Комедија о цинцарима – по мери нашег доба

ПРЕМИЈЕРА „КОРЕШПОДЕНЦИЈЕ“ У ЗВЕЗДАРА ТЕАТРУ

Била је умесна идеја да се Михизова драматизација једног фрагмента из Пекићевог романа Златно руно поново прикаже. Ново виђење под насловом Корешподенција, за разлику од праизведбе која је, пре четири деценије, окупила бројне извођаче будући да је представа била истински спектакуларна, сада је сведено на камерни формат и на сцени се појавило само шесторо глумаца

Прошло је безмало четрдесет година откако је на сцени Атељеа 212 у Београду први пут приказана представа Цинцари или Корешподенција, која је након праизведбе постигла изузетан успех и позитивне оцене критике, задобивши и неколико награда на више југословенских фестивала, поред осталог и на Стеријином позорју. Била је умесна идеја да се ова Михизова драматизација једног фрагмента из Пекићевог романа Златно руно поново прикаже. Ново виђење под насловом Корешподенција, за разлику од праизведбе која је окупила бројне извођаче будући да је представа била истински спектакуларна, сада је сведено на камерни формат и на сцени се појавило само шесторо глумаца. Нема сумње да је Михиз успео да веома занимљив део Пекићевог романа, који садржи преписку из бурних времена крајем 1847. и током првих месеци 1848. године, дакле, када је у Аустроугарској дошло до „мађарске буне“ под вођством Лајоша Кошута а против бечког апсолутизма, феудализма и владавине Хабзбурга, веома ефектно преточи у епистоларну комедију. „Ова драматизација сачињена је тако да послужи као основ и да се испита могућност преписке као чисте театарске форме. (…) Функцију кратких, брзих реплика овде замењују телеграми, монолога дуга писма, а фабула комедије, њени заплети и расплети образују се ритмом кореспонденције“, разјашњава Михиз.

[restrict]

У основи читавог догађања је преписка коју води Симеон Његован (Њаго) Лупус, деда, апсолутни шеф београдске трговачке фирме „Симеон Његован и Син“, што живи неких пет година у емиграцији у Бечу, као близак сарадник прогнанога кнеза Милоша Обреновића. Наиме, он се дописује не толико са сином Симеоном Његованом-Хаџијом, номиналним шефом фирме, колико са унуком, двадесетпетогодишњим Симеоном Његованом – младим газдом, Хаџијиним сином, наследником фирме који успешно тргује и зарађује. Ту је и Милица Његован, рођена Ненадовић, Хаџијина супруга и мати Симеона, а појавиће се и сви остали у тумачењу једног глумца: Илија Гарашанин, уставобранитељ, министар внутрених дела Кнежевине Србије, бечки банкар Барун Сина, управитељ циркуса „Интерконтинентал“ Шамсудин, Шамсика Тот и Антоније, прокуриста фирме „Симеон Његован и Син“. Дабоме, неће изостати ни Јулијана, Јулишка Толнај, циркуска играчица и коњокротитељка која је одушевила младог Симеона, што ће га, према мишљењу деде, коштати једне прихватљиве суме, јер је успео да се на време отргне љубавнога заноса можда и због Јулишкиног одушевљења Кошутом и револуцијом.

У духу манира постмодернога театра, редитељ Горчин Стојановић поставио је глумце да у једном реду седе на некаквим постаментима у театралном амбијенту, који стилски највише одговара времену догађања радње, што ће рећи средини 19. века. Већина глумаца, заправо њих петоро – Бранислав Лечић као стари Симеон Његован (Њаго) Лупус, достојанствен и ауторитативан и одмерен као предводник фамилије, Аница Добра као Милица Његован, „српска ајмана“ како ју је називао Лупус, у суштини београдска матрона, енергична супруга Хаџијина, имала је оштар и енергичан став и израз, Славко Штимац као Симеон Његован-Хаџија, образован у Хајделбергу, иако номинални шеф фирме успешно је дочаравао незаинтересованост за посао, јер је „окренут на духовну страну“ и Јоаким Тасић, као Симеон Његован – млади газда, убедљиво је ставом и мимиком исказивао љубавну опчињеност Јулишком Толнај, а потом и разочарање њеним опредељењем за Кошута и, најзад, Јелена Ступљанин, шармантна као заводљива Јулијана, Јулишка Толнај и агилна и ватрена као присталица Кошутова. Појављујући се повремено, Бранко Видаковић највише се кретао тумачећи подједнако добро четири личности. Стилски усаглашени и лепи костими дело су Лане Цвијановић. Добро примљена на премијери, данас, у време економског раслојавања и ризичнога пословања у сваком погледу, сигурни смо, ова представа имаће и на репризама предане и захвалне гледаоце.

[/restrict]

Борислав Пекић / КОРЕШПОДЕНЦИЈА
ДРАМАТИЗАЦИЈА Борислав Михајловић Михиз
ПОЗОРИШТЕ Звездара театар, Сцена „Данило Бата Стојковић“
РЕЖИЈА, СЦЕНОГРАФИЈА, ИЗБОР МУЗИКЕ Горчин Стојановић
КОСТИМОГРАФ Лана Цвијановић
ДАТУМ ПРЕМИЈЕРЕ 1. фебруар 2018. године