KLASIKA U NOVOM „PAKOVANJU“

Međunarodni pozorišni festival Slavija 2018

Odabrane predstave sa tri kontinenta obogatile su poslednje zimske večeri Beograda – mnogobrojni posetioci uživali su gledajući dela Euripida, Šekspira, Klajsta, Ostrovskog i Nušića, ali i savremenih nemačkih, ruskih, beloruskih, kazahstanskih, iranskih i alžirskih dramatičara

Raznovrsnost repertoara ovogodišnjeg Međunarodnog pozorišnog festivala Slavija osnovno je obeležje ove značajne manifestacije, koju već sedamnaesti put priređuje istoimeno maleno i veoma aktivno pozorište čija sezona traje svake godine najduže u Beogradu – od početka septembra do kraja juna, s tim što je njen vrhunac upravo ovaj festival. Ansambli sa tri kontinenta – iz Evrope, Azije i Afrike – prikazali su od 9. do 18. marta deset odabranih predstava dela klasičnih i savremenih dramatičara. Ako se za susret sa ostvarenjima klasika može reći da je ljubiteljima drame omogućio da vide kod nas ređe ili davno prikazivana dramska dela, onda se, kada su u pitanju savremeni dramatičari, može slobodno konstatovati da su prikazani sve sami dosad nepoznati i neizvođeni naslovi na našim scenama. Zaista, Šekspirova komedija Mnogo vike ni oko čega odavno se ne izvodi u nas – u beogradskom Narodnom pozorištu poslednji put postavljena je 1951. godine, a Klajstov komad Porodica Šrofenštajn nikad nije bio na našem repertoaru, što je slučaj, koliko znamo, i sa Olujom Aleksandra Ostrovskog, dok je Euripidova Medeja prikazana u Narodnom pozorištu 1953. godine. Monodramu Hamletovi snovi na osnovu teksta Nine Mazur odglumio je sjajan umetnik Aleksandar Aladišev i to bi, uz slobodno tumačenje Euripidove Medeje i izvođenje Nušićeve komedije Lopuže, bilo sve od klasičnog repertoara na ovom desetodnevnom internacionalnom festivalu. Ostala četiri izvedena naslova pripadaju savremenom repertoaru i prikazala su ih pozorišta iz Belorusije, Kazahstana, Egipta i Alžira. Zanimanje beogradske publike za festival bilo je veliko: sve predstave igrane su pred do poslednjeg mesta popunjenom dvoranom pozorišta Slavija. Na ovogodišnjem festivalu kao vrhunske izdvojile su se dve predstave kojima smo u nastavku posvetili posebnu pažnju.

Kako nam je poznato da čitavo osoblje pozorišta Slavija – ukupno sedam osoba –

radi na organizaciji ovog festivala, dužni smo da im odamo priznanje, ističući činjenicu da u realizaciji nije bilo nikakvih propusta. Zaključimo da ova smotra svakako predstavlja značajnu (i potrebnu!) protivtežu Bitefu, koji smo, zbog njegovog repertoara poslednjih godina nazvali Betef (Beogradski evropski teatarski festival), jer se na njemu uglavnom pojavljuju teatri iz zapadnoevropskih zemalja, najčešće iz Nemačke.

Aleksandar Ostrovski

OLUJA

POZORIŠTE Novo umetničko pozorište u Čeljabinsku – Rusija, REDITELJ Evgenij Geljfond

Predstava dela ruskog klasika Aleksandra Nikolajeviča Ostrovskog Oluja u izvođenju ansambla Novog umetničkog pozorišta iz Čeljabinska, grada na padini južnoga Urala, koju je režirao Evgenij Geljfond, bila je druga kulminaciona tačka festivala. Kao što se zna, Ostrovski je pored niza komedija napisao i jednu dramu koja mu je odredila posebno mesto ne samo u ruskom nego i u svetskom pozorištu. Nesumnjivo to je Oluja, delo koje je ovaj znameniti ruski dramatičar napisao 1859. godine, u vreme kada se u Rusiji i drugde mnogo raspravljalo o krivicama i prestupima, porocima i zločinima, porodičnim nesporazumima i raskolima. Ostrovski u Oluji govori o grehu. Naime, Katarina, vatreno žensko biće željno ljubavi i pažnje, udala se za mladića Tihona, koga nije sama odabrala i koji nije nju odabrao, mada mu godi ta veza baš kao što bi i ona želela njega voleti. Međutim, oboje žive u kući sa njegovom majkom, Martom Kabanovom, trgovkinjom koja se umešno vodeći poslove obogatila i koja vlada svim ukućanima. Zato Tihon zaborav traži alkoholu, često posećujući razne gostionice, dok njegovu mladu ženu svekrva drži pod krutim nadzorom zatvorenu u kući. Međutim, jednom sedmično, u crkvi ili tokom šetnji na obali Volge, Katarina izmenjuje poglede sa bledim Borisom, koga u kući muči i tiraniše razuzdani stric Dikoj. Varvara, bezočna zaova i svodnica, jednom prilikom dok je Tihon bio na putu, tokom šetnje u šumarku kraj Volge, naprosto gura u Borisovo naručje Katarinu, te će se dogoditi ono što se moglo i očekivati. Kada se vratio Tihon, jednoga dana najednom izbila je letnja oluja, što je nagnalo uplašenu Katarinu, koja od trenutka kada je zgrešila nikako nema mira, da iznenada javno prizna svoj greh. Nastane opšta sablazan i dolazi do zgražavanja i užasavanja. Miran, mlak i neodlučan Tihon ipak je sklon da ne odbacuje ženu, ali za nju traži kaznu svekrva Marta Kabanova te se Katarina, obuzeta grižom savesti, neočekivano baci u Volgu.

Očigledno, reditelj ove predstave Evgenij Geljfond prevashodno je nastojao da scenski pročita sve što je Ostrovski želeo da kaže o lažnom društvenom moralu. Zato u njenom središtu nije priča o nesrećnoj strasti već je glavna pažnja posvećena prikazu poremećenog života u okviru jedne porodice i tragično pogrešnom poimanju životnih odnosa, što ovu dramu velikog ruskog pozorišnog pisca čini i danas aktuelnom i zanimljivom.Ovu predstavu festivalski žiri, kojem je predsedavao Božidar Đurović, ocenio je kao najbolju na ovogodišnjem festivalu Slavija.

Naravno, bilo je još predstava koje su pobudile veliku pažnju i odobravanje gledalaca. Šekspirova komedija Mnogo vike ni oko čega, u režiji Dimitrija Kitišiašvilija, imala je u ansamblu gruzijskog Državnog omladinskog pozorišta Nodar Dumbadze iz Tbilisija izvođače koji su se pretežno oslanjali na teatar pokreta. Republičko pozorište beloruske drame iz Minska prikazalo je duodramu Sve je to zbog nje Andreja Ivanova o nesporazumu sina adolescenta sa majkom. Slobodno tumačenje Euripidova tragedija Medeja na predstavi iranske pozorišne kompanije Džirdžirak iz Teherana Pričaj, Medeja, u režiji Mehdija Šeikhvanda, ostaje u sećanju po iskrenom emocionalnom angažmanu u tumačenju teksta što ga je ispoljila Darja Nazari u naslovnoj ulozi.

Međunarodni pozorišni festival Slavija 2018 zaključen je predstavom domaćina koji su prikazali Nušićeve Lopuže – radi se o proširenoj šali u jednom činu Dva lopova s kratkim odlomcima, zapravo pojedinim replikama iz njegovih komedija Pokojnik, Gospođa ministarka, Dr i Sumnjivo lice, u adaptaciji reditelja predstave Velimira Mitrovića i Boška Puletića. Ova predstava nesumnjivo je donela znatno programsko osveženje.  

Nina Mazur

HAMLETOVI SNOVI

POZORIŠTE Akademsko dramsko pozorište u Vladimiru – Rusija, REDITELJ Linas Zaikauskas

Zapamtićemo ime glumca Aleksandra Aladiševa, prvaka Akademskog dramskog pozorišta iz Vladimira, grada u severoistočnoj Rusiji, protagoniste koji je izveo monodramu Hamletovi snovi Nine Mazur. Kao na nekoj konferenciji za novinare, na sceni je sto sa otvorenim laptopom pored kojega su mikrofoni brojnih medijskih glasila i agencija. Na velikom ekranu iza Hamletovih leđa prikazuje se čas interpretacije čuvene rečenice Biti ili ne biti, koju on ponovo pokušava da protumači, da bi se potom u nizu pojavili likovi iz Šekspirove tragedije sa kojima Hamlet polemiše preko skajpa. Ovakvom skoro halucinantnom postavkom reditelj Linas Zaikauskas želi da upućenog gledaoca izazove da razmišlja. U isti mah, takav postupak namenjen je i pretežno mladoj generaciji „koja ne čita“ sa namerom da je uvede u obrazovno-misaoni proces.

Autorka Nina Mazur prikazuje na savremen način, kao neku vrstu političkoga spina, istragu nakon smrti kralja Danske i situaciju u kojoj se našao njegov sin Hamlet po povratku iz Vitemberga sa studija. Ta prilika omogućuje da sve ličnosti kažu istinu, zapravo da saopšte svoje viđenje događaja.Na svojevrsnoj pres-konferenciji Hamlet izlaže svoje predubeđenje, s tim što je u dilemi treba li ili ne da osveti oca ubistvom strica, odnosno otvara se pitanje biti ili ne biti. Hamlet rekonstruiše čitavu stričevu zaveru da ga ubiju na putu za Englesku, uverava se u Ofelijinu istinsku privrženost, ali uviđa i koliko je lukava njegova majka, kao i da su iskvareni i prepredeni gotovo svi dvorjani. Našavši se u bezizlaznoj situaciji, Hamlet, koga virtuozno tumači Aleksandar Aladišev, kostimiran na savremen način, pribegava begu u alkohol da bi na kraju pao od silnoga pića! Van sumnje, bilo je to jedinstveno i svestrano savremeno poniranje u svevremeni lik danskoga kraljevića, čiju je neodlučnost i kolebljivost Šekspir veoma istančano prikazao. I moćna demonstracija savremenog glumačkoga stila, koju je Aladišev suvereno ostvario na način prigodan i pogodan za 21. vek, koristeći brojna tehnička preimućstva današnjice, osvojila je sve prisutne gledaoce. U svemu, bila je to nesumnjivo uspela egzibicija moderne glume.