Ангела Меркел, четврти пут

Крај најдуже постизборне неизвесности (трајала је 171 дан): Немачка је 14. марта, коначно, након мучних страначких преговарања, и надгорњавања, добила нову владу, на чијем кормилу се поново, четврти пут, нашла непобедива, иако већ политички рањива, Ангела Меркел

Постизборна политичка драма, која је (пре)дуго држала Немачку (па и Европу) у потпуној неизвесности и напетости, завршила се, посебно кад је реч о Ангели Меркел, хепиендом. Њен поновни избор, четврти пут, на најважнији политички положај у земљи, канцеларски, протекао је минуле среде (14. март) без (икаквих) изненађења и представљао, практично, ствар протоколарне рутине.

После дугих, и мучних, страначких преговарања, и надгорњавања, склапањем још једне (треће) „велике коалиције“ демохришћана и социјалдемократа, званични предлог шефа државе Франка Валтера Штајнмајера да канцеларски „трон“ не мења власника, могао је унапред да рачуна с комотном, већинском подршком посланика у Бундестагу.

Непобедива, иако већ политички рањива, Ангела Меркел ставила је, четврти пут, руку на текст устава заклињући се, сада већ рутински, да ће „свом снагом радити за добробит немачког народа и у његову корист“, и да ће, поштујући устав и законе земље, „одговорно извршавати обавезе“ и залагати се за „праведност (и једнакост) међу свим људима“.

[restrict]

Спектакуларна каријера

Тако се наставила заиста спектакуларна, и дуга, политичка каријера Ангеле Меркел у часу када су многи видели њен крај. Први пут се, наиме, након минулих избора нашла у готово безизлазној ситуацији. Њена Хришћанско демократска унија (ЦДУ) доживела је 24. септембра најтежи послератни изборни пораз. А њен први покушај да, уз помоћ (фамозне) „Јамајке“, (немогуће) коалиције с либералима и зеленима, сачува трон, окончао се шокантно: пожељни партнери (пре свега, либерали) просто су се разбежали. И кад се чинило да се нашла на „политичком спруду“, и у ћорсокаку, срећа се, опет, осмехнула Меркеловој.

Њен некадашњи (и неуспешни) изазивач и ривал, сада шеф државе (већ споменути) Штајнмајер, појавио се у улози спасиоца: готово је натерао своје страначке другове, социјалдемократе, да јој, у име државних интереса, прискоче у помоћ. Два губитника – конзервативци и социјалдемократе су, заједно, на септембарским изборима изгубили четрнаест одсто гласова, с тим што је тај губитак теже погодио социјалдемокарте) – ухватили су се у  дављенички загрљај, уверени да је изнуђени (политички) брак, и за једне и за друге, једино и спасоносно решење.  

 Под срећном звездом

А да је Ангела Меркел заиста рођена под срећном звездом, сведочи сплет (необичних) околности које су једну „немогућу мисију“ преточиле у њену невероватну, успешну и стреловиту каријеру, с много изненађујућих (родних) „премијера“. Нико, па ни она сама, није могао поверовати да ће заиста Ангела Меркел, прво као жена, у претежно мушком „политичком погону“ и традиционално конзервативном друштву, уз то источна Немица, кћи протестантског пастора у претежно католичкој средини, а која је у политику, аматерски и почетнички, ушла практично тек с уједињење земље (1990), једног дана стићи, у немилосрдној конкуренцији и са свега педесет година (дотад најмлађи шеф владе и прва канцеларка у немачкој историји), на најважнији (и најутицајнији) положај у земљи. И да ће ту, ето, опстати дуже од свих њених претходника, изузимајући Хелмута Кола.        

За мање упућене, неколико (успутних) података из биографије најпознатијег европског лидера и најмоћније (по „Форбсу“) жене света. Рођена као Ангела Доротеа Каснер на западу земље, у Хамбургу 17. јула 1954, нашла се, коју недељу по рођењу, на источној страни, са оцем (пољских корена) протестантским свештеником, који је посао и уточиште нашао на северу (комунистичке) Немачке Демократске Републике. Као одлична ученица, с натпросечним познавањем математике и језика (захваљујући изванредном знању руског, провела је неко време, наградно, у Москви, где је, каже, купила прву плочу Битлса), успешно је окончала студије физике у Лајпцигу.

 Скок у високу политику

Стекла је, убрзо, докторску титулу и посао у Академији наука у Берлину. Ту је упознала садашњег (другог) мужа, научника и универзитетског професора, и тако постала „српска снаха“: Јоахим Зауер је, кажу, пореклом Лужички Србин. Он је њен „тихи (и верује се утицајни) саветник“. Готово неприметан у јавности: није се, иако су чланови њене породице то учинили, појавио ни приликом њене, свечане и заиста историјске, прве инаугурације у Бундестагу. Редовно се заједно појављују на чувеним Вагнеровим оперским свечаностима у Бајроту. Од првог мужа, с којим је била у (младалачком) браку пет година, Улриха Меркела наследила је – презиме.    

Готово „с ледине“ ускочила је у високу политику. Захваљујући моћном заштитнику, „канцелару ујединитељу“, „Колова девојчица“ се незаустављиво пела степеницама политичке моћи: 1990. ушла је у Бундестаг, непуну годину потом постала је министарка (за породицу и омладину), 1994. министарка за заштиту човекове околине и безбедност нуклеарки. Као прва канцеларка у историји земље постала је већ 2005. године.

 Политичко оцеубиство

Њену државну, успешну каријеру, пратила је и стреловита партијска: постала је, најпре, генерални секретар ЦДУ, друга по утицају и моћи личност у партији. Са те функције појавила се, неочекивано, у улози политичког „оцеубице“: „зарила је нож“ у леђа њеном заштитнику.

Прва је, наиме, јавно тражила да се странка одрекне Хелмута Кола (због умешаности у аферу с мутним и проблематичним партијским финансијама): потребан историји, постао је непотребан странци и њен тежак баласт. Кол је пак у позним годинама показао да и велики људи знају да буду ситничаво осветољубиви: „открио“ је да његова „девојчица“, као министарка, није умела да барата ножем и виљушком.

Цунами велике партијске афере „одувао“ је и Коловог (краткотрајног) наследника са чела странке Волфганга Шојблеа, сада председника Бундестага. Сама Меркелова „одувала“ је потом њене (љуте) страначке ривале: готово две деценије је, неприкосновено, на партијском кормилу. Тек сада се, кад је очигледно сустиже „јесен патријарха“, назире њен могући наследник (родно прецизније: наследница) у лику и имену, изван Немачке потпуно непознате Анегрет Крамп Каренбауер: седи већ уз Ангелине скуте, на функцији генералног секретара партије.

Више уважавана него вољена

Иако у јавности постоје подељена, често веома опречна мишљења о њој, Меркелова као канцеларка и лидерка странке ужива – о чему најбоље сведочи улазак у четврти мандат – поверење каквим се нико од њених претходника, изузев Кола, није могао похвалити. Прагматична, строго рационална и прорачуната, више је поштована и уважавана него вољена. Увек је контролисала емоције и од јавности скривала (чувала) сопствену приватност.

Мало је „неслужбених“ детаља којима медији баратају. И углавном истих: да је остала у (приватном) стану у самом центру Берлина, близу чувеног Острва музеја, да нема деце (њен муж има два сина из првог брака), да иде, кад стигне, сама у трговину, воли да спрема породични доручак, да пече колаче и, уз ручак, попије чашу вина, воли одмор у планинама (једном се поломила на скијању), „уме“ да гризе нокте и – плаши се паса.

Медији су приметили да је Владимиру Путину била знана та њена слабост: поклонио је Меркеловој једном приликом плишану куцу, а током сусрета у Сочију пустио је свог (великог) лабрадора да се врзма око њих. Руски председник је открио, у најновијем документарном филму, да му канцеларка повремено пошаље коју боцу пива, чији укус је „понео“ из времена када је, као агент КГБ-а, пре немачког уједињења, службовао у Источној Немачкој. 

