Чистилиште новог хладног рата

Није Трамп једини који води свет у пропаст; и Тереза Меј се прикључила маршу у глобално ништавило

За „Печат“ из Лондона Дејан Лукић

Од среде 21. фебруара црни ђаво међународног тероризма није за владу Велике Британије толико црн – црњи од њега је нови сатана, вишеглава неман у виду држава које ће, ако се Запад хитно не доведе памети, доћи главе успостављеном демократском поретку у свету. Неман која прети апокалипсом свега постојећег – задња пошта Запад – нису више исламисти нити њихова Ал Каида и остали џихадисти, него Русија, Кина и Северна Кореја.

ОДГОВОР НА ПУТИНОВУ „АГРЕСИЈУ“ Када лондонски „Тајмс“, 22. фебруара, штампа као главну вест да је у односима Русије и Запада враг однео шалу, а Гевин Вилијамсон, у име Министарства одбране, иступи у Парламенту и каже да су земље као Русија или Северна Кореја већа опасност по Британију и западне демократије него међународни тероризам, реч није о параноји већ о потреби да се прекомпонују досадашњи приоритети безбедности Уједињеног Краљевства, где је међународни тероризам до сада заузимао прво место. Иза овог аларма следе факти: нови сатана Владимир Путин узео је ствар у своје руке, а Русија је, на пример, десет пута ојачала присуство и активност својих подморница у северном Атлантику и другим осетљивим подручјима какво је, рецимо, Медитеран.

Природан одговор на Путинову „агресију“ и његову „нову одлучност“ да се конфронтира са западним демократијама мора бити заустављање руског марша – време истиче, последњи је час за нову политику угроженог Запада од стране обновљене опасности са руског истока.

Све интерне анализе су у консензусу да је аларм учинио своје и да је на дневном реду ревизија досадашње стратегије (од 2015) у којој је међународни тероризам био приоритет и прва ставка одбрамбене стратегије.

ПРОГРАМИРАНА ПАРАНОЈА Само у ретким оспоравањима ове нове теорије о источној опасности, део британских анализа упозорава да није реч о реалној, непосредној или потенцијалној опасности од војног недемократског поретка по успостављени мир западног демократизма него се ради о „програмираној параноји“ у сукобу који би, истина, на краћи или дужи рок могао да запрети „најбољем од свих светова“. При томе, неке интерне анализе насталог стања упозоравају да буђење Русије, ако се Путин не заустави на време, води до катастрофе. Параноја или не, владајућа теза о новом хладном рату већ је постала опште место јавног наратива: ако је Владимир Путин повећао – како се тврди – активност својих подморница у северном Атлантику, ако су се његови бродови и подморнице „одомаћили“ у Средоземљу, ако је девалвирао значај западног војног одлучивања у Сирији, ако се „одважио“ више него било који досадашњи руски амероскептик у Кремљу да се супротстави ширењу Запада на нове зоне интереса – онда је руска „нова одлучност“, по Радију Би-Би-Си 4, дошла да остане и да се на њу мора стратешки рачунати.

ВОЈНОИНДУСТРИЈСКИ КОМПЛЕКС Откако је тероризам уступио место опасности од Русије, Кине и Северне Кореје, природан одговор је нова стратегија војноодбрамбеног сектора по којој нова Путинова опасност тражи нове паре и нова хитна улагања у војноиндустријски комплекс.

Гевин Вилијамсон

„Глобал рисерч“ – аналитичка едиција која се годинама активно одупире светској агресији Вашингтона – укључила се, у последњем издању, у дебату (26. фебруара) о „Путиновој агресији“. Подсећа да је и британски министар одбране Гевин Вилијамсон, на питање да ли ће ова „параноја“ изазвати повећање буџета западних војноиндустријских система, глатко одговорио „да“. Ништа ново за једног британског министра одбране који, уз ово, још каже да ће „Путинова одлучност“ имати ланчани ефекат на то како ће убудуће британске оружане снаге бити структуриране и припремане за евентуални рат.

КУЧЕ У АМЕРИЧКОМ КРИЛУ Има на Темзи и прогноза које не могу да се ослободе утиска да су и овако узбуркани односи са Русијом мање изворно британска политика, а више игра „умиљатог кучета“ на америчком крилу. Међу анализама у Лондону наћи ће се и подсећање на Тонија Блера који је, како стоји у једној критици, био „кученце у крилу“ америчког председника Џорџа Буша Млађег када је требало показати британску верност Великом брату с друге стране Атлантика и заједно са САД ударити на Ирак. По истој логици, како каже Ерик Зус у „Глобал рисерчу“, актуелна премијерка Британије Тереза Меј ставља на располагање САД Британију, као „кученце на крилу“ Доналда Трампа.

Разматрање питања како да се настали нови хладни рат са Русијом задржи на нивоу војнополитичких (мада опасних) несугласица, општа је тема текућих анализа. Политичковојни естаблишмент има крупан проблем са политичко-цивилним сектором, који нема афинитета за финансирање велике војне фактуре и намете грађанству у новом хладном рату.

ТРОШКОВИ АВАНТУРЕ Ни америчко јавно расположење није већински спремно да финансира трошкове још једне војне авантуре далекосежних, можда и апокалиптичних последица.

Британска штампа се, поред овога, прошле седмице бавила авантуром новог погоршавања односа с Русијом, Кином и Северном Корејом (можда и Ираном), с којима Доналд Трамп рачуна као са потенцијалним непријатељима у будућем сукобу.

Америчко јавно мишљење има проблем са давањем одобрења за нову светску војну авантуру Америке, мада, подсећања ради, унутрашње мишљење америчког становништва, у целом току досадашње америчке империјалне праксе, није имало утицаја на спољне авантуре естаблишмента, без обзира о којој се географији радило.

Део британске штампе подсећа ових дана и на истраживање јавног расположења у САД, које је 22. фебруара спровела истраживачка фирма „Галуп“. У тој анкети посебно је занимљив налаз да Американци – у размери 59 одсто према 37 одсто – не деле политику Доналда Трампа у заоштравању према Русији. Унутар овог процента је и налаз да се већина Американаца противи Трамповом додатном појачавању федералне потрошње за потребе војске (54 милијарде долара).

Према истраживањима, републиканци – партија самог председника – нису спремни да за војску троше више него што је одређено у буџету; мада се јака струја у партији залаже за резање и садашњег трошка (5 милијарди долара) за буџетирање „прекоморских операција“ какве су Авганистан и Ирак.

Ни у Британији Терези Меј није много лакше. Њен проблем је теорема да треба пратити повећање војних трошкова у савезничкој Америци, „држати базуку у руци“ и истовремено пропагирати мир и демократију као пример и идеал западног друштва. Нимало јој не иде наруку текућа дебата у Безбедносном комитету америчког Сената, одржана недавно под геслом „Глобална опасност и национална безбедност“, коју је, на пример 16. фебруара, аналитичар Андре Дејмон описао као „десничарску хистерију“. По његовим речима, та хистерија треба да промовише идеју како је свака социјална критика тренутног стања у САД (тиме и у Великој Британији) „производ спољне субверзије“. Овакво мишљење дели и једна параноидна теза да су, на пример, сви кинески студенти на Западу шпијуни Кине, а Американцима се налаже да нипошто не купују „смарт телефоне“ произведене у Кини, јер ко зна шта се све у њима крије.

У овој фази хладног рата измешали су се факти, химере, политика и пропаганда који не би издржали ниједан озбиљан испит здраве аргументације. Зато „Глобал рисерч“, под насловом „Макартизам и хистерија“, пише: „Још се не зна да ли ће,  демократске земље на Западу (САД, њени савезници и њихови милијардери) достигнути лимит империјалне помаме… Није Трамп једини који води свет у пропаст; и Тереза Меј се прикључила маршу у глобално ништавило.“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *