Доба катастрофе и лицемерја

Берлински филмски фестивал 2018

Женски тријумф на недавно окончаном Берлинском филмском фестивалу није ни за жене ни за филм донео никакав бољитак. Јер награђивање бизарног полуексперименталног румунског остварења редитељке Адине Пинтиле „Не додируј ме“ учињено је због моде, а не правде или бољитка. Свима позната ствар коју нико не признаје

Недавно окончано 68. Берлинале, један од најугледнијих и најзначајнијих светских филмских фестивала, свој је значај и углед ове године заложило не би ли изнело, наравно у индиректном тону и маниру, сопствени политички став у складу за смерницама идеолошке кухиње еврокоминтерне. Изабравши као победника румунски кавизиинтелектуални, квазидокументарни и квазииграни назовиекспериментални филм „Не додируј ме“ извесне Адине Пинтиле, ауторке документараца сумњивих тема и квалитета, жири, на чијем је челу био славни немачки режисер Том Тиквер, ставио је у други план бројне конвенционалне филмове несумњивог квалитета не би ли наводно поентирао истичући „неправедно занемарене теме и ауторе“. У случају овогодишњег лауреата „Златног медведа“ једино је значајно да је филм снимљен женском руком и да се у његовој причи одвија борба за права на разне начине хендикепираних људи и, с друге стране, стремљење њихово и свачије за интимношћу. Инфантилни слоган „експерименталне уметнице“ Адине који би требало да представља суштину њеног остварења, онај који каже „реци ми како си ме волео да бих разумела како да волим“ вероватно најбоље говори и о филму и онима који су га препознали као најбољег. Није било мало негативно испровоцираних због овакве одлуке жирија. У бројним неповољним реакцијама на овогодишњег освајача „Златног медведа“ и на одлуку жирија да га изабере за победника најоштрији је био коментар британског „Гардијана“ – филм је окарактерисао као трапави и блескасти документарни есеј којим је Берлински фестивал још једном доказао да промовише досадне и безвредне филмове!

Епоха деградације Стављен од поменутог „Гардијановог“ критичара у исту раван с Трампом и брегзитом, раван која доказује да проживљавамо епоху потпуне деградације и катастрофе, тријумф поменутог филма има и друге разлоге којима би се могла објаснити његова победа. И Берлинале се, наиме, приклонило све бројнијем реаговању на холивудске секс-скандале који су експлодирали крајем прошле године. И као прва велика филмска манифестација од када је јавност сазнала за начин пословања чувеног холивудског могула Харвија Вајнстајна и дружине (посао се код њих добијао преко кревета), Берлинале је морало да пружи адекватно позиционирање у вези са чином злостављања и с тим како му стати на пут, односно да подржи на интернету већ замашно окупљен покрет назван „И ја исто“, покрет који чине жртве злостављања филмских моћника. И шта су урадили у Берлину? Обећали су формирање специјалног форума чији би задатак био да смисли и спроведе конкретне промене у третману жена у филмској индустрији. И одмах су конкретно допринели томе. У главној такмичарској конкуренцији су се обрела три остварења која су режирале жене, а једно до њих је, ето, изабрано за најбоље ове године. Био је потребан скандал да се покрене прича о статусу жена у филмској индустрији, да би их потом снисходљиво уврстили у конкуренцију, чак и наградили иако то не заслужују, дакле поново их злоупотребили, сада као средство за успостављање политичке уравниловке у којој је пол аутора важнији од онога што нуди, досеже и ради. И као нека нова инквизиција и они су завођење своје правде извршили забранама. Поносно су објавили да су приликом селекције одбацивали филмове чији су аутори били умешани у секс-скандале. Лов на вештице се вратио. При чему се, наравно, статус жена у филмској индустрији суштински уопште не побољшава јер се и не ради на томе. Отуда је с правом једна јужнокорејска глумица јавно осула паљбу на званичнике Берлинала назвавши их лицемерима пошто су с једне стране овако поносно обзнанили на који начин су бирали ауторе и њихова дела, а на манифестацију пак позвали прослављеног миљеника свих фестивала, њеног сународника Ким Ки Дука који ју је физички и сексуално малтретирао и уцењивао!

Парада „увређених“ Берлински филмски фестивал се овога пута, далеко више него раније, окренуо закулисним радњама и политичким прогласима, односно политички коректним одлукама и аршинима. Женама је наводно коначно широм отворио врата, а међу лауреате је уврстио довољно увређених, фрустрираних, повређених и на све начине хендикепираних особа. О, да, и оних усхићено уроњених у истополну љубав („Наследнице“ Марчела Мартинесија су донеле награду за најбољу глумицу). Узгред, ето, и славном и такође фестивалски омиљеном америчком синеасти Весу Андерсону, и то ни мање ни више него за дугометражни цртани филм „Острво паса“. И ако су можда неке претходне године биле предвидљива ревија тркача за ову и даље престижну награду, покушавајући да јој се додворе „потпуно другачијим филмовима“, сада су тривијалности као што су уметнички, стилски или не дај боже истински оригинални доприноси филмској уметности замењени политички коректним захтевима и аршинима. И да се вратимо на „Гардијановог“ таквим околностима и филмовима које оне производе видно згађеног критичара и да му дамо за право када тврди да су управо то докази да живимо у доба катастрофе.