Jugoslavija kao Evropa u malom

BALKAN: MOST IZMEĐU CIVILIZACIJA ILI BURE BARUTA (II)

Balkan je, po pravilu, prostor na kome započinju veliki evropski i svetski konflikti; kroz istoriju, Balkansko poluostrvo predstavlja veoma precizan seizmograf važnih promena i potresa u globalnim odnosima moći

Prvom svetskom ratu prethodili su balkanski ratovi kao uvod u obračun između evropskih imperijalističkih i kolonijalnih sila. Aprilskom ratu, kojim je razorena i podeljena Kraljevina Jugoslavija, neposredno usleđuje Hitlerov Drang nach Osten (Prodor na Istok). Ovaj titanski sukob nacističkog Trećeg rajha i njegovih saveznika sa sovjetskom Rusijom imao je katastrofalne posledice po Evropu. Godine 1945. započinje atlantistička okupacija Zapadne Evrope, koja se produžava sve do danas. Posle rušenja Gvozdene zavese počinju ratovi za jugoslovensko nasleđe koji će potrajati gotovo čitavu deceniju.

Nasilno razbijanje Jugoslavije je čin sa dalekosežnim posledicama, čiji se značaj ne ograničava jedino na Balkansko poluostrvo. Tadašnja Evropska zajednica kratkovido je podržala razbijanje zemlje koja je, prema mišljenju ruskog geopolitičara Aleksandra Dugina, predstavljala „Evropu u malom“, dok sudbina balkanskih naroda simbolizuje sudbinu evropskih naroda, pošto se među njima „nalaze tačni ekvivalenti velikih kontinentalnih sila“.

Srbi, kao slovenski i pravoslavni narod, na Balkanu predstavljaju Evroaziju (Rusiju), Hrvati i Slovenci Srednju Evropu (Nemačku, Austriju…), bosanski muslimani – Bošnjaci islamski svet (oslonjen pretežno na Tursku). Ova tri geopolitička vektora posebno tragično se ukrštaju u Bosni. Makedonci su etnos blizak Srbima i Bugarima i otuda, makar i potencijalno, most između oba naroda ili, naprotiv, razlog za srpsko-bugarski konflikt. (Ideja Pravoslavne Jugoslavije, zasnovana na objedinjavanju Srbije i Bugarske, nikad nije istorijski realizovana i pored postojanja takvih težnji na obe strane.)

[restrict]

Doktrina „adrijatizma“

Hrvati tradicionalno predstavljaju Srednju Evropu, ali se Hrvatska, posebno posle priznanja njene nezavisnosti od strane zapadnih sila, sve otvorenije svrstava uz atlantistički blok. To joj donosi dvosmislenu američku podršku u ratu protiv Srba 90-ih: „Nema nikakve dvojbe“, smatra jedan od hrvatskih geopolitičkih eksperata, „da ova sastavnica američke geopolitike atlantizma korespondira s hrvatskim nacionalnim interesima, u mnogo čemu slično kao što se to dogodilo 90-ih godina prošloga stoljeća“ (u takozvanom Domovinskom ratu). Ova nova geopolitička orijentacija Hrvatske dobija ime „adrijatizam“, što kulminira pridruživanjem antinemačkoj i antiruskoj inicijativi „Tri mora“, koju zvanično predvodi Poljska a kumuje joj Donald Tramp u Varšavi 6. jula 2017. godine.

Za razliku od uticaja SAD, uticaj Nemačke u Hrvatskoj (pa i na Balkanu uopšte) konstantno slabi. I u domenu geopolitike energetike, Hrvatska nastoji da postane američki klijent i kupac tečnog gasa (gradeći gasni terminal na Krku). Reč je o strategiji SAD koja ima za cilj potiskivanje Rusije iz Evrope kako bi evropske zemlje, u prvom redu Nemačku, i u oblasti energetike učinile potpuno zavisnim od Amerike.

Nema sumnje da Hrvatska, sledeći doktrinu „adrijatizma“, usled nedostatka odgovarajućih parametara ne može da igra značajniju ulogu u okvirima istočnoevropske, pa ni balkanske geopolitike, ali nesumnjivo je i da na taj način, kao eksponent talasokratskih zapadnih sila (SAD), dosledno i uporno destabilizuje Balkansko poluostrvo.

Dvostruki smisao Jugoslavije

Uprkos činjenici da pretežno pripadaju muslimanskoj veroispovesti, Albanci, čiju su državu stvorile zapadne sile tek 1913. godine, ne poseduju nikakvu trajnu i utemeljenu geopolitičku orijentaciju. Albanski faktor je samo instrument u rukama atlantističkog Zapada (kao što je za vreme Drugog svetskog rata „Velika Albanija“ bila italijanski protektorat, a potom marionetska država pod nacističkom kontrolom). Danas Zapad koristi albanski faktor isključivo u antisrpske i antiruske svrhe na Balkanu, i to kao faktor destabilizacije ili pokretač novih sukoba. O tome svedoči ne samo primer Kosova i Metohije, koje je već pretvoreno u NATO protektorat, već i događaji u Makedoniji.

Etničke, verske i kulturne razlike na Balkanu ponovo izbijaju u prvi plan sa razbijanjem Jugoslavije i postaju motiv za krvave sukobe, kao što je to bilo tokom Drugog svetskog rata.

Tokom svoje istorije Jugoslavija je imala dvostruki geopolitički značaj: Jugoslavija je bila ili ispostava atlantističkih sila i deo „sanitarnog kordona“, koji je onemogućavao veze između Srednje Evrope i Evroazije, ili, u suprotnom, makar i na nivou mogućnosti, evroazijska tvorevina i „predstraža Istoka na Balkanu“. Počev od 1948. (Informbiro) Titova Jugoslavija se suprotstavlja SSSR-u i približava Zapadu, da bi 50-ih godina postala „nezvanična članica NATO-a“. Samo kao „evroazijska tvorevina“ Jugoslavija ima svoje puno geopolitičko opravdanje.

Potkopavanje geopolitičkog jedinstva kontinenta

Pokušaj Srba da u posttitovskoj Jugoslaviji promene odnos snaga u kome su podlegali upornoj minorizaciji predstavljao je neposredan povod, ili je samo ubrzao realizaciju već od ranije postojećih planova atlantista za njeno rušenje.

Razbijanje Jugoslavije, kao događaj ogromnog simboličnog značaja, u izvesnom smislu predodredio je i sudbinu Evropske unije, potkopavajući geopolitički jedinstvo kontinenta i najavljujući buduće konflikte u Evropi, među evropskim narodima.

Atlantističkim prekrajanjem mape Balkana nije uspostavljen nikakav stabilan i trajan poredak već su, doduše delimično i nepotpuno, realizovani ciljevi hegemonije Zapada na ovom teritoriju. Ni za četvrt veka premoći, kontrola Zapada na Balkanu nije ostvarena u potpunosti. Reč je o jednoj istorijskoj zakonomernosti, koju uočava Vladislav Jovanović: „Balkan kao jedinstven geopolitički prostor nikada u poslednjih najmanje hiljadu godina, da ne govorimo o poslednjih dvesta godina moderne istorije, nije potpuno kontrolisan ni od jedne velike sile.“

Zanimljivo je i da su na početku rata u bivšoj Jugoslaviji ovdašnja akademska javnost i „eksperti za međunarodne odnose“ gotovo unisono odricali Balkanu svaki geopolitički značaj. S nestankom blokovske podele, Jugoslavija i Balkan su navodno izgubili svoju geopolitičku važnost. Istina je upravo suprotna. Slomom poretka utvrđenog u Jalti počinje borba atlantista za dominaciju na balkanskom raskršću. Recept koji je isproban u ruševinama Jugoslavije potom je, s manje ili više uspeha, korišćen u bivšem Sovjetskom Savezu, a zatim i na mnogo širem prostoru „Evroazijskog Balkana“ (Z. Bžežinski), uključujući i Siriju, gde je Zapad „promovisao etničku, versku i političku anarhiju“ (K. Muti).

Pouke ratova za jugoslovensko nasleđe

Primer bivše Jugoslavije je posebno poučan. Kao i u slučaju Sovjetskog Saveza, i ovde su unutrašnje granice njenih federalnih jedinica, i to posle iscrpljujućih, etnički motivisanih ratova, proglašene za državne. Da bi one postale „održive“, trebalo je sprovesti etnička čišćenja, kakvo je ono počinjeno tokom hrvatske akcije „Oluja“. Ratom i privatizacijom (ponovo pod kontrolom Zapada) uništena je ekonomska osnova novonastalih država. Nove linije podela razbile su nekad jedinstveno jugoslovensko tržište kako bi se tržišta novoformiranih država otvorila prema EU i Zapadu, dovodeći time sebe u inferioran i potčinjen položaj. Nijedna od tih država svojim stanovnicima nije omogućila bolji kvalitet života. Naprotiv, snizila ga je na, još početkom 90-ih, nezamisliv nivo. Životni standard i realni prihodi od tada do danas neprestano opadaju za većinu stanovništva – s druge strane je izrazita manjina privilegovanih, kojoj je omogućeno beskrajno bogaćenje. Tako se regrutuju nove prozapadne elite u bivšim jugoslovenskim republikama. Socijalna prava, uključujući i pravo na rad, zdravstvenu zaštitu ili školovanje, za većinu obespravljenih postaju samo mislene imenice. Unutrašnju, socijalnu nestabilnost, pri tom, prati i ona spoljašnja: nove granice ostaju arbitrarne, a nestabilnost ovih država i opasnost od novih ratnih konflikata trajno stanje.

„Tako su ’verige sveta’“, zaključuje Milomir Stepić, „pretvorene u ’bure baruta’, nad čijim fitiljem drže otvoren plamen upravo one sile koje su ga takvim i napravile.“

Imperijalne strategije EU

Iz tih razloga, „novi poredak“ na Balkanu ostaje samo privremen. Reč je o mahom neuspelim državnim projektima, čiji suverenitet je evroatlantskim integracijama, priključenjem EU i NATO-u, smesta prenesen na viši, nadnacionalni nivo. Njima de fakto upravlja NATO, a bitne političke odluke se donose u Briselu. Politika koju od kraja 80-ih Zapad sprovodi na Balkanu (i u čitavoj Istočnoj Evropi) može se označiti jedino kao neokolonijalna i neoimperijalna politika. O stvarnom suverenitetu tako nastalih država ne može biti ni govora. Što se tiče suseda EU i takozvanih država kandidata za članstvo, prema njima se od strane EU od početka primenjuju dvosmislene strategije.

Reč je, zapravo, o imperijalnim strategijama i ambicijama EU, koja putem „politike dobrosusedstva“ gradi nove granice i linije podela među svojim susedima na prostoru Balkana. Kako uočava Dmitrij Minjin (u radu pod naslovom Povratak imperija), „imperijalna politika transformacije granica, koju sprovodi Evropska unija, koristi manje primetne ali mnogo upornije instrumente kontrole, koji se baziraju na dobrovoljnoj potčinjenosti i prihvatanju normi koje se tako nametljivo nude“.

To je slučaj ne samo Balkana nego i čitave Istočne Evrope, koja u novim okolnostima gubi svaku geopolitičku samosvojnost i umesto zasebnog geopolitičkog areala postaje prostor atlantističke (antiruske) geopolitike.

Od Balkana preko Istočne Evrope sve do bivšeg sovjetskog Istoka, niču nove, nacionalne i nacionalističke države. Te „nove države“ uglavnom nisu bile sposobne za samostalni razvoj. Tako nešto, uostalom, nije ni bilo predviđeno. Reč je o razbijanju velikih geopolitičkih prostora kako bi njegovi delovi potom bili „integrisani“ u evroatlantske, zapadne strukture. Poslednji u nizu primera je „nezavisna Ukrajina“ koja je nastala 2014. godine insceniranom pobunom – pučom na Majdanu. Takozvanim „demokratskim revolucijama“ na bivšem komunističkom Istoku stvoren je složen vazalni sistem po meri „jednog suverena i jednog gospodara“. U toj novoj konstelaciji, vazali su prinuđeni da se utrkuju u poniznosti; o političkim sudbinama odlučuje se isključivo u Vašingtonu, a Evropska unija i NATO imaju u tome svoje precizno određeno mesto.

Urušavanje „najnovijeg balkanskog poretka“

„Novi balkanski poredak“ se danas ne ruši zbog „malignog uticaja Rusije“ već zato što je u samoj svojoj osnovi neodrživ, ili je neodrživ na duži rok. Budućnost Bosne i Hercegovine, kao i Makedonije je pod znakom pitanja. Štaviše, s velikom verovatnoćom moguće je prognozirati njihov raspad u bliskoj budućnosti. Srbija u datim okolnostima ne poseduje nikakve osnove za samostalan ekonomski razvoj, što je osuđuje na tavorenje na dnu ili duboko ispod evropskog proseka. Srbi i srpske zemlje su, osim toga, kako uočava Saša Gajić, „potisnuti u svojevrsni ’geopolitički geto’“, iz kojeg spoljna politika Beograda jednostavno ne može da pronađe izlaz.

O neuspehu hrvatskog „državnog projekta“ svedoči hrvatski pisac Igor Mandić: „Kao što je bio promašen projekt kvislinške Endehazije tako je promašen i projekt neoustaške tuđmanovske Hrvatske… Jer nemamo dovoljno elita koje su u stanju društvo držati na okupu…“

„Dokazano je taj projekt propao jer su na vlasti ili nesposobnjakovići ili lopovi, ili mediokriteti ili kriminalci. To je dokazano, samo treba napraviti još jedan korak pa se zapitati čemu nastaviti taj nemogući uzaludni trud. Jer ako je Hrvatska stvorena u nacionalističkoj euforiji 90-ih godina kao jedan biznis projekt šovinističkih elita, onda moramo biti svjesni da su temelji truli i da se na tim trulim temeljima uzaludno pokušava graditi, nadograđivati, stavljati nove skele, žbukati iznova fasadu dok se netko ne sjeti da bi trebalo cijeli taj projekt zaključati i srušiti.“

Deatlantizacija Balkana

Paradoksalno, današnja balkanska stvarnost podseća na onu s početka XX stoleća, u predvečerje balkanