Југославија као Европа у малом

БАЛКАН: МОСТ ИЗМЕЂУ ЦИВИЛИЗАЦИЈА ИЛИ БУРЕ БАРУТА (II)

Балкан је, по правилу, простор на коме започињу велики европски и светски конфликти; кроз историју, Балканско полуострво представља веома прецизан сеизмограф важних промена и потреса у глобалним односима моћи

Првом светском рату претходили су балкански ратови као увод у обрачун између европских империјалистичких и колонијалних сила. Априлском рату, којим је разорена и подељена Краљевина Југославија, непосредно услеђује Хитлеров Drang nach Osten (Продор на Исток). Овај титански сукоб нацистичког Трећег рајха и његових савезника са совјетском Русијом имао је катастрофалне последице по Европу. Године 1945. започиње атлантистичка окупација Западне Европе, која се продужава све до данас. После рушења Гвоздене завесе почињу ратови за југословенско наслеђе који ће потрајати готово читаву деценију.

Насилно разбијање Југославије је чин са далекосежним последицама, чији се значај не ограничава једино на Балканско полуострво. Тадашња Европска заједница кратковидо је подржала разбијање земље која је, према мишљењу руског геополитичара Александра Дугина, представљала „Европу у малом“, док судбина балканских народа симболизује судбину европских народа, пошто се међу њима „налазе тачни еквиваленти великих континенталних сила“.

Срби, као словенски и православни народ, на Балкану представљају Евроазију (Русију), Хрвати и Словенци Средњу Европу (Немачку, Аустрију…), босански муслимани – Бошњаци исламски свет (ослоњен претежно на Турску). Ова три геополитичка вектора посебно трагично се укрштају у Босни. Македонци су етнос близак Србима и Бугарима и отуда, макар и потенцијално, мост између оба народа или, напротив, разлог за српско-бугарски конфликт. (Идеја Православне Југославије, заснована на обједињавању Србије и Бугарске, никад није историјски реализована и поред постојања таквих тежњи на обе стране.)

[restrict]

Доктрина „адријатизма“

Хрвати традиционално представљају Средњу Европу, али се Хрватска, посебно после признања њене независности од стране западних сила, све отвореније сврстава уз атлантистички блок. То јој доноси двосмислену америчку подршку у рату против Срба 90-их: „Нема никакве двојбе“, сматра један од хрватских геополитичких експерата, „да ова саставница америчке геополитике атлантизма кореспондира с хрватским националним интересима, у много чему слично као што се то догодило 90-их година прошлога стољећа“ (у такозваном Домовинском рату). Ова нова геополитичка оријентација Хрватске добија име „адријатизам“, што кулминира придруживањем антинемачкој и антируској иницијативи „Три мора“, коју званично предводи Пољска а кумује јој Доналд Трамп у Варшави 6. јула 2017. године.

За разлику од утицаја САД, утицај Немачке у Хрватској (па и на Балкану уопште) константно слаби. И у домену геополитике енергетике, Хрватска настоји да постане амерички клијент и купац течног гаса (градећи гасни терминал на Крку). Реч је о стратегији САД која има за циљ потискивање Русије из Европе како би европске земље, у првом реду Немачку, и у области енергетике учиниле потпуно зависним од Америке.

Нема сумње да Хрватска, следећи доктрину „адријатизма“, услед недостатка одговарајућих параметара не може да игра значајнију улогу у оквирима источноевропске, па ни балканске геополитике, али несумњиво је и да на тај начин, као експонент таласократских западних сила (САД), доследно и упорно дестабилизује Балканско полуострво.

Двоструки смисао Југославије

Упркос чињеници да претежно припадају муслиманској вероисповести, Албанци, чију су државу створиле западне силе тек 1913. године, не поседују никакву трајну и утемељену геополитичку оријентацију. Албански фактор је само инструмент у рукама атлантистичког Запада (као што је за време Другог светског рата „Велика Албанија“ била италијански протекторат, а потом марионетска држава под нацистичком контролом). Данас Запад користи албански фактор искључиво у антисрпске и антируске сврхе на Балкану, и то као фактор дестабилизације или покретач нових сукоба. О томе сведочи не само пример Косова и Метохије, које је већ претворено у НАТО протекторат, већ и догађаји у Македонији.

Етничке, верске и културне разлике на Балкану поново избијају у први план са разбијањем Југославије и постају мотив за крваве сукобе, као што је то било током Другог светског рата.

Током своје историје Југославија је имала двоструки геополитички значај: Југославија је била или испостава атлантистичких сила и део „санитарног кордона“, који је онемогућавао везе између Средње Европе и Евроазије, или, у супротном, макар и на нивоу могућности, евроазијска творевина и „предстража Истока на Балкану“. Почев од 1948. (Информбиро) Титова Југославија се супротставља СССР-у и приближава Западу, да би 50-их година постала „незванична чланица НАТО-а“. Само као „евроазијска творевина“ Југославија има своје пуно геополитичко оправдање.

Поткопавање геополитичког јединства континента

Покушај Срба да у посттитовској Југославији промене однос снага у коме су подлегали упорној миноризацији представљао је непосредан повод, или је само убрзао реализацију већ од раније постојећих планова атлантиста за њено рушење.

Разбијање Југославије, као догађај огромног симболичног значаја, у извесном смислу предодредио је и судбину Европске уније, поткопавајући геополитички јединство континента и најављујући будуће конфликте у Европи, међу европским народима.

Атлантистичким прекрајањем мапе Балкана није успостављен никакав стабилан и трајан поредак већ су, додуше делимично и непотпуно, реализовани циљеви хегемоније Запада на овом територију. Ни за четврт века премоћи, контрола Запада на Балкану није остварена у потпуности. Реч је о једној историјској закономерности, коју уочава Владислав Јовановић: „Балкан као јединствен геополитички простор никада у последњих најмање хиљаду година, да не говоримо о последњих двеста година модерне историје, није потпуно контролисан ни од једне велике силе.“

Занимљиво је и да су на почетку рата у бившој Југославији овдашња академска јавност и „експерти за међународне односе“ готово унисоно одрицали Балкану сваки геополитички значај. С нестанком блоковске поделе, Југославија и Балкан су наводно изгубили своју геополитичку важност. Истина је управо супротна. Сломом поретка утврђеног у Јалти почиње борба атлантиста за доминацију на балканском раскршћу. Рецепт који је испробан у рушевинама Југославије потом је, с мање или више успеха, коришћен у бившем Совјетском Савезу, а затим и на много ширем простору „Евроазијског Балкана“ (З. Бжежински), укључујући и Сирију, где је Запад „промовисао етничку, верску и политичку анархију“ (К. Мути).

Поуке ратова за југословенско наслеђе

Пример бивше Југославије је посебно поучан. Као и у случају Совјетског Савеза, и овде су унутрашње границе њених федералних јединица, и то после исцрпљујућих, етнички мотивисаних ратова, проглашене за државне. Да би оне постале „одрживе“, требало је спровести етничка чишћења, какво је оно почињено током хрватске акције „Олуја“. Ратом и приватизацијом (поново под контролом Запада) уништена је економска основа новонасталих држава. Нове линије подела разбиле су некад јединствено југословенско тржиште како би се тржишта новоформираних држава отворила према ЕУ и Западу, доводећи тиме себе у инфериоран и потчињен положај. Ниједна од тих држава својим становницима није омогућила бољи квалитет живота. Напротив, снизила га је на, још почетком 90-их, незамислив ниво. Животни стандард и реални приходи од тада до данас непрестано опадају за већину становништва – с друге стране је изразита мањина привилегованих, којој је омогућено бескрајно богаћење. Тако се регрутују нове прозападне елите у бившим југословенским републикама. Социјална права, укључујући и право на рад, здравствену заштиту или школовање, за већину обесправљених постају само мислене именице. Унутрашњу, социјалну нестабилност, при том, прати и она спољашња: нове границе остају арбитрарне, а нестабилност ових држава и опасност од нових ратних конфликата трајно стање.

„Тако су ’вериге света’“, закључује Миломир Степић, „претворене у ’буре барута’, над чијим фитиљем држе отворен пламен управо оне силе које су га таквим и направиле.“

Империјалне стратегије ЕУ

Из тих разлога, „нови поредак“ на Балкану остаје само привремен. Реч је о махом неуспелим државним пројектима, чији суверенитет је евроатлантским интеграцијама, прикључењем ЕУ и НАТО-у, сместа пренесен на виши, наднационални ниво. Њима де факто управља НАТО, а битне политичке одлуке се доносе у Бриселу. Политика коју од краја 80-их Запад спроводи на Балкану (и у читавој Источној Европи) може се означити једино као неоколонијална и неоимперијална политика. О стварном суверенитету тако насталих држава не може бити ни говора. Што се тиче суседа ЕУ и такозваних држава кандидата за чланство, према њима се од стране ЕУ од почетка примењују двосмислене стратегије.

Реч је, заправо, о империјалним стратегијама и амбицијама ЕУ, која путем „политике добросуседства“ гради нове границе и линије подела међу својим суседима на простору Балкана. Како уочава Дмитриј Мињин (у раду под насловом Повратак империја), „империјална политика трансформације граница, коју спроводи Европска унија, користи мање приметне али много упорније инструменте контроле, који се базирају на добровољној потчињености и прихватању норми које се тако наметљиво нуде“.

То је случај не само Балкана него и читаве Источне Европе, која у новим околностима губи сваку геополитичку самосвојност и уместо засебног геополитичког ареала постаје простор атлантистичке (антируске) геополитике.

Од Балкана преко Источне Европе све до бившег совјетског Истока, ничу нове, националне и националистичке државе. Те „нове државе“ углавном нису биле способне за самостални развој. Тако нешто, уосталом, није ни било предвиђено. Реч је о разбијању великих геополитичких простора како би његови делови потом били „интегрисани“ у евроатлантске, западне структуре. Последњи у низу примера је „независна Украјина“ која је настала 2014. године инсценираном побуном – пучом на Мајдану. Такозваним „демократским револуцијама“ на бившем комунистичком Истоку створен је сложен вазални систем по мери „једног суверена и једног господара“. У тој новој констелацији, вазали су принуђени да се утркују у понизности; о политичким судбинама одлучује се искључиво у Вашингтону, а Европска унија и НАТО имају у томе своје прецизно одређено место.

Урушавање „најновијег балканског поретка“

„Нови балкански поредак“ се данас не руши због „малигног утицаја Русије“ већ зато што је у самој својој основи неодржив, или је неодржив на дужи рок. Будућност Босне и Херцеговине, као и Македоније је под знаком питања. Штавише, с великом вероватноћом могуће је прогнозирати њихов распад у блиској будућности. Србија у датим околностима не поседује никакве основе за самосталан економски развој, што је осуђује на таворење на дну или дубоко испод европског просека. Срби и српске земље су, осим тога, како уочава Саша Гајић, „потиснути у својеврсни ’геополитички гето’“, из којег спољна политика Београда једноставно не може да пронађе излаз.

О неуспеху хрватског „државног пројекта“ сведочи хрватски писац Игор Мандић: „Као што је био промашен пројект квислиншке Ендехазије тако је промашен и пројект неоусташке туђмановске Хрватске… Јер немамо довољно елита које су у стању друштво држати на окупу…“

„Доказано је тај пројект пропао јер су на власти или неспособњаковићи или лопови, или медиокритети или криминалци. То је доказано, само треба направити још један корак па се запитати чему наставити тај немогући узалудни труд. Јер ако је Хрватска створена у националистичкој еуфорији 90-их година као један бизнис пројект шовинистичких елита, онда морамо бити свјесни да су темељи трули и да се на тим трулим темељима узалудно покушава градити, надограђивати, стављати нове скеле, жбукати изнова фасаду док се нетко не сјети да би требало цијели тај пројект закључати и срушити.“

Деатлантизација Балкана

Парадоксално, данашња балканска ствaрност подсећа на ону с почетка XX столећа, у предвечерје балканских ратова и Првог светског рата. Исти су и важни актери ове геополитичке драме, спољашњи и балкански, као и њихове главне аспирације.

Ова аналогија, наравно, не важи дословно. У првом реду, премда и даље присутан, утицај Немачке је смањен, пошто је она у међувремену претворена у регионалну силу, која све теже игра улогу хегемона унутар значајно ослабљене и дестабилизоване ЕУ. Таква ЕУ више није у стању да „пацификује“ ни интегрише балканске земље. Њене позиције полако преузима таласократски и атлантистички Запад, чија је најважнија амбиција да осујети повратак Русије–Евроазије на балкански простор, што Балкан постепено претвара у војни логор НАТО-а. Овај циљ се, у традицији атлантистичке геополитике, остварује сталним генерисањем нових криза, што гарантује одржавање Балкана у стању колонијалне потчињености.

Битна разлика у односу на стање од пре једног столећа, како примећује Саша Гајић у свом раду Геополитика балканских ратова и геополитика 21. века, јесте релативна слабост балканских актера: „Објективно и ресурсно, и економски, и војно-политички све слабије у односу на капацитете великих играча од пре једног века, балканске државе и њихови народи имају и све слабију субјективну мотивацију и свест да уоче и реализују сопствене интересе у оквиру својих могућности.“

Ова слабост није случајна, већ намерна, и проистиче из неоколонијалног статуса који, у већој или мањој мери, уживају све балканске земље. Очигледна последица такве потчињености је и поменута „балканска конфликтност“. Како констатује Миломир Степић у свом раду Деатлантизацијом до стабилизације Балкана, управо „атлантизам генерише балканску конфликтност“. Пут за излаз из те ситуације се намеће сам по себи: уместо дезинтеграција и подела, често арбитрарних и вештачких, балкански народи се морају окренути интеграцијама, политичким, културним и економским, и сасвим различитим од оних евроатлантских, те стварању услова за стабилност и будућу међусобну сарадњу. Питање политичке форме ових интеграција за сада остаје отворено. Тренутна политичко-територијална структура Балкана грађена је на „обуздавању српског фактора“, упорном фрагментацијом српског простора и руинирањем његове економске моћи. Насупрот томе, будућа безбедносна и политичка архитектура мора почивати на уважавању легитимних захтева свих народа Балкана, избегавајући по сваку цену мајоризацију и наметање решења силом.

Зона суверене геополитике

Основни преуслов за стабилизацију Балкана је поновно освајање суверенитета балканских земаља. Балканске земље стоје пред једноставним избором: или да, као до сада, буду објекат туђе, атлантистичке геополитике, или да постану њен субјекат, зона суверене балканске геополитике. Нове и по свој прилици већ планиране сукобе на Балкану могуће је спречити само „деатлантизацијом“ и „мирном прекомпозицијом Балкана“: „пацификација и стабилност могу да проистекну (једино) из деатлантизације Балкана. Она подразумева примену неоевроазијске концепције – како прекид доминације САД и успостављање мултиполарног поретка на глобалном плану, тако и сузбијање хрватског и албанског чиниоца као атлантистичких експонената на балканском плану“ (М. Степић).

Сукоби међу балканским народима објективно користе само атлантским непријатељима Европе и Евроазије. Мисија Балкана је да буде мост, простор контакта и сарадње народа, традиција и култура евроазијског континента, а не простор раздора и разорних конфликата, као што је то било током протеклих две стотине година. Сви културно-цивилизацијски типови које срећемо на Балкану припадају Евроазији. Те историјске традиције су у својој најдубљој основи конвергентне и надилазе оквире Запада, модерне западне цивилизације, која се према свима њима, и то без изузетка, односи с непријатељством.           

[/restrict]