Порошенков пут

У Кремљу никад не губе из вида „малигни утицај“ Америке и да сваки договор с Вашингтоном има и своје наличје – то је претња брзе ескалације у режији украјинских екстремиста, по моделу свршеног чина

Тридесетак украјинских екстремних националиста, окупљених у организацији „С14 Сич“, прошле суботе упало је у руски културни центар у Кијеву. Дивљајући пред стотинак грађана који су се тамо затекли, од којих су половина били деца, маскирани националисти су црном и црвеном фарбом исписали погрдне пароле и увреде на рачун Москве, изломили изложбене штандове, а затим изнели руску заставу испред зграде, запалили је и изгазили. Овај безумни пир немо је посматрала кијевска полиција, а нико није реаговао ни када су екстремисти – по свему судећи блиски лидеру Радикалне партије Олегу Љашку – обећали да ће доћи следећег дана и запалити цео објекат. Руски аналитичари оцењују да су „сичевци“ подстицај на овако радикалну акцију могли да пронађу у недавној изјави председника Украјине Петра Порошенка, који је на прошлонедељној Безбедносној конференцији у Минхену поручио да „заставе Русије треба свуда забранити“! Изгледа да су га једини послушали „његови“ домаћи екстремисти – али то није сигнал коме би Порошенко требало посебно да се радује.

 

АМБИЦИЈЕ ЈУЛИЈЕ ТИМОШЕНКО Ова дешавања само су врх леденог брега много опаснијих процеса који прете да Украјину потопе у хаос. Директор Националне обавештајне заједнице САД Данијел Коутс, у извештају америчком Сенату о глобалним претњама, изнео је оцену да у Украјини могу да се догоде ванредни избори. Коутс – који је шеф свих 17 америчких обавештајних служби и непосредни претпостављени директору ЦИА, а рачуне полаже само председнику САД Доналду Трампу чији је уједно и саветник за обавештајне послове – истиче да је украјинско становништво незадовољно животним стандардом, брзином спровођења реформи и заоштравањем политичких сукоба, па опозиција може да искористи незадовољство да би заљуљала Порошенка и коалицију на власти, уочи редовних избора који треба да буду одржани 2019. године.

Порошенко се брани од ових оптужби и каже да позиви на ванредне изборе, па чак и на његову смену, додатно дестабилизују земљу и успоравају реформе. Међутим, када оваква упозорења изговори „шеф свих шпијуна“ САД, и то још јавно у америчком Конгресу – онда над тиме треба да се замисли кијевска власт. Тиме се објашњава и Порошенкова борба против руских застава, упркос томе што у овом тренутку ванредни избори вероватно не би одговарали никоме у Украјини, па чак ни опозицији. У случају да до њих ипак дође, парламентарних или председничких, кандидат са потенцијално највећим шансама не би био Порошенко већ бивша премијерка Јулија Тимошенко. И она је учествовала на Минхенској конференцији, где се – готово загрљена – сликала са европским комесаром са суседску политику и проширење Јоханесом Ханом.

Том приликом, како је саопштено, саговорници су „посебну пажњу посветили неопходности поштовања траснпарентности политичког процеса, у вези са припремом за предстојеће изборе“. Комесар Хан је изразио озбиљну забринутост због назадовања у борби против корупције у Украјини, што се огледа у застоју у формирању Врховног антикорупцијског суда, притиску на антикорупцијске невладине организације и одсуство судских пресуда високим функционерима оптуженим за корупцију. Саговорници су истакли и неопходност да се осигурају социјална и изборна права грађана и договорили се да наставе редовне сусрете, а наредни се очекује ускоро у Бриселу. Иначе, у Минхену је председница партије „Отаџбина“ говорила и о „новом путу за постизање мира у Донбасу“.

Овакав списак тема и садржај изјава Тимошенкове и Хана може да сведочи о озбиљним политичким амбицијама некадашње „гасне принцезе“, али и о поруци Брисела да није незамислива ни Украјина без Порошенка. Изношење става Обавештајне заједнице САД о томе да су „превремени избори могући“ у Украјини може да буде и траг да би Вашингтон, ако ствари крену лоше за Порошенка – и сам могао да иницира његов убрзани одлазак, како би штета била контролисана. С друге стране, Русији је мање-више свеједно ко ће од актуелних мајданских снага приграбити власт, али би, како се процењује, Тимошенкова ипак била политички фактор који окупља око себе мање радикалних елемената од Порошенка. У том смислу, Москви би одговарало да после парламентарних избора представници актуелне мајданске већине одбаце савез са екстремистима и нову владу формирају са садашњим опозиционим партијама које се залажу за нормализацију односа с Русијом, чиме би се успоставила каква-таква равнотежа и основа за озбиљан дијалог две земље.

Но из садашње перспективе то је мало вероватно. После недавног усвајања Закона о реинтеграцији Донбаса, којим се Русија проглашава за окупатора и агресора, пред Петром Порошенком остаје све мање путева за мир. У том кључу требало би и читати поруку директора Коутса – да незадовољство грађана достиже критичну тачку. Поједини аналитичари и у самом Кијеву ову оцену виде као охрабрење противницима Порошенка, да је време за офанзиву на непопуларног председника, коме се ближи крај. О каквој социјалној катастрофи се заправо ради, види се и из јануарског извештаја Организације за храну и пољопривреду УН (ФАО), где је Украјина увршћена на списак земаља у којима нема довољно хране, а уз њу је још 15 држава: Авганистан, Бурунди, Хаити, Гвинеја Бисао, ДР Конго, Ирак, Јемен, Либерија, Либан, Мали, Сирија, Сомалија, Судан, Јужни Судан и Централноафричка Република.

Експерти истичу да проблем није у томе што хране нема довољно већ што је она недоступна за грађане, од којих према неким подацима чак 60 одсто живи испод границе сиромаштва. Указује се на погубно дејство владине одлуке да од 1. јула 2017. цена хране буду препуштена „слободном тржишту“, а у преводу тајкунским картелима, укидајући све механизме државне контроле над основним животним намирницама. Зато Коутсова оцена о „незадовољству становништва животним стандардом“ има посебну тежину. Проблем, међутим, настаје ако знамо да је влада Порошенковог најближег сарадника, премијера Владимира Гројсмана – под пресудним утицајем управо Вашингтона и да је одлука о укидању контроле цена тешко могла да буде донета без консултација са „америчким пријатељима“. Зато као чисто изругивање изгладнелом народу делује одговор министра социјалне политике Андреја Рева на питање зашто Украјинци троше на храну 50 одсто дохотка, док Немци дају само 14 процената плате? „Зато што Украјинци превише једу!“, одвалио је министар. И остао жив.

ОПАСНА ДЕМАГОГИЈА Украјински проблем је ипак много сложенији. Уочи недавног самита америчке „глобалне коалиције“ за борбу против Исламске државе, одржаног у Кувајту, од украјинског шефа дипломатије Павла Климкина зачуо се позив, тачније вапај – да ЕУ не укида санкције Русији, јер је „њихову ефикасност немогуће негирати“. То је, заправо, реакција Кијева на све чешће позиве, пре свега из Немачке, да се крене путем нормализације односа с Русијом, што укључује постепено укидање санкција. Ако је Климкин имао у виду „ефикасност“ санкција, она се пре свега огледа у томе да су њихову цену ефикасно платила немачка предузећа.

Велику пажњу јавности изазвао је и амерички старији саветник за одбрану Стивен Силверстајн, који већ годину дана „помаже“ Кијеву у војној реформи, својом изјавом да је – „руска армија, објективно, слабија од украјинске“. Да није трагично, било би комично, али је Силверстајн указао и да су украјински генерали последњих година „масовно пролазили обуку у САД“, док је руска војска наводно задржала „совјетски приступ“. Како се изразио, „Путин има оружје и новац, али Украјина има срце, срце и вољу њених грађана, коју смо пре четири године чули јасно и гласно“. О каквој се опасној демагогији ради, сведочи наставак изјаве старијег саветника о плановима за стварање моћне украјинске војне силе: „Нама је потребно време да људе са совјетским менталитетом научимо да не постоји само лимун већ да у том лимуну има сока“! Заборавио је само да каже да руски председник Владимир Путин има и веома велики соковник, што се видело и „пре четири године“, када су устаници из Донбаса украјинску армију за неколико месеци исцедили као лимун, па је Порошенко морао у Минску да моли Путина да утиче на Доњецк и Луганск да прекину војне операције.

Суштина је ипак у нечему много опаснијем. Зна добро Силверстајн да су украјинска армија и ратна морнарица већ дуго у стању системског распада и да козметичке промене, нити „срце и воља“, не могу то у потпуности да исправе. Идеја са Украјином – која има преко 40 милиона људи, махом на рубу егзистенције, а које већ „четири године“ пумпају антируском пропагандом из свих медија – јесте да се она коначно покрене на тоталну војну офанзиву. Са још увек постојећом војном индустријом и могућношћу да регрутује неколико стотина хиљада, а можда и милион људи, Кијев може да представља изузетно опасну претњу за „окупирани Донбас“. Замисао „савезника“ и саветника могла би да буде да се Москва испровоцира на директну војну интервенцију у Украјини, ако би се Донбас нашао пред војним поразом. И ту више није битно шта Силверстајн каже, руска армија би тај задатак свакако решила, али су битне последице.

УКРАЈИНСКИ ЕКСТРЕМИСТИ – ТОПОВСКО МЕСО То би – коначно – после „четири године“ дало аргумент Вашингтону и његовим истомишљеницима да санкције Русији треба пооштрити до максимума, по такозваном „иранском“, или чак „севернокорејском“ моделу. Узалуд би тада били позиви из Европе за нормализацију и укидање антируске блокаде – ствар би била решена, а Русија званично ухваћена у међународној агресији. Не би Москву опрали ни Рајна ни Волга, жиг агресора био би трајно ударен. Према овом сценарију, тоталне санкције убрзо би довеле до осиромашења руских грађана, чиме би био утрт пут насилној промени власти, по рецепту виђеном „пре четири године“ на Мајдану. Путина треба принудити на рат, а украјински екстремисти послужили би као идеално топовско месо. Тиме се објашњава и усвајање Закона о реинтеграцији Донбаса, којим се отворено најављује насилни сценарио и минирају мировни споразуми из Минска који су пружали опипљиву наду за мир, а иза којих су свим снагама стали Берлин, Париз и Москва. Али не и Вашингтон, који у овим разговорима није желео да учествује.

Тиме се дају објаснити и „суптилни подстицаји“ америчких обавештајних служби Порошенку да су му дани можда одбројани и да увек може да се нађе кооперативнији играч на украјинској политичкој сцени, у коме би било више „срца и воље“ за одлучне акције. Наћи ће се и разни екстремисти, попут „С14 Сич“, који ће разбуцати неки руски културни центар, запалити амбасаду ако треба. Али који ће, пре свега, бити стално „уз Порошенка“, као мач над главом, и указивати му на „прави украјински пут“ са кога не сме да се скрене. А тај пут је, наравно, ратни – оружана борба против сопствених грађана и суседа. И ако са тог пута скрене, зачас ће га изнети из његове резиденције, убацити у контејнер и полити „зељонком“ или нечим још горим – по рецепту који је покровитељ „сичеваца“ Олег Љашко већ много пута демонстрирао у протекле „четири године“.

КАРТЕ НА СТОЛУ ИЛИ КОНАЧНО ОТКРИВАЊЕ ТАКТИКЕ А Запад нуди Москви и шаргарепу. Према њиховим замислима, велики рат се може избећи ако Кремљ пристане на идеју увођења „мировних снага“ у Донбас. Идеју је руском шефу дипломатије Сергеју Лаврову поново изложио на конференцији у Минхену немачки колега Зигмар Габријел. За радним доручком Габријел је рекао да је ЕУ спремна да „етапно укида санкције Русији“ ако Москва пристане на увођење мировњака, и када у зони сукоба „наступи мир и буде изведено тешко наоружање“. Шеф немачке дипломатије је, додуше, америчке санкције назвао „контроверзним“ и похвалио раније изнету Путинову идеју о увођењу „плавих шлемова“ у Донбас. Проблем је у томе што Кијев одбија Путинов предлог, по коме би мировне снаге имале само улогу чувара безбедности ненаоружаних посматрача ОЕБС-а, а при томе би могли да се налазе искључиво на линији раздвајања зараћених страна. Кијев пак захтева да се мировњаци крећу по целом Донбасу, а пре свега да одмах „заузму“ границу с Русијом.

Како преносе руски медији, на Минхенској конференцији расправљало се и о предлогу да у Донбасу буде распоређен контингент од 20.000 војника из држава које нису чланице НАТО-а, као и 4.000 међународних полицајаца. Ове цифре садржане су у извештају који је припремио бивши генерални секретар НАТО-а Андерс Фог Расмусен, који сада ради као саветник председника Порошенка. Коаутор документа је Ричард Гован, експерт за Уједињене нације са Универзитета Колумбија. Гован је изјавио да би у саставу ових мировних снага требало да учествују војници из земаља попут Шведске, Белорусије, па чак и из Бразила.

Тако су сада карте коначно бачене на сто. С једне стране, Пентагон отворено наоружава и реформише украјинску армију, са претећим сценаријем увлачења Москве у велики рат, а затим и тоталну међународну изолацију, сиромаштво и револуцију. С друге стране, захтева се пристанак Кремља на увођење „мировњака“ на целу територију Донбаса, што носи велике ризике – ако се сетимо да „плави шлемови“ у бившој Југославији нису успели да одбране заштићене зоне које су им поверене.

Када Зигмар Габријел каже да ће санкције према Русији бити постепено укидане чим „наступи мир и буде изведено тешко наоружање“, то представља израз тежњи немачког народа и бизниса – али може и да се никад не деси. Провокације екстремиста из разних „азова“ и „сичева“ могу да трају годинама, упркос томе што би Русија у доброј вери одобрила размештање „плавих шлемова“ и тиме одбрану седам милиона својих сународника из Донбаса препустила на милост и немилост белосветских мировњака. Није немогуће замислити да би, ако отворена агресија крене, Москва ипак у једном тренутку морала да се војно умеша, али тада са много лошијих позиција и у ситуацији када би украјинске снаге вероватно заузеле и Доњецк и Луганск, што би за Русију била катастрофа. Најаве да „мировњаци“ не би били из земаља НАТО-а умногоме изазивају сумњу, ако се зна да ову идеју промовише бивши генерални секретар Алијансе, сада на плати и у Кијеву.

ЕВРОПСКИ ИЛИ „ПОРОШЕНКОВ ПУТ“ Знајући да у делу Европе има потенцијалног савезника за стабилизацију Украјине и напуштање политике санкција, а будући да Москва и Брисел суштински имају исте интересе, у Кремљу никад не губе из вида „малигни утицај“ Америке на постсовјетском простору. Путин добро зна да са Вашингтоном сваки договор има и своје наличје – у овом случају то је отворена претња брзе ескалације у режији украјинских екстремиста и по моделу свршеног чина. То је пут на који отворено гурају председника Порошенка и којим ће он, пре или касније, морати да крене. Једини начин да се заиста изађе из ћорсокака јесте да Европа разуме забринутост Русије и да уважи њене предлоге за решавање кризе, што подразумева већу самосталност од Вашингтона у одлучивању. Тада ће бити могућ и мир у Украјини и гасовод „Северни ток 2“, и многе друге ствари које су данас незамисливе. Суштински, пред Европом је исти избор као и пред Кијевом и питање је само да ли ће она изабрати свој или – Порошенков пут.