Kosovsko čvorište

Piše Bojan Jovanović

Sagledano kao veliko nacionalno sudilište, Kosovo je središnje, čvorno mesto srpskog duhovnog postojanja, pa je zato i način rešavanja njegovog problema jedna od odrednica naše budućnosti

Nastajući kao deo integralnog srpskog etničkog, kulturnog i duhovnog prostora, Kosovo i Metohija su u okviru te celine i dobili izuzetan značaj za nacionalnu svest i kulturni identitet Srba. U nepovoljnim istorijskim okolnostima ovo područje je postalo meta agresivne albanske populacije, odnosno arbanaške kako se nekad nazivala ili šiptarske kako je sama sebe imenovala, a koja ga je, stavljajući se na stranu okupatora, postepeno osvajala i potiskivala Srbe. Iako su svi okupatori i sve ideologije pod čijim je okriljem uspevao velikoalbanski nacionalizam istorijski poraženi, njegovi rezultati su ostajali sve dok zapadne sile i NATO, podržavši albanski terorizam u borbi protiv srpskog stanovništva i regularnih srpskih policijskih i vojnih snaga 1999. godine, nisu okupirali ovo područje i omogućili Albancima da nastave sa proganjanjem i ubijanjem Srba, a potom i da 17. februara 2008. proglase secesiju ovog dela srpske teritorije. Jednostrano proglašavanje nezavisnosti autonomne srpske pokrajine Kosovo i Metohija od Republike Srbije i stvaranje tzv. Republike Kosova podržale su i priznale vodeće zemlje Zapada a pod njihovim pritiskom i manje vazalne države, poput Crne Gore i Hrvatske.

VEKOVNI PROBLEM I BRZA REŠENJA Uzroci današnjeg stanja na Kosovu i Metohiji duboki su i nedovoljno se uzimaju u obzir od strane onih koji nastoje da ga sagledaju i pronađu odgovarajuće rešenje. Budući da pokušaje tih razmatranja karakterišu bitne nedoslednosti i protivrečnosti, smisao svakog pravog angažmana bio bi da se najpre istorijski adekvatno shvati ovaj zamršeni i u čvor vezan kosovskometohijski problem, a potom da se on i sagleda u ravni otvorenoj prema budućnosti. To će omogućiti razmatranje problema u širem kontekstu i izbegavanje tesnaca u kojem mimoilaženje postaje dramatično i neminovno vodi do tragičnih sukoba.

Sagledano kao veliko nacionalno sudilište, Kosovo je središnje, čvorno mesto srpskog duhovnog postojanja, pa je zato i način rešavanja njegovog problema jedna od odrednica naše budućnosti. U odsustvu strpljenja i potrebe za dugom posvećenošću njegovog rešavanja i dolaze ideje da ovaj čvor, poput onog Gordijevog koji je Aleksandar Veliki mačem razrešio, treba jednostavno preseći. Naravno, ništa pogrešnije od toga, jer se nijedan problem koji je nastajao vekovima ne može rešiti brzo i lako. Zato su i obećanja pojedinih današnjih političara da će u svom mandatu rešiti kosovski problem opasna iluzija čije bi eventualno ostvarenje u sadašnjim nepovoljnim političkim okolnostima za Srbe i Srbiju imalo nesagledive i dalekosežne negativne posledice. U nepovoljnim međunarodnim okolnostima koje su i omogućile okupaciju južne srpske pokrajine i samoproglašenje njene nezavisnosti, Srbija se ne može nadati povoljnom rešenju. Kao što se u takvim prilikama životni oblici učaure da bi opstali, tako i getoizirani Srbi na Kosovu i Metohiji mogu odoleti iskušenju nestanka samo uz pomoć i podršku Srbije, čuvajući svoj nacionalni i kulturni identitet.

NAJBOLNIJA SRPSKA REČ Kada se kaže da ovaj problem treba najpre rasvetliti i razbistriti, onda se ima prvenstveno u vidu odnos prema nejasnoćama, paradoksalnostima i protivrečnostima koje svesno i nesvesno skrivaju prave namere ili ih nedovoljno jasno ističu. Za razliku od neizvesne budućnosti, sadašnjost, ukoliko nije prilika za promenom negativnih posledica prošlosti, predstavlja mogućnost da se one adekvatno sagledaju. Iako se, dakle, negativne strane prošlosti mogu poricati, potiskivati i zaboravljati, sadašnji trenutak je prilika za neposredno suočavanje sa njima. U izvesnom smislu to može biti i suočavanje sa sopstvenom senkom, ali je prostor tame previše velik da bi se ograničio samo na segment svog negativiteta.

Sve što su albanski nacionalisti i teroristi učinili Srbima i Srbiji na Kosovu i Metohiji da bi etnički očistili ovo područje i proglasili secesiju bilo je, i jeste, u funkciji velikih sila Zapada i NATO-a. Od 1999. godine do danas oni su uništili više od 150 srpskih crkava i manastira sa osnovnim motivom i ciljem da izbrišu svaki trag srpskog nacionalnog prisustva na Kosovu i Metohiji i pokušaju da stvore etnički čistu državu. Istovremeno, međunarodne prilike nisu se promenile, a u tom kontekstu Srbi se još uvek optužuju i proglašavaju glavnim krivcima za dešavanja na Kosovu i Metohiji.

Kada se izrekne nešto što boli, onda se, ne ulazeći u korektnost kazanog, ističe da je to posledica suočavanja sa istinom. Takvim bolom se nastoji da dokaže navodna istinitost rečenog, ali se pritom zaboravlja da više od istine boli laž oličena u stereotipu o Srbima koji demonstriraju pojedini intelektualci i pisci, poput Bernar-Anrija Levija i Herte Miler, u službi zapadnih centara moći, kada na poziv svojih ovdašnjih istomišljenika, finansiranih i podsticanih iz istog izvora, dolaze u Srbiju. Određeno istorijski dubokom nacionalnom traumom, Kosovo je postala najbolnija srpska reč čije pominjanje u ovom kontekstu samo pojačava taj ekstremno neprijatan osećaj.

JEZIK ULTIMATUMA Naravno, oni koji ne osećaju taj bol ili ga nanose drugima služeći se važećim stereotipima o Srbima, potvrđuju da je previše investirano u laži o isključivoj srpskoj krivici za sukobe na Kosovu i Metohiji, kao povod intervenciji i okupaciji ovog dela Srbije, da bi se one sada raspršile nekim novim uvidom i istinom. Mesta za takav optimizam nema jer je on određen širim kontekstom odnosa Zapada sa Rusijom i njihovim rivalitetom koji je prerastao u diplomatsko neprijateljstvo i rat sankcijama. Budući da se u tim okvirima i odvija komunikacija između Srbije i Albanaca sa Kosova i Metohije, svaki dogovor koji bi doveo u pitanje rezultate te velike investicije Zapada u nezavisno Kosovo nije moguć. Zapad ne želi i ne priznaje bilo kakav dogovor koji ne bi bio u skladu sa njegovim interesima. Situacija je identična onoj u Bosni i Hercegovini pre izbijanja rata devedesetih godina, kada su se srpska i muslimanska strana dogovorile o mirnom rešenju, prihvativši tzv. „Kutiljerov plan“, rešenju koje nije odgovaralo Zapadu, odnosno Amerikancima koji su prinudili Aliju Izetbegovića da odustane od postignutog dogovora i uz obećanu pomoć započne rat protiv Srba. Moguće je, dakle, u sadašnjoj konstelaciji političkih snaga samo da Srbi i Srbija budu u funkciji tog projekta o tzv. nezavisnom „Kosovu“ i da prihvataju ultimatume pod okriljem navodnih dogovora i postignutih rešenja.

Svaka današnja rasprava o Kosovu i Metohiji je pod ozbiljnom političkom senkom već započetih razgovora Srbije sa vlastima samoproglašenog Kosova u okviru Briselskog sporazuma uslovljenog pregovorima Srbije sa Evropskom unijom oko pristupanja ovoj organizaciji. Budući da je završetak tog razgovora sa Kosovom, kako ističu evropski zvaničnici, predviđen kao međusobno pravnoobavezujuće priznanje dve strane, opravdanje su sumnje, izražene u izlaganju brojnih učesnika organizovanih rasprava u okviru tzv. unutrašnjeg dijaloga o Kosovu i Metohiji kao i u Apelu za odbranu Kosova i Metohije, da takav poražavajući ishod ne bio u funkciji zaštite nacionalnih i državnih interesa Srbije. Videće se uskoro da li najavljena promena Ustava Srbije ima za cilj i promenu pravnog statusa Kosova i Metohije kao sastavnog dela Republike Srbije. U tom smislu bi se odricanjem od Kosova i Metohije i njihovim priznanjem demarkaciona linija kriznog područja pomerila unutar Srbije i njen jug bi postao novo žarište velikoalbanskih pretenzija.

SRPSKI USTUPCI Problem Srbije u ovom političkom procesu je u nedoslednosti, odnosno neprincipijelnosti. Postavlja se pitanje: da li Srbija zaista smatra Kosovo i Metohiju svojom teritorijom, svojom pokrajinom, a samoproklamovanu državu „Kosovo“ fiktivnom, lažnom i nedostojnom priznavanja, ili se samo to deklarativno ističe, a stvarno malo-pomalo otkida od sopstvene suverenosti i ustupa toj državi? Uspostavljanje graničnih prelaza koji nisu više administrativni, dodeljivanje međunarodnog pozivnog telefonskog broja, protivustavno ukidanje srpskih institucija, dopuštanje učlanjenja u međunarodne organizacije, pri čemu je ponašanje naše delegacije prilikom učlanjenja Kosova u Međunarodni olimpijski komitet, u najmanju ruku bilo sramno, i niz drugih ustupaka, ukazuju na problem srpske doslednosti u očuvanju svoje suverenosti. Iako pristajanje na taj pregovarački proces podrazumeva i određenu pragmatičnost u političkom ponašanju, niz učinjenih ustupaka se već pretvara u principijelnost srpskog ustupanja. Pragmatizam i politika stalnog popuštanja izazivaju opravdanu bojazan da taj put ne vodi ka očuvanju Kosova i Metohije kao dela srpske teritorije, jer je na delu uspostavljanje puzajuće državnosti metodom postepenog kuvanja žabe.

STVARNOST I PRAVO U senci tog procesa odvija se smišljeno odlaganje formiranja Zajednice srpskih opština kao dugotrajuće poniženje kome su Srbi i Srbija izloženi nakon niza učinjenih ustupaka drugoj strani. Bez odgovarajuće zaštite, Srbi su prepušteni strašnom teroru i obespravljenosti, nemoćni da se odupru nasilju, paljenju letine, krađama i uzurpaciji imovine, proganjanju i zatvaranju osumnjičenih za navodne ratne zločine. Organizovano nasilje nad Srbima na Kosovu i Metohiji ne prestaje, a represija čiji se intenzitet povremeno povećava da bi kulminirala ubistvima vrši se sa ciljem obesmišljavanja njihovog života kao sredstva proterivanja sa ovog područja.

Predlozi i ideje o amputaciji ovog okupiranog područja Srbije ističu trenutnu realnost kao argument i traže da se poštuje faktičko stanje kao osnov i njegovog pravnog potvrđivanja. Tradicionalni princip „čije su ovce onoga je i planina“ navodi se kao argument koji je u savremenom svetu izgubio značaj, jer se u tom svetu polazi od pravnog kao realnog i činjeničnog, pa se i vlasnikom zemlje smatra onaj koji ima tapije na nju, čiji su hramovi i manastiri na njoj. Ti predlozi i zahtevi dolaze upravo od strane onih koji, kada su u pitanju njihovi interesi, ističu upravo važnost pravne realnosti, pravo vlasništva, zbog koje su spremni i da zarate samo da bi odbranili pravo poseda, pravo na svoju teritoriju. Britanija je, na primer, zbog Foklandskih ostrva, udaljenih više hiljada kilometara od njihovih granica, zaratila sa Argentinom, samo zato što su Argentinci koristili ta gotovo nenaseljena ostrva za ispašu. Međutim, kada je u pitanju Srbija, taj pravni princip prestaje da važi i uspostavlja se politika dvostrukih standarda po kojima Kosovo i Metohija predstavljaju poseban slučaj na koji se ne može primeniti važeće pravo. Kako su svi pravni argumenti na strani Srbije, stvarnost i treba usaglasiti sa njima. Ukoliko se faktička realnost trenutno ne može promeniti, ne sme se pristati ni pod koju cenu na promenu međunarodne pravne realnosti koja jasno definiše Kosovo i Metohiju kao deo Srbije.

MAKIJATO KRAĐA Osnovna razlika između stvarnog i pravnog upućuje na osnovnu matricu brojnih protivrečnosti vezanih kako za neodređeno stanje na Kosovu i Metohiji, tako i za nastojanja da se ono definiše i reši. Te kontradiktornosti karakteriše ne samo evropske i američke zvaničnike kada se zalažu za dvostruke standarde već i one intelektualce koji u sagledavanju kosovskometohijskog problema nastoje da budu objektivni i pravedni. Jedan od njih je i Martin Hajperc, autor knjige „Makijato diplomatija – Kosovo, mrtvi ugao Evrope“, objavljene 2017. u izdanju beogradskog „Albatrosa plus“, koji s pravom ističe da je „Kosovo“ pogrešan korak istorije, da je reč o mafijaškoj državi i da je šokantno i strašno to što Evropa mora da sarađuje sa čelnim ljudima te države, kao što su Hašim Tači i Ramuš Haradinaj. Međutim, ukazujući da je ključno pitanje Srbije i Srba u odnosu prema Kosovu ne njegovo priznanje nego prihvatanje gubitka, on se, u stvari, zalaže za legalizaciju problematičnog dobitka. Ukoliko je ta skalamerija od države nastala otimanjem dela teritorije jedne suverene države, što potvrđuje i važeća rezolucija UN, onda se postavlja pitanje kako prihvatiti tu krađu, taj lopovluk kao gubitak u kontekstu evropskog pravnog sistema u kojem se to ne može legalizovati bez pristanka oštećenog? U tom smislu se i vrši pritisak na Srbiju da se rešavanjem spora i granica sa „Kosovom“ dobrovoljno odrekne ovog dela svoje teritorije. I dok u Srbiji već postoji kolona onih koji bi, uz neki poklon u šarenoj hartiji čijim bi se raspakivanjem suočili sa prazninom kao velikim ništa, prihvatili gubitak i prevaru kao nešto samorazumljivo i normalno, čini se da je daleko veći broj onih koji se sa takvim rešenjem i sopstvenom ulogom u tom procesu ne slažu. Pred Srbijom je odsudno vreme koje će uskoro pokazati da li će ona krenuti stranputicom koju zagovara manjina, ili ići putem svog samopotvrđivanja, istorijski dostojno i časno braneći svoje nacionalne i državne interese. Taj put i daje nadu da se veliki čvor ne može preseći, već postupno razrešiti i omogućiti da život na ovom području krene dalje.