 Нова, радикално измењена влада

Ако није превише политички упечатљива и харизматична – критичари јој пребацују да није „визионар“ – унела је у канцеларски уред, и протокол, боју: њени познати блејзери, у више боја, уз обавезне панталоне, постали су део канцеларкиног „имиџа“. Познати немачки модни дизајнер Карл Лагерфелд је њен стил одевања оценио као „екстремно шокантан“, уз опаску да је то промишљено и стратешки добро: Меркелова тако показује да има паметнија посла од бављења модом.

А пред канцеларком и њеним новим, подмлађеним и радикално измењеним (остала су само два министра из претходне владе!) кабинетом очигледно је, у овим смутним временима, много неодложног посла: морају се одмах, рекла је, засукати рукави. Њену четврту владу, иначе, чини шест дама (по три „црне“ – конзервативци, и три „црвене“ – социјалдемократи) и девет мушкараца. Да би остала и опстала на власти, била је принуђена на, како је сама рекла, „болне уступке“ коалиционим партнерима.

Партијски другови највише критикују Меркелову што је препустила „црвенима“ (изузетно важно) министарство финансија. У ту фотељу сео је Олаф Шолц (биће уједно и вицеканцелар), досадашњи градоначелник Хамбурга.

 Куд плови овај брод

Социјалдемократе су, уз то, задржале најатрактивнији, и политички најпрофитабилнији положај шефа дипломатије, али без досадашњег „власника“ те фотеље Зигмара Габријела: наследио га је, неочекивано, човек без дипломатског искуства, али с богатим политичким „пртљагом“, досадашњи министар правде Хајко Мас. Увела је, промишљено, у владу и њеног најљућег страначког опонента Јенса Шпана с очигледном намером да „пацификује“ критичку партијску струју чији је он најгласнији предводник.

Главно питање које се поставља не само у немачкој јавности, сада када је коначно изабрана нова влада са „непроменљивом“ канцеларком, јесте: куд плови овај брод. Познат је, у детаљ, садржај коалиционог споразума, али је велика непознаница како ће „коалиционари“ реаговати на радикално промењене околности на светској и домаћој сцени. Што се света тиче, немачки медији констатују да је, упркос толиким кризама (од Украјине и Сирије, до односа са Северном Корејом, Кином Русијом и Ираном) за Ангелу Меркел у овом тренутку највећи проблем – Доналд Трамп!

Оно што се деценијама подразумевало као најсигурнији ослонац у немачкој спољној политици – вашингтонска администрација – постало је, наједном, највеће и најпроблематичније искушење. Не само због Трамповог трговинског рата, који прети да озбиљно погоди срце немачке економске моћи, аутомобилску индустрију. Хладни ветрови који дувају с оне стране Атлантика терају Меркелову да Немци, и Европљани, узму у своје руке сопствену судбину, с великим непознаницама шта би та „еманципација“ могла да значи, куд би, и с каквим последицама, коначно водила.

„Алтернативци“ и алтернативе

Велика непознаница је и куд ће Немачка кренути у унутрашњој политици. И с каквим последицама. Уласком, готово на јуриш, ксенофобичне и ултрадесничарске Алтернативе за Немачку у покрајинске парламенте и сам Бундестаг, политички рељеф ове земље се радикално променио: Алтернатива је, са више од дванаест одсто освојених гласова на изборима из септембра минуле године, поновним успостављањем велике коалиције, наједном постала најјача опозициона снага у Бундестагу!

Ангела Меркел је сада принуђена да партијски брод конзервативаца, годинама укотвљен у политичком центру, као једину опцију, скреће удесно, како би сузила политички маневарски простор „алтернативцима“. Кључно питање: хоће ли, и колико, тим (рискантним) заокретом, и сам државни брод (Немачка) отићи (превише) удесно, с (могуће) непредвидивим исходом, упркос (досад) сигурном кормилару и (такође досад) поузданим и чврстим (демократским) институцијама.

Ново немачко позиционирање у (прилично хаотичној и уздрманој) Европској унији, и читавој Европи, укључујући и Балкан, где би, како најављује Меркелова, немачки „глас требало јаче да се чује“, посебна је и велика тема.             

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *