивши књигу „Косовска битка у албанском епу“, не само да се Обилић сматра Албанцем којег је Турцима издала Српкиња него се помињу и непостојеће битке које су, наводно, претходиле сукобу на Косову пољу, у Качаничкој клисури и код Урошевца.

Негационизам је и сматрати манастире попут Високих Дечана албанским, а не српским. Баш као што се зна да су горе набројане манастире у Албанији градили византијски цареви, а не Албанци или Илири, тако се зна и да Дечани никоме нису отети, већ се ради о задужбини краља Стефана Дечанског и цара Душана.

Не треба се заваравати ни мишљу да би косовски Албанци било какву пажњу и заштиту посветили овим светињама, уколико би им дошле до руку, па ни зарад изградње сопственог идентитета за који и Хашим Тачи каже да „не постоји“ („Њујорк тајмс“, 9. децембар 2007). Међу Албанцима, било да се ради о католицима или о муслиманима, не постоји поштовање према православним светињама. Др Сан Зефи, заменик католичког администратора у Призрену бискупа Марка Сопија, изјавио је 2003. да је „Српска православна црква подизала своје храмове на рушевинама албанских цркава, чиме су духовне вредности замењиване политичким“ (дневни лист „Зери“). С обзиром на то да су те цркве носиоци политичких, а не духовних вредности, онда није грех ни срушити их. Бискуп Сопи је нешто раније (2001) изјавио да су цркве на територији Косова „биле ту и пре доласка Срба“, а да су Срби седиште своје цркве пренели у Пећ тек после Лондонског конгреса 1896. године.

На крају, није тешко закључити зашто и Скопљу и Тирани, односно Приштини потпуно одговара кривотворење историје и претварање Срба у окупаторе. Потомци Александра Великог и Илира треба да имају већа права него српски дођоши и с разлогом траже да им се врати оно што им историјски припада – сва српска историја и баштина.

[/restrict]

Један коментар

  1. Odlican tekst.Ovo je sustina Balkanskih problema.Sve je zasnovano na kradji i lazi.Na nasu nesrecu to je sindrom celokupnog zapada.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *