НЕГОВАЊЕ ОСТРВСКОГ КУЛТА

О чему све говори британски филм „Најмрачнији час“

Оспораван, нападан, вољен и презиран, лидер Велике Британије током Другог светског рата Винстон Черчил, овенчан племићком титулом, као и Нобеловом наградом (али као књижевник), у светски успешном играном филму „Најмрачнији час“ Џоа Рајта добио је нови-стари живот и каријеру предводника нације који, остаје утисак, данас веома мањка Британцима

Да ли је у питању сплет околности које је случај довео у исту временску раван или је реч о смишљеним акцијама британских филмских твораца, тек сведоци смо необичне ситуације да је један од кључних момента који је у значајној мери дефинисао ток и исход Другог светског рата, у овом „случају“ посматран, описан и коментарисан из различитих перспектива, био инспирација за два острвска ратна спектакла што су безмало опседали биоскопе широм света у протеклој години, тј. сезони. И који су заслужено увршћени у предстојећу трку за Оскара, а пре чега су освојили на десетине награда, хвалоспеве публике и критике. То су „Денкерк“ Кристофера Нолана  и „Најмрачнији час“ Џоа Рајта. Зашто се ова два филма неизбежно морају посматрати као умишљајна и темпирана целина? У још увек сасвим необјашњеном налету британског патриотизма који се распирује управо подсећањима на велике тренутке из ратне историје, најбоље из Другог светског рата, некако се од свих прича за ову годину наметнула она са самог почетка рата, а којој се приписује одлучујући утицај за његов даљи ток и крај. Реч је о опкољавању скоро читаве британске армије и дела француске у Денкерку јуна 1940. године, на француској обали, од стране далеко моћније и бројније немачке војске која се спремила да уништи противника. И док се Ноланов филм бавио страном приче на терену, показавши на спектакуларан начин како је у последњи час евакуисан већи део британске армије, дотле се Рајтова драма „Најмрачнији час“ бави другом страном приче – оном која се одвијала у Лондону, у срцу власти на чијем је челу управо у тим моментима своју ратну каријеру започео контроверзни ексцентрик Винстон Черчил. Једна прича, два погледа на њу и један актер чије су одлуке промениле ток историје (захваљујући њему је успешно евакуисана на плажама Денкерка заробљена британска армија), а од њега створиле легенду и свакако једног од најутицајнијих британских политичара модерне историје. И док се „Денкерк“ оправдано хвали својом визуелном и техничком супериорношћу, „Најмрачнији час“ се дичи вансеријском интерпретацијом Черчила од стране Герија Олдмана, за тај захтевни посао номинованог за Оскара.

[restrict]

Најзначајнија личност новије британске историје Заправо Черчил се и у Нолановом филму помиње у вези са спасавањем десетина хиљада војника са смртоносне обале Француске. Али у том остварењу прича га није препознавала као главног актера. Черчилов лик и дело су, иначе, последњих година поново подстакли филмску инспирацију што је резултирало бројним дочаравањима његовог политичког учинка и живота уопште. Готово да је постао најзначајнија личност новије историје Велике Британије. У „Најмрачнијем часу“ се то отворено и каже. Његов чувени мотивациони говор који је драматичним гласом упутио нацији рекавши да ће се сви заједнички супротставити немачкој најезди и да ће се борити свуда, на сваком педљу британског тла, свакако су залог за заслуживање поменуте величине. Черчил је тим говором отишао у историју, у вечност, а Британци су га током рата сматрали не само војсковођом, бриљантним стратегом и борцем с непобедивим срцем већ и јединим у том моменту одговарајућим лидером. Наравно, као такав он је непрестано био изложен непријатељствима политичких опонената и тој чињеници аутори филма дају велики простор. Зато су за потребе драматуршке узбудљивости Черчила приказали као политичку фигуру чије је вођство нације у обрнутој пропорцији са бруталним нападима, оспоравањама и сплеткарењима опонената у која је, на додуше посредан начин, био умешан чак и краљ. Доста времена, па и нешто више од оптималног, потрошено је на тај део приче која је поносито постављена у контекст тријумфа људске силе оличене у ексцентричном политичару свесног тренутка и прилике да досегне катарзични расплет сопствене контроверзне каријере. Иако није пропуштено да се напомене да су Черчила оптуживали за историјски масакр британске војске у Првом светском рату, у чувеној борби на турском Галипољу, па чак и за катастрофалне промашаје у вези са Индијом и неколицином других значајних политичких тренутака у историји британске империје која Черчилу није увек била довољно јасна, учињено је то овлаш, нежно и у рукавицама.

Одржавање култа Черчила Оживљавање читаве ове приче, заправо слободарске, херојске и патриотске њене нити и значаја, кулминација је вишегодишњег процеса филмских и телевизијских стваралаца који су на култу Черчила у позадинској равни у животу одржали британски, с једне стране, самоизолационистички дух, а с друге, његов херојски и, разуме се, позитивни патриотизам и те како неопходан и актуелан и данас, када је изражен кроз обновљено изолационистичко осећање нације опредељене да кроз брегзит поново буде сама у својој величини, снази, борбености и истрајности. Управо с врлинама које се у „Најмрачнијем часу“ приписују Черчилу. Јасно је да свако време захтева херојске лидере, па и ово данашње, које настоји да се нације пониште, измешају и претворе у гигантско кротко стадо које служи војсковођама глобализације. Није зато много чудно ако се као реакција на тај диктат од стране лидера друштвеног преображаја у поменутом смеру појављују тенденције оживљавања митова о предводницима типа Черчила. Он је за Острво најзначајнија политичка фигура последњих векова, а као такав има статус непресушног извора патриотског надахнућа. Зато не чуди да је током претходне деценије снимљено неколико играних филмова који из разних најпре временских перспектива представљају лик и дело сер Винстона Черчила (један се чак бавио само његовом младошћу), као и барем десетак документараца са истим намерама и садржајима. Ипак, филм „Најмрачнији час“ није само то. Он је и технички на нивоу супериорног остварења. Најпре када је реч о свим елементима који чине визуелни састав филма. Фотографија, локације, костими и, изнад свега, маска која је од Герија Олдмана дословно створила до те мере уверљивог Черчила да делује као да су га оживели не би ли играо себе у овом филму! Све су то састојци који значајно помажу да овај филм покуша да већ сада заслужи статус класика. Али и да постави занимљиву дилему око тога како би Велика Британија изгледала данас да је на њеном кормилу поново Винстон Черчил. Да ли би се сјурио у ветрењаче глобализације или би их зидао и чувао? Да ли би било брегзита? И да ли би и данас држао инспиративне говоре и викао „никада се нећемо предати“? 

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *