ФЛЕКСИБИЛНОСТ – ДОГМА КОЈА УНИШТАВА

Апсолутна фаза турбокапитализма подразумева покретљивост, делокализацију, прилагодљивост. Тако она брише сентименталну и професионалну стабилност. У корист несигурног постојања

Aпсолутни ликвидно-финансијски капитализам пост-1989. има за циљ да деконструише старе буржоаске облике трајног и фиксног рада према уговорима на неодређено време. У буржоаској фази темељ су били сигурност и стабилност, иако је и та фаза имала тенденцију да се претвори у отуђивање и монотонију живота у фабрикама какве су биле Фордове, а што је мајсторски овековечио Роберт Линхарт 1978. у књизи „Етаблиран“.
Некада је посао био отуђујући. Као што је напоменуо Грамши на страницама посвећеним американизму, тејлористички систем тежи да максимално развије махинални део у раднику, да прекине стару психофизичку везу квалификованог професионалног рада који је захтевао одређено учешће интелигенције, иницијативе, маште радника, да би се производне операције свеле само на физички аспект: Радник постаје машина која, у стабилности дегенерисаној у отуђујућу монотонију, понавља током целог живота исте покрете и исте операције.

[restrict]
Сада постоји стално револуционисање посла. У апсолутној и флексибилној фази турбокапитализма, нови темељ је обезбеђен мобилношћу и делокализацијом, флексибилношћу и прилагодљивошћу, у складу са логиком константног револуционисања – типичног за капиталистичку дијалектику – односа и успостављених услова.
Кроз ослобађање од буржоаске етичности усредсређене на сентименталну и професионалну етичку стабилност, Газда лишен несрећне савести може деловати без „руку везаних“ законом и ограничењима, речено једним од фаворизованих израза либералног новоговора и његове праксе сталног фалсификовања стварности.
Људи су принуђени да живе заједно и под најам. Газда може да обезбеди да комплетно робификован рад зависи искључиво од понуде тржишта, а не од потреба живота и од права. Из тих разлога, са појавом режима привремености изнајмљује се кућа, а не може се купити, живи се заједно, али без венчања, абортира се у нади да се задржи радно место, уместо да се имају деца, одлажу се планови чекајући стабилизацију која вероватно никада неће доћи. Другим речима, људи су присиљени да живе у егзистенцијалној несигурности и у условима трајне мобилности.
Суперексплоатације и незапосленост су темељи разарања породице и радне снаге, као изрази истог процеса несигурности производње и живљења. Млади привремени радници, пролазећи наизменично кроз периоде суперексплоатације и фазе незапослености, имају проблем да оснују породицу и добију кредит за кућу, која је и сама симбол стабилности живљења.

ИСУС И МАРИЈА КАО ЛОБИСТИ ТРЖИШТА: ТО ОД НАС ТРАЖИ ЕВРОПА

ЕУ се исказује као Пословни одбор финансијске аристократије која има за циљ „обезбожавање“. То није верски рат: то је рат против религије. Зар неко још увек верује у „вредност“ Брисела?

Исус и Марија као лобисти бога тржишта? То је добра и исправна ствар. Ово је потврдио Европски суд за људска права.“ Дакле, ових дана тако пише у дневном листу „Република“. Сада откривамо да се у корпус „људска права“ сврставају и кршење неповредивог, увреда светости, извитоперење наше цивилизације и њених темеља.
Десакрализација света је у току. То је јасна и снажна порука, која нам изнова открива стварну суштину Европске уније као Пословног одбора финансијске аристократије, која на сасвим кохерентан начин наставља десакрализацију света или, како би рекао Хајдегер, Еntgoetterung, „обезбожавање“.
Одбачена је дихотомија земља–небо. Свет у потпуности прожет ликвидно-финансијским капиталом објавио је рат у односу на раван трансценденције, као и религијама, исламу и хришћанству на првом месту. Не прихвата дихотомију небеско–земаљско, јер све мора да се своди на чисту иманентност тржишта на коме нема високог и ниског, исправног и погрешног, истинитог и лажног, већ само робе која бескрајно јури крећући се у више праваца на отвореном простору јединог глобалног постнационалног тржишта.
То није верски рат: то је рат против религија. То је рат који је монотеистички бог тржишта објавио свим осталим боговима да би себи обезбедио примат, тако да се у целом планетарном свету слави само култ дерегулисаног тржишта, уз уобичајене пригодне либералне придике.
ЕУ је турбонихилистичка мегамашина. И да ли ико и даље верује у „вредности“ Европе? Да ли ико и даље има храбрости да говори о „културним коренима“ Европе? Неко још није схватио да је то турбонихилистичка мегамашина која има за циљ производњу космичке празнине, глатке равни за неограничен проток робе и за потпуну робификацију стварног и симболичког света?
Тријумф тржишне размене је најбољи доказ који одражава стварну суштину ЕУ. Она је – нећемо престати да то тврдимо – тријумф голе вредности размене, финансијског капитала на штету европских радника и народа.

[/restrict]

Превод са италијанског Драган Мраовић