Vatra i bes prve Trampove godine

Uskoro će se navršiti tačno godinu dana od kada je Donald Tramp inaugurisan kao američki predsednik. Poslednje nedelje njegove prve predsedničke godine obeležila je medijska afera koju je otvorilo objavljivanje knjige Majkla Volfa Vatra i bes

U knjizi Vatra i bes ističe se nekoliko važnih činilaca za sagledavanje stanja američkog političkog života. Odmah po izboru Donalda Trampa za predsednika u novembru 2016. godine pojavio se antitrampovski društveno-politički pokret. Ova knjiga, kako ju je ocenio kolumnista Njujork tajmsa Dejvid Bruks, predstavlja najnižu tačku ovog pokreta i tužnu sliku stanja američke političke kulture.

Međutim, možda je važnije što fama koja se podigla oko Vatre i besa ukazuje koliko pažnje je posvećeno Trampovom karakteru, njegovim navikama i manirima. Više pažnje je posvećeno kako Tramp izgleda kao predsednik, nego kako Tramp deluje kao predsednik.

 

KONVENCIONALNA ADMINISTRACIJA U spomenutoj kolumni Bruks naglašava da to nije ništa neobično – Trampov pristup javnosti zaista je osoben. Stari šoumen se po svemu sudeći nije odrekao svojih ranijih navika. No kada bismo zanemarili česte i često nesuvisle javne nastupe, Trampova administracija se pokazala kao prilično konvencionalna republikanska.

Blagonaklonoj oceni prvih stotinu Trampovih dana pogoduju i katastrofična predviđanja koja su obeležila i predsedničku kampanju i sve vreme nakon njegove izborne pobede. Ako bismo se pouzdali samo u takva predviđanja, iznenadilo bi nas što se Tramp uopšte i dalje nalazi na čelu Sjedinjenih Američkih Država i kako nije doživeo opoziv.

U ovom članku ukratko ćemo podsetiti na najznačajnije poteze američkog predsednika. Neće biti reči o unutrašnjoj dinamici oko predsednika i trvenjima u njegovoj administraciji, niti o nekim drugim važnim pitanjima koja je ipak u svojoj zbirci tračeva i živopisnih anegdota pokrenuo Majkl Volf.

U saradnji sa Kongresom Tramp je pokazao umereni uspeh. Uspeo je da sprovede program poreskih rasterećenja, da povuče SAD iz Pariskog klimatskog sporazuma i odustane od Transpacifičkog trgovinskog partnerstva. Sve su ovo bili važni momenti u okvirima njegove predsedničke kampanje.

No u zakonodavnom radu Tramp je doživeo i značajan neuspeh budući da mu nije pošlo za rukom da u Kongresu izdejstvuje opoziv Obamakera, zakonodavnog rešenja kojim je regulisana obavezna zdravstvena zaštita. 

Tramp je imao priliku da značajno utiče na sastav američkih sudskih tela. Pošto je Senat sa republikanskom većinom potvrdio relativno malo sudija tokom poslednje dve godine mandata Baraka Obame (najmanje još od 1951–1952. godine), Tramp je sastav sudskih tela učinio značajno konzervativnijim. Čak i da ostatak njegovog predsedničkog mandata bude krajnje neuverljiv i neispunjen znatnijim dešavanjima (a tako nešto je teško očekivati), ova sudska postavljenja će imati uticaja na američko društvo što će znatno pretrajati godine Trampovog predsednikovanja.

Ranije smo, povodom prvih sto dana Trampovog predsedničkog mandata, pisali o ovim naimenovanjima (br. 469, 5. maj 2017) i posebno o naimenovanju Nila Gorsača u sastav Vrhovnog suda. Nijedan predsednik tokom prve godine svog mandata nije potvrdio naimenovanje više federalnih sudija (12) od Trampa. Još 47 nominovanih sudija čeka potvrdu, dok će još 102 federalna sudska mesta ostati otvorena i Tramp će moći da ih popuni. Dalekosežnost ovih naimenovanja leži u tome što su mandati federalnih sudija doživotni.

 

SPOLJNOPOLITIČKI STATUS KVO U domenu spoljne politike Tramp se pokazao još manje sklon oštrim rezovima i nepredvidivim manevrima. Umesto najavljenih poboljšanja odnosa sa Rusijom, Trampova administracija je nastavila kurs zahlađenja odnosa sa evroazijskom silom uz povremene blagonaklone izjave o ruskom predsedniku, ali bez suštinski važnih pozitivnih pomaka.

Trampov antiatlantistički predizborni diskurs brzo se uklopio u kolotečinu američke transatlantske imperijalne politike. Privrženost NATO-u posebno je snažno naglašena njegovim letošnjim govorom u Varšavi. Nelagoda zašto američki saveznici ne ispunjavaju svoje finansijske obaveze pokazala se u izvesnoj meri i kao dobar pregovarački mehanizam – neki među saveznicima već su povećali svoje vojne izdatke ili planiraju da to učine u doglednom periodu.

Američku bliskoistočnu politiku obeležila je Trampova odluka da prizna Jerusalim kao izraelski glavni grad i najavi realizaciju ranije odluke – koja se tobože iz bezbednosnih a zapravo iz političkih razloga odlagala svakih šest meseci – da se američka ambasada izmesti u Jerusalim. Popis Trampovih prošlogodišnjih proizraelskih poteza ovim se ne iscrpljuje. On je bio i prvi američki lider koji je posetio Zid plača u vreme dok je obavljao predsedničku dužnost.

Međutim, u Izraelu postoji i nezadovoljstvo zbog Trampove nespremnosti da napravi radikalni zaokret u odnosu na iransku politiku njegovog predsednika. Za sada se sa Iranom razmenjuju oštre retoričke salve, ali i uzdržavanje od krajnjih poteza i ponovne krajnje zategnutosti u odnosima između Irana i SAD.

Trampovo delovanje na području između Mediterana i Indijskog okeana je veoma intenzivno. Produbio je odnose sa Saudijskom Arabijom, podržao dvorsku čistku, učvršćivanje i reforme princa-prestolonaslednika Mohameda bin Salmana. Uvršćivanje savezništva između Rijada i Tel Aviva (uz izdašne ugovore za prodaju američkog oružja Saudijcima) možda postane okosnica novog, posrednijeg, američkog pristupa ovom regionu.

Na Dalekom istoku teče oštra razmena reči između severnokorejskog lidera Kim Džong Una i američkog predsednika Donalda Trampa. Na ovom polju američki predsednik je u najsuštastvenijem obliku mogao da zadrži manire šoumena i rijaliti zvezde. Za 2018. godinu pre svega priželjkujemo da to ne postane najskuplji rijaliti dosadašnje istorije.