Ти га крстиш…

На реаговање поштованог председника Српског покрета Двери Бошка Обрадовића најсмисленије би било одговорити народном поштапалицом која се назире из наслова овог текста, али због симпатија према њему и његовом покрету то нећу урадити. Потрудићу се да му разложно објасним у чему мислим да није у праву

Реагујући на моју критику одлуке да ступи у коалицију са идеолошки потпуно супротним политичким ентитетом, Бошко Обрадовић није демантовао ништа од оног што сам навео него је изабрао да ме лично дискредитује и припише ми особине које, рекао бих, немам и оптужи ме за дела која нисам починио. За разлику од њега, ја ћу његово реаговање демантовати од прве до последње.

Уважени Бошко Обрадовић ми прво одузима право да будем разочаран његовом политиком јер претходно нисам био „очаран“. Тачно је, нисам био очаран. Не очаравам се тако лако. Истина је, међутим, и да сам од самог почетка политичког деловања овог покрета гајио дубоке симпатије према њима и да сам им помагао у оквиру својих могућности (захваљујући позицији коју сам тада обављао у Министарству спољних послова) о чему господину Обрадовићу може да посведочи и Александар Протић, човек који је имао кључну улогу у изградњи онога што су Двери данас. Пардон, што су доскора биле. Имам, дакле, право да будем разочаран у смислу значења које та реч има – „не оправдати очекивања“ (Речник синонима, Павле Ћосић и сарадници, Београд, 2008). Двери нису оправдале моја очекивања.

По мишљењу Бошка Обрадовића, немам права да критикујем одлуку  Двери да уђу у ову коалицију, јер од „уласка Двери у политику 2011. године нити једно слово изречено од стране Двери није могло да се прочита“ на „мојим страницама“. Пре свега, до средине 2013, до када сам био саветник у Мисији при ЕУ, ништа нисам ни писао. У „Печату“ сам запослен од 2015. године. Друго, неистина је да од доласка у „Печат“ нисам писао о Дверима. Последњи пут сам то учинио у тексту „Пут у Европу који води у трећи свет“ објављеном у броју 497 од 24. новембра 2017. Текст се заснива на парламентарном раду Двери у Скупштини Србије за које сам им одао признање. Због симпатија које сам гајио према странци, избегавао сам, примера ради, да пишем о Обрадовићевим акцијама које не подржавам, попут напада на Мају Гојковић у Скупштини, јер (уз све њене мане) нити је Гојковићева Стјепан Радић, нити је Обрадовић Пуниша Рачић.

Обрадовић то што сам сад одлучио да критикујем његову одлуку, Обрадовић објашњава тиме да је „неком“ (вероватно мени или неком мом „ментору“) „покварио шеме и комбинације“. Приписујући ми „шеме и комбинације“, уважени Обрадовић покушава да дискредитује мене, а не моје аргументе. У комбинацији са последњим пасусом његовог обраћања, испада да ми је „ментор“ Александар Вучић. Да ми је стало до „шема и комбинација“, не бих 19. априла 2013. године, када је потписан Бриселски споразум, тај акт отворено, износећи своје мишљење, окарактерисао као капитулацију и не бих остао без доброг посла. (Баш у време када се Обрадовићев нови технички коалициони партнер припремао да уђе у ту владу.) Ту долазимо до места где ми Обрадовић пребацује погрешно схватање хиперборејских идеала. Питам се, ко их погрешно схвата, онај ко бира краткорочни опортунизам, или онај ко ставља каријеру на коцку зарад нечега што сматра вечитим принципима. Биће да ме је Сунце заслепело, за разлику од свевидећег ока које води Бошка Обрадовића.

Лидер Двери који себе види као српског Ахила оптужује ме и да сам га попут Атлантиђанина Париса гађао стрелом у леђа. Не. Гађао сам његову политику директно у главу, али сада видим да сам и њега лично погодио у груди. Учени Обрадовић такође верује да они који „Београд и Србију већ толико година уништавају“ нису ни чули за причу о Хипербореји и Атлантиди. Тиме директно од свега амнестира председника Александра Вучића, за којег поуздано знам да је ту причу чуо и то од истог човека од ког и ја – Драгоша Калајића.

Обрадовић ми замера и да сам „случајно или злонамерно пропустио да поменем да споразум са ДЈБ предвиђа да оба покрета остају при својим програмима и политичким ставовима“. Ово апсолутно није тачно. У другом пасусу мог текста одоздо јасно пише: „кажу они да ДЈБ и Двери неће променити (свако) своју политику“. Па и да нисам то овако јасно написао, из целог текста се види да одлуку о формирању „техничке коалиције“ критикујем баш из тог угла, сукобљавања ставова и једних и других од којих они, наводно, не одступају. Ако је с подједнаком пажњом с којом је читао мој текст читао и програм ДЈБ и њихов технички коалициони споразум, онда ми је мало јасније због чега је Обрадовић починио ову грешку. Али то га не оправдава.

На крају, Обрадовићу бих поручио да ми највише смета – не „њихово јачање и улазак у Скупштину града“ него исто оно што смета и већини угледних чланова политичког савета Двери – што ће ефекат овог потеза бити управо супротан. Макар дугорочно. Поновићу: Компромис је први корак ка компромитацији. Коалиција са онима који сматрају да политика према Косову треба да буде вођена интересима, а не принципима – више је и од компромитације.