Воће духа и дух воћа

Изложбе Станка Зечевића у београдским галеријама УЛУС и „Хаос“

Уметник посеже за најлепшом и вечном темом – еротиком, која је унапређивана и у виду апстракција, можда само из једног суштинског и најдубљег разлога, који сеже до праисторијског сликара мага. Он веома добро зна да је сликарски чин сам по себи еротски, сликарство је сок, воће духа и дух воћа. У њему учествују фини мириси и природне материје, уколико стваралац није ликовни силеџија који широком четком из лакта маже по платну, ударајући га и обрачунавајући се са сликом

Две изложбе Станка Зечевића у београдским галеријама УЛУС (слике) и „Хаос“ (цртежи) побудиле су велику пажњу, не само зато што уметник петнаест година није самостално изложио дела. Насупрот актуелног нихилизма, цинизма, демонизма, опседнутости техничким, роботским и генетичким у садашњој уметности, раздобљу замора и ништавила после постмодерне, сликар и цртач Станко Зечевић (Никшић, 1954) предузео је ванредан естетски обрт. Усудио се у време брисања људског лика из уметности, а тиме и Прволика, усред јаросних медијских и игара рекламократије, упркос планетарном спектаклу, поново да успостави вредност људског у уметности. Узнео је на сасвим другачији начин од историјског или (пост)модерног значај женственог, идеју и фигуру жене, естетику лепог у доба њене комерцијалне експлоатације. Зечевић не тежи терору лепоте у духу Холивуда и реклама или оној изгубљеној изузетности лепог које замире са деветнаестим веком и великим мајсторима ликовне заводљивости, занатским виртуозима. Не дугује ништа сада за многе назадној естетици академских и буржоаских реалиста, као што га не занима ни актуелни хладни, индустријски реализам, којим у најбољем случају поједини ретки савремени сликари враћају људску фигуру у жижу ликовности. Још мање га занима да улази у визуелне експерименте, вечно жељан да се бави сада ужом облашћу од визуелног – чистом ликовношћу. Зечевићев заокрет ка естетици лепог није потпун, изнад женске лепоте ставља општу вредност човека, по чему је један од последњих правих хуманиста у нашој уметности, што га суштински везује и за старе мајсторе. То значи да сликар не жели само да слави бујно и заносно тело, фини или загонетни лик већ да своју еротоманију коригује и унапреди широм концепцијом и погледом на уметност, да дозволи улазак стварности у дело, са свим њеним посебностима.

МАЈСТОР ЕРОТОМАН Зечевић посеже за најлепшом и вечном темом – еротиком, која је унапређивана и у виду апстракција, можда само из једног суштинског и најдубљег разлога, који сеже до праисторијског сликара мага. Он веома добро зна да је сликарски чин сам по себи еротски, сликарство је сок, воће духа и дух воћа. У њему учествују фини мириси и природне материје, уколико стваралац није ликовни силеџија који широком четком из лакта маже по платну, ударајући га и обрачунавајући се са сликом. Прави мајстор инсистира на тактилности, тихо и смирено глади подлогу, мази и нежно додирује своју творевину, брижљиво је опслужује, спреман да каткад ритуално стави на њу само једну тачкицу и њоме оконча дело. Сада се зна да је Леонардо да Винчи сликао и прстима. Како је рекао цртач Драган Лубарда, треба бити заљубљен у цртеж, сликарство је изнад свега и најпре велика љубав, на чији олтар уметник приноси понекад све. Па и да није тако остаје идеја да је сликар као и посматрач воајер, свет схвата и гледа еротски, чулно, најближи је моделу, открива његове тајне. Зечевић је у том смислу један од наших највећих еротомана, мајстор који осећа слику као женско тело. У његов ликовни универзум, међутим, улазе и друга метафизичка својства, иначе би се и он свео на сликара једне слике, који се понавља из немоћи, израбљујући једном успешно нађени модел слике. Овај стваралац често полази и од супротности лепог, од старице и старца, дебеле жене, пропалог ткива, набораних, смежураних ликова и здрузгане људске масе која само што није заувек пала, јер јој прети несрећна судбина. Као што у крајњем смислу није роб прелепих младих дама, није ни фанатик ружноће. Он је господар свог света, микротеос, демијург који у малом ствара универзум а његов само један део има појавност у крајњој лепоти. Зечевића за велике сликаре везује надреална женска лепота, он је један од последњих европских сликара femme fatal, тог израза чежње за идеалним и недостижним, удаљеним, вечним и опасним у жени, за авантуром, тајном и Лилит, а не за Евом. Вековима је то била тражена тематика, ренесансни мајстори су се са муком изборили да приказују наго женско тело и лепоту која није само спиритуална. Најстарију идеју у уметности можемо пратити од Вилендорфске Венере и антике до првих модерниста. Сада и она замире, млади уметници отупели од свеопште порнографије не реагују на загонетну даму коју су избушили пирсинзи, наружиле тетоваже, идиотска мода и још глупља феминистичка пропаганда мушкобањастих интелектуалки које, најчешће ружне, неспособне за завођење и љубав, елеганцију и шарм, желе да заувек отпишу мушкарце.

ИДЕАЛНА ЛЕПОТА ЗАМАРА У естетику лепог овај сликар уноси траг ружноће јер је то израз живота, вечна, идеална лепота замара, она је код старих Египћана и Грка била резервисана за богове, за надљудско, човек је несавршен и зато носи белег ружног. Добивши тиме на природности, сликар може да се окрене и другим кључним појавама у уметности као што су улога анималистике или предмета на слици, коју не можемо свести само на мртву природу. Животиње и предмети су чести мотиви на Зечевићевим платнима као и црногорски пејзаж, од најсуровијег у висинама планина до најлепшег попут Скадарског језера и медитеранске Боке которске. У том битном помирењу идеја сликарства, од лепог ка ружном, и даље ка животном и суштинском, уметник осим ликова и портрета слика и аутопортрет; ако је човек створен на подобије Бога, ако је Бог узео телесни вид, спустио се у крв и месо, онда и Албрехт Дирер као и сваки сликар може себе да представи христолико. Уметник и песник виши су вид савршенства од научника и мага, они стварају у духу божанских намера, историја уметности је и део божанског плана, нису јој узалуд не само средњовековни ктитори посвећивали толику пажњу. Зечевић то добро зна, зато његова слика дише животно, спушта се на посматрача лагано, као ноћ на Медитеран.

У стратегију повратка слици овог мајстора улази још једно дубље наслеђе. Он је баштиник духа Медиале, најважније европске ликовне формације после надреалиста, која спаја грозу и гнозу, мед и алу, слику са езотеријом. Из ње је у следећој генерацији израсла нова српска фигурација а потом и нови романтизам, чији је последњи велики представник Станко Зечевић. Наставио је у осамдесетим и касније оно што је било најплеменитије у српској уметности шездесетих и седамдесетих, чежњу за савршеном, интегралном сликом, за моћном фигуром, садржајем и предметом на слици који не припада концептуалном постварењу. Отуда код овог сликара има синтезе ликовних елемената и супротних светова, зато је његово сликарство толико узбудљиво, животно и живописно.

Морамо се на крају упитати да ли је овај уметник донео нешто ново у свет српске и црногорске ликовне зачудности. Он није обичан следбеник већ снажни сликар који формира сопствени ликовни израз, изван владајућих праваца, другачији говор из традиције. Његови ликови често су гротескни а гротеска је par excellence израз фантастичног. Реч је о стилизацији и деформацији потеклим из бројних студија, цртежа и слика старих модела са београдске Ликовне академије, улажења у боре старости и последње трагове живота пред коначни распад. Ту стижемо до битног момента поетике овог сликара. Његови претходници као Леонид Шејка тежили су ренесансном типу представљања, Милован Видак техници развијеној до нестварног, чуду лазурног сликања, глатке фактуре и надстварносног, неонског осветљења које избија из слике, Дадо Ђурић је сликао слично акварелском поступку а Љуба Поповић са бескрајним улажењем у структуре геометријских и органских наноса. Зечевић, син мора и планине, унео је у слику опорост свог пејзажа, грубост шкрапа и чудноватост вртача, „чупаву“ структуру камена изровашеног временом, више закивајући боју за платно него сликајући. Најмагичнији пејзаж је његова палета. Површине су код њега слојевите и чулне, богате и сложене, оне дишу као природа, налик су пејзажу а на ликовима мајстор улази у поре модела. Зато му је у сликарском поступку ближи Рембрант од било ког из модерне или савремене уметности.

ЋИЛИМ КАО МЕТАФОРА Уметник Зечевић је оприродио слику, одуховио је, вратио извору, његов занат је од оне врсте којом стварају пчела и мрав, онако како птица свија гнездо, расту дрво, рог и руно. Он као да тка слику, ствара је ритуално и растерује демоне. Његово сликарство је страсно а ћилим велика метафора ове уметности. Површина слике код Станка Зечевића је као пчелиње саће или погача, жар и пепео. Поучио нас је природном, неисквареном и древном, што је надмоћни израз традиционалног. Кренуо је у врлети сликарства, али се тамо није изгубио, вратио се свеж и бодар, као духовни алпиниста пред којим пуцају учмалим грађанима недоступни видици. Његова уља осим рајског, радосног обележја носе и драму, неку муку и црнило, светлост и таму. Уместо хладоће у слику је унео невиђену топлину и жудњу за интимом, заробио је светлост и сунце у материји. Трагови тог путовања у висине и даљине јесу његове слике, вид личног дневника (насупрот колективном какав је Фејсбук), дубока исповест адресирана на примаоца у даљој будућности. Све ове слике нису испуниле своју сврху ако не буду потребније човеку будућности него садашњости, као лек и утеха.