Disovi poslednji sati

Premijera na Novoj sceni BDP: Utopljene duše

Uspeli scenski prikaz drame o pogibiji koju je pesnik predvideo tokom izvođenja u punoj meri je obuzimao visoku gledalačku pažnju

Naziv najnovije premijere u Beogradskom dramskom pozorištu Utopljene duše identičan je naslovu prve pesničke zbirke Vladislava Petkovića Disa (1880–1917), objavljene 1911. godine, o kojoj je Jovan Skerlić napisao najubitačniji i najoštriji od svih svojih književnih prikaza, da bi, dosledan sebi i svome kritičarskom stavu, ovoga pesnika, danas slavljenog i najviše hvaljenog kao autora pesama Tamnica, Jutarnja idila, Utopljene duše, Možda spava i Nirvana – izostavio i u potpunom izdanju svoje Istorije nove srpske književnosti (Beograd, 1914). Isto se dogodilo i sa Antologijom novije srpske lirike Bogdana Popovića (1936) u kojoj nema nijedne Disove pesme Disa, dok ga je Miodrag Pavlović u svojoj Antologiji srpskog pesništva (1964) zastupio upravo pomenutim pesmama. Dodajmo da Pavlović u predgovoru svoje Antologije ističe da Dis čini dublji prodor u oblasti sna i mašte i uočava da je „… Dis bio istinski sanjar, njemu su se, neukom, otvarali predeli sna i javljale dotle nečuvene melodije našega stiha. U granicama svoga uskog senzibiliteta, koji ga je nagonio da se u svojim pesmama gotovo opsesivno ponavlja, Dis je uspeo da stvori nekoliko izvanrednih pesama, čija je lepota već dobila svoju zasluženu ocenu.“ Dodajmo i činjenicu da se naša književna istorija počela intenzivnije baviti revalorizacijom Disove poezije posle Prvoga svetskoga rata. Na to ukazuje Miodrag Pavlović: „Jedan Skerlićev brutalan i nepravedan napad izazvaće, kada to za pesnika bude sasvim dockan, niz pohvala i rehabilitacija kojima se u doglednom vremenu ne vidi kraja. Naročito u naše vreme, Dis je postao pesnik književne istorije o kome se, pored Laze Kostića, najčešće i najradije piše.“

Teško podnoseći razdvojenost od porodice, Dis se u izgnanstvu u Francuskoj razboleo od tuberkuloze i vođen željom da bude što bliži svojima uputio se na Krf. Kako je italijanski brod na kojem je bio torpedovala neprijateljska nemačka podmornica, pesnik se udavio u Jonskom moru 1917. godine, pridruživši se tako utopljenim dušama svoje prve zbirke pesama, ali i „onom toku srpskog pesništva koji čine pesnici metafizičari kao što su, da spomenemo samo neke, Njegoš, Laza Kostić, Zmaj…“ – istakao je Jovan Deretić u Istoriji srpske književnosti (2004).

Aleksandar Jugović u drami Utopljene duše, koju smo videli na pozornici a koja je deo većeg pozorišnog komada, slika poslednje sate Disovog života tokom kojih pesniku naviru mnoga sećanja i u kojima se u košmaru mešaju snovi i java prožeta mnogim neizvesnostima i nepodobnostima. Reditelj Boban Skerlić, inače veoma maštovit i spretan u dinamičnom oblikovanju scenskih situacija, svoj postupak zasnovao je na nastojanju da se na pozornici prvenstveno oseti veoma senzibilna, osećajna i duboka ljudska duša pesimistički raspoloženog pesnika, a manje da se čuju njegovi dobro poznati stihovi, budući da je Dis, svestan izvesnosti smrti, živeo i stvarao na poseban način. Reditelj je želeo da na palubu broda „Italija“, koji plovi Sredozemnim i potom Jonskim morem, dovede i gledaoce, odnosno da ih što više približi sceni. To mu je donekle pošlo za rukom kako posebnim rasporedom sedišta za publiku na Novoj sceni BDP-a, tako i pred sam početak predstave promicanjem pojedinih glumaca između redova sedišta u gledalištu, koji su se šetali pevušeći jednu pesmicu iz onoga vremena, dok je pesnikov košmar prikazao dodeljujući nekolicini glumaca zadatke da u suštini tumače više likova. Izvođački rezultat nije izostao, jer su i glumci zdušno prihvatili svoje zadatke u okviru takve koncepcije. Veoma plastično prikazan je prizor dešavanja na palubi pošto je torpiljiran brod. Scenografsko rešenje Nemanje Petrovića dobro odabranim pojedinostima dočaravalo je palubu broda u skromnim uslovima kamerne pozornice. Šteta je što je kostim Tatjane Radišić stilski bio veoma blizak savremenom odevanju.

Sa očiglednom predanošću i angažmanom Sergej Trifunović tumačio je Disa uspevši da nam dočara izvesnu začudnost njegove pojave, odnosno da nam prikaže pesnika uzdignutog i izdvojenog od sumorne svakodnevice. Sa veoma dobrom maskom i karakterističnim držanjem, prikazao ga je kao slučajnog putnika na brodu koji živi u svom posebnom svetu, opsednutog čežnjom da se prebaci što bliže domovini ne bi li tako bio bliži svojoj porodici. Bila je to, od početka do kraja, majstorski ostvarena uloga. I ostali glumci – Milica Zarić, Igor Damnjanović, Nemanja Stamenković, Ivana Dudić i Lako Nikolić – svojski su se založili da originalno i uverljivo ožive ličnosti od kojih su neke bile inkarnacije pesnikovih košmara i vizija prošlih dana. Bili smo svedoci jednog uspelog scenskog prikaza koji je sve vreme izvođenja u punoj meri obuzimao punu gledalačku pažnju.         

Aleksandar Jugović

UTOPLJENE DUŠE

POZORIŠTE
Beogradsko dramsko pozorište – Nova scena

REDITELJ

Boban Skerlić

DRAMATURG

Kristina Đuković

SCENOGRAF

Nemanja Petrović

DATUM PRAIZVEDBE 6. mart 2018. godine