Избегнут политички хаос

Страначки референдум као израз „колективне мудрости“: Чланство Социјалдемократске партије (СПД) плебисцитарно се изјаснило за улазак у (велику) коалицију са конзервативцима, уверено да је земљи (али и Европи), у драматично нестабилним и опасним приликама у свету, потребна одговорна и стабилна влада, при чему је (и) страх да би озбиљно уздрмана странка, која је доживела тешку бламажу на септембарским изборима минуле године, у поновљеним могла да прође још горе, играо (можда) пресудну улогу

Велико олакшање за уздрмано руководство Социјалдемократске партије Немачке, још већа срећа за Ангелу Меркел и Европу која је, напокон, одахнула: 4. марта саопштено је у берлинској централи СПД (кући која носи име Вилија Бранта), да се (готово) две трећине (66 одсто гласалих) чланова ове странке на унутрашњем плебисциту изјаснило за улазак у владајућу (још једну, трећу) велику коалицију, са демохришћанском (ЦДУ /ЦСУ) унијом.

Тиме је отклоњена последња препрека и отворен пут да Немачка коначно добије владу – за шта је било потребно готово пола године (никад толико после рата) мучних страначких натезања и неизвесности – са Ангелом Меркел, четврти пут, на канцеларском трону. Њен избор на најважнији политички положај у земљи (онај протоколарно највиши, шефа државе, нема ни близу такву моћ), а предвиђено је да то буде (већ) 14. марта у Бундестагу, после свега представља пуку, иако обавезну, формалност.

 

„ИСТОРИЈСКО“ КРУНИСАЊЕ Велика коалиција има више него довољно посланика и (сигурних) гласова у парламенту за њено, неспорно историјско, „крунисање“: прва Немица на овом положају изравнаће се (што ником пре ње није пошло за руком) по стажу (ако „изгура“ читав мандат) са „вечитим канцеларом“, њеним некадашњим заштитником Хелмутом Колом.

Ангела Мекел је, заиста, највише (политички) профитирала од резултата социјалдемократског референдума. За њу је ово, неспорно, био „појас за спасавање“ у последњем, судбоносном тренутку. Да је исход био друкчији – а противници велике коалиције, посебно у страначкој (социјалдемократској) бази били су веома гласни иако су, на крају, са 33, 84 одсто гласова остали у мањини – политичка судбина најмоћније жене света могла је бити запечаћена.

И у табору конзервативаца се, наиме, увелико почело расправљати да ли је већ „уморна канцеларка“, која очигледно „убиствено замара бираче“, уопште особа која треба да води странку у нове, ванредне изборе. А ванредни избори су представљали, практично, једину стварну опцију у случају да је СПД одустала од још једног, трећег, чврстог загрљаја с њом. Мањинска влада постојала је више као теоретска могућност него реалност.

 

ЧЕЛИЧНИ ЗАГРЉАЈ Око тог челичног „загрљаја“ Ангеле Меркел највише су се и ломила копља у најстаријој (некад веома моћној) немачкој странци: да ли је тај загрљај (с конзервативцима) за социјалдемократе спасоносан или смртоносан. У тој жустрој, и жучној расправи, коју је бивши лидер странке, тренутно (само технички) шеф дипломатије Зигмар Габријел означио као „фестивал демократије“ (само је СПД увео овакав начин унутарстраначког изјашњавања) и једни и други су имали јаке и рационалне аргументе, а тек ће време показати ко је био у праву.

Велико је заиста питање хоће ли странка која је спала „на зле гране“ (24. септембра прошле године забележила је, са 20,5 одсто освојених гласова, најслабији резултат после рата, а тренутно би једва стигла до мизерних, и за њу застрашујућих, петнаест, шеснаест процената!) успети захваљујући опстанку на власти да се опорави. Или ће, управо због још једног (паничног) срљања у тај изнуђени брак, тонути у безначајност и суноврат.

Још већа би, међутим, била непознаница, и неизвесност да је Социјалдемократска партија кренула другим путем и одустала од уласка у владајућу коалицију. Да ли би процес обнове текао брже и успешније из опозиционих клупа, на чему је посебно, и веома ватрено, како и приличи том животном доби, инсистирао подмладак социјалдемократа, „јусоси“, предвођен харизматичним Кевином Кинертом.

 

ГУБИТНИК КАО ДОБИТНИК Било је доста оних који су у то били убеђени, па се увелико, уочи страначког референдума, спекулисало с тим да би овај студент, који је неуморно крстарио земљом, и ватреним говорима грмео против (још једне) велике коалиције, могао да „сруши Меркелову“. Није се то догодило. Референдум је младог Кинета учинио губитником, али у исто време, иако звучи парадоксално, великим добитником: лансирана је нова политичка звезда социјалдемократа са знаком сутрашњице.

У интерпретацији референдумског изјашњавања сада су далеко гласније похвале иако се ни његови критичари нису безгласни. Превладало је уверење да је то изјашњавање било „глас колективног разума“ и, можда, спасоносно решење за социјалдемократе. Доводећи у сумњу тезу да је опозиција добро место за (страначко) окрепљење, коментатор „Шпигла“ (он-лајн издање, понедељак) цинично примећује да би, на баварском примеру, управо Социјалдемократска партија била најснажнија у земљи: СПД је у овој покрајини пуних шездесет година – опозиција!

У сваком случају, социјалдемократе крећу, на „климавим ногама“, с једном неизвесношћу мање (влада или опозиција) у сусрет још многим неизвесностима. Њиховом референдумском одлуком избегнут је политички хаос у земљи, али нису решени проблеми странке која рапидно губи популарност и подршку. Њен политички капитал се, из мандата у мандат на власти с конзервативцима, круни. А страх да би, с новим изборима, Социјалдемократска партија (СПД) могла да се од некадашњег џина претвори у политичког патуљка, губећи статус народне, релевантне политичке снаге, очигледно је пресудно утицао на одлуку, донету „стиснутих зуба“, да се још једном уђе у (непопуларни) ортаклук са конзервативцима.  

 

ХОД ПО МУКАМА Њен „ход по мукама“ траје, практично, од тријумфалног „преотимања“ власти, када је Герхарду Шредеру (коначно) 1998. успело да отерао с трона „вечитог канцелара“ Хелмута Кола. Моторна снага тог (дуго очекиваног) преокрета био је најперспективнији међу чувеним Брантовим „политичким унуцима“ , тадашњи шеф странке Оскар Лафонтен. До разлаза између Лафонтена и Шредера дошло је, међутим, убрзо.

Један од иначе бројних разлога за Лафонтенову одлуку да демонстративно оде, са функције председника СПД и министра финансија, било је (у његовој  интерпретацији) НАТО бомбардовање Савезне Републике Југославије, уз активно немачко учешће: лидер странке се противио одлуци канцелара (Шредер) да земљу уведе у ратну авантуру, први пут после Другог светског рата.

Шредер је радикалним реформама и, практично, разградњом социјалне државе, у виду и опсегу каква је до тада постојала, направио удар на традиционално (бирачко) упориште странке, радништво и сиромашније слојеве. Цех је, потом, плаћан у ратама: с губитком (страначког) идентитета, осетно се смањивало чланство, сужавао се простор и број присталица. Доста их је уточиште потражило у другим странкама. Многи чланови и симпатизери странке лево од центра нашали су се, парадоксално, и у (ултра)десничарској Алтернативи за Немачку, која се представља, и профилише, као заштитница „малих људи“, тумач њихових страхова и протеста.

ЦЕХ НЕМУШТЕ ПОЛИТИКЕ Уочљивој конфузији и дезоријентацији страначког чланства допринела су, свако од њих на свој начин, и два последња председника СПД, Зигмар Габријел (био је на њеном челу од 2009. до 2017) и (малерозни) Мартин Шулц. Први посебно у време велике избегличке кризе, и драме, немуштом и „врлудавом“ политиком (час то, час то) а Шулц недопустивим постизборним вратоломијама: у ноћи најтежег изборног пораза, и велике бламаже, био је изричит да неће, ни по коју цену, улазити у коалицију с Меркеловом, да ће странку водити (у обнову) као опозициони лидер, па то, истина под великим притисцима, порекао.

На крају су, одмах по потписивању коалиционог споразума са конзервативцима, проговориле њихове сујете и суревњивости, што је додатно изиритирало партијско чланство: Зигмар Габријел је оптужио Мартина Шулца да му, газећи дату реч, преотима политички атрактивно и профитабилно место шефа дипломатије. Ионако уздрмани Шулц очигледно то није могао да отрпи. Бацио је „копље у трње“ и демонстративно одустао од свих функција.

 

ПРВА ЖЕНА НА КОРМИЛУ СПД Партијску (председничку) функцију преузеће, као прва жена на кормилу најстарије немачке странке (више од сто педесет година) Андреа Налес, а ко ће бити нови министар спољних послова из редова социјалдемократа знаће се (највероватније) кад овај број „Печата“ буде на киосцима. Мали су изгледи да у тој фотељи остане њен садашњи „власник“. Не због тога што га је његов српски колега Дачић, испровоциран његовом реском изјавом о Косову, већ послао у политичку пензију: иако јавности веома популаран, Габријел не ужива (пре)велико поверење тренутног партијског руководства.

Има, истина, и оних који у суморну социјалдемократску причу покушавају да унесу бар мало светлости и оптимизма. Хтели би да поверују како се, због силовитог продора ултрадесничара (Алтернатива за Немачку) на политичку сцену (готово на препад су освојили све покрајинске парламенте, а 24. септембра, први пут се кандидујући, тријумфално умарширали и у Бундестаг, где ће бити најјача опозициона странка!), јавља извесна шанса за оживљавање апатичне Социјалдемократске партије. Хришћанско демократска унија (ЦДУ) Ангеле Меркел ће, кажу, морати да се из политичког средишта више окрене удесно, како би потиснула „алтернативце“, чиме се отвара више маневарског простора за социјалдемократе. Делује више утешно него реално.

 

УЗДРМАНА СТАТИКА Поновним уласком социјалдемократа у политички брак с конзервативцима дефинитивно се, и на дужу стазу, гаси могућност за левичаре пожељне, и потенцијално победничке црвено-црвено-зелене коалиције, коју би чиниле (црвена) Социјалдемократска партија, (још црвенија) Левица (гро бивших источнонемачких комуниста) и Зелени. Математички, по броју посланика у Бундестагу, постојала је могућност, у првом, па и у другом мандату Ангеле Меркел, да та (претпостављена) коалиција буде и – владајућа.

Међусобна подозрења, посебно између СПД и Левице, била су, и остала, блокирајућа и превелика. Ерозија традиционалних странака – тренд увелико присутан у другим европским земљама (доскора владајућих социјалиста – странка Франсоа Оланда, и народњака – партија Николе Саркозија готово више и нема на француској политичкој сцени!) „прелио“ се и у Немачку.

Иако још на власти, озбиљно су уздрмане две највеће странке (СПД и ЦДУ) које су деценијама чиниле поуздану статику њеног парламентарног и политичког система. Отуда није чудо да су и овде у оптицају разне идеје о преобликовању политичког спектра. Једну је управо лансирао раније споменути Оскар Лафонтен о могућем (иако тешко изводљивом) покрету који би окупио леве струје из постојећих странака и оне који су им, гневни, окренули леђа…

Они који хвале тај референдумски глас „колективног разума“ подсећају на осећање одговорности, и државотворности, које је просто уграђено у биће Социјалдемократске партије као традиционална вредност. Њено већинско чланство определило се, у драматично нестабилним околностима, за стабилну владу која је земљи, и Европи, потребнија него икада пре.

А у описивању тих драматичних и хаотичних околности, немачки политичари и медији констатују да се Немачка нашла у опасном процепу „између Трампа и Путина“, усред нове, и све опасније трке у (нуклеарном) наоружању и потпаљивању (с америчке стране) такође опасних царинских и трговинских ратова, с непредвидљивим, могуће тешким и разарајућим последицама. Са коначним формирањем стабилне владајуће коалиције Немачка у овим „опасним временима“ улива извесну сигурност и стабилност хаотичној Европској унији, чију моћ на светској политичкој сцени све упадљивије и драматичније маргинализују глобална геостратешка померања, с главним „играчима“ у троуглу (још увек) Сједињене Америчке Државе (и све уочљивије и снажније) Русија и Кина.