У моди је суперхеројско црно

Због чега се утицај филма „Црни пантер“ етикетира као револуционаран

Прва афричка земља у историји Холивуда која је технолошки напреднија од свих других (белих најпре) држава света приказана је у актуелном филму „Црни пантер“. Она тај свој технолошки примат, односно разлоге за њега, па и само своје постојање љубоморно крије од остатка планете. Тиме ова филмска прича постаје истакнути део тренда подстицајног „позитивног расизма“, оног који црнопута раса узвраћа белој

Најновија екранизација суперхероја из понуде чувеног америчког издавача стрипова „Марвела“ тренутно је хит у светским биоскопима. „Црни пантер“, како се то ново мало-велико „чудо“ зове, многи се сада утркују да то истакну, поносно или не, постао је камен темељац промене индустрије забаве наводно до сада скоро стопроцентно расно бело опредељене. Наиме, док су сви „Марвелови“ јунаци оживљени на великом екрану били белци, овај нови и намерно провокативно назван „Црни пантер“ (чисто да се подсетимо утицаја, моћи и значаја чувене милитантне радикалне групе црнопутих америчких бораца из шездесетих година прошлог века) јесте тамне боје коже. Овај „револуционарни“ искорак у одабиру херојских ликова у холивудском спектаклу из А продукције, а позајмљених из стрипа, последица је низа сличних филмских искорака који се као обрушене домине нижу на великом екрану последњих година. Црно је дефинитивно у моди и тај тренд добија на замаху.

Наиме, после успелих потурања херојских црнопутих ликова од стране аутора трилогије „Блејд“, односно Тарантинове „Ђангове освете“, те рецимо „Нетфликсовог“ на метке отпорног Лука Кејџа (мада, руку на срце, одавно суперхеројска својства имају и скоро сви ликови које тумаче Вил Смит и Дензел Вошингтон иако не потичу из стрип културе), сасвим је било очекивано да се пред публиком појави и „Црни пантер“, стрип јунак у правом (белачком) смислу. Он је и више од тога. Не само да је својеврсна компилација Бетмена и Супермена већ је и намазан вишеслојним квалитетима Џејмса Бонда. Међутим, Црни пантер је афрички суперхерој! Радња приче се одвија у имагинарној афричкој утопији, у земљи благостања и напретка. Технолошки и на сваки други начин супериорној. Осим главног јунака, који је нека врста краљевског предводника нације, у овој херојској лимунади публици су наметнуте и веома опаке црнопуте хероине моћних својстава и до савршенства доведеног убитачног борбеног квалитета. Подразумевајућа технички савршена презентација њихових борбених авантура допуњена је позадинским подметањем садржајне суштине и примарне мотивационе енергије за писање приче и стварање овог филма. И отуда уопште није чудно што је редитељску и сценаристичку прилику на овом послу добио управо црнопути синеаста Рајан Куглер, који се пре три године истакао филмом „Крид“, такође делом са јаким расним (црним) фокусом у коначном расплету серијала „Роки“, у коме је чувени бели боксер из наслова постао мање-више услужни помагач новостасајућем младом црном хероју. Боље препоруке за „Црног партнера“ није могло бити.

Функционална утопија црнопутог савршенства

У тренду и по диктату актуелног неолибералног вредносног преображаја друштвених и моралних вредности, одувек снажно присутно расно раслојавање наше цивилизације добило је не само црнопантерски ад хок преседан већ и лекцију о томе шта је (расно) неопходно, добро и квалитетно. Преусмеравање вредносног фокуса с једне на другу боју коже, у овом случаја с филмске беле на црну, више се не сматра расизмом. Више се све ово прихвата као исправљање некакве неправде која је трајала „од када је филма“. Иако су и деценијама пре „Црног пантера“ великим екраном шетали црнопути хероји, белци су били истински хероји са, у најбољем случају, понеким црнопутим помагачем. Бојење у супротном смеру зато више није расизам. Тим пре што је понуђена варијанта ни мање ни више него плаве крви. Главни јунак „Црног пантера“ је, како рекосмо, афрички краљ. Ти Чала спасава своје краљевство искључиво црнопутих поданика, али и читав свет, како доликује правом хероју. Филм је, изузев неколико дакако негативних белаца у њему, готово етнички чисто обојен у све нијансе црног. И још приде, са додатним кориговањем негативног односа према женском делу обојене популације. Јунакиње „Црног пантера“ су, наиме, најжешће женске од када је филма. Своје надљудске моћи ови Африканци, пригодно уобичајеном стриповском наративу, а ипак најсличније Супермену, дугују магичним својствима из природе. У „Црном пантеру“ је камен вибранијум извор невероватне физичке и менталне супериорности јунака над свим осталим становницима планете. Ти Чалина земља Ваканда је функционална утопија савршенства управо захваљујући магичним својствима огромног и непресушног налазишта поменуте руде невероватних моћи. То је прва афричка земља у историји Холивуда која је технолошки напреднија од свих других (најпре белих) држава на свету. Међутим, она свој технолошки примат, односно разлоге за њега, па и само своје постојање љубоморно крије од остатка планете. Као и гореспоменути тренд подстицајног „позитивног расизма“, када се узвраћа од стране црнопуте расе белој, тако је и овај расистички обојени егоизам у дељењу технолошког напретка део пожељног настојања модерног система вредности и понашања, па је отуда сасвим прихватљив и чак позитиван. Иако је део имагинарне приче из стрипа, овај систем вредности је врло озбиљно схваћен и у стварном свету који конзумира овакву врсту вредносног кода сервираног у контексту наводне разоноде. Реакције на овај филм су све само не лаконске опаске на његове вратоломије, борбене секвенце и акциони фактор који је технички савршено изведен. Не, далеко се више пажње посвећује управо садржајној подлози, односно расном контексту. И само га у том сегменту добар део критике прихвата или барем оцењује као револуционаран.

Притајени терет расне конфронтације

Америчка култура и уопште историја су одувек били расно мотивисани. У својој декларативно „најслободнијој и најдемократскијој држави на свету“ они су све вредности, садржаје и социјално-политичке односе превасходно посматрали уз помоћ расних филтера. Овакав „Марвелов“ суперхерој је зато истински револуционаран (тим пре што је сличан црнопути херој неуспешно покушао да помери америчку индустрију забаве још пре осамдесетак година), најпре јер су му додељене до сада искључиво особине белих хероја. И, још револуционарније, што му баш због тога „неолиберално срце“ белопутог критичарског естаблишмента „искрено, поносно и радосно“ честита. А доказ да се у америчком друштву и даље осећа тежак терет расне конфронтације је управо што се о свему овоме прича. Па и хвали, неискрено или не. Што постоје црни и бели хероји и револуције у њиховом смењивању на великом платну. Друштво у коме нема расног раслојавања, и проблематичног балансирања у расном вредновању његових житеља, не би правило никакву разлику између ове или оне боје коже њихових хероја. А то је далеко већа утопија од постојања макар и имагинарне у свему од других супериорније афричке државе. 

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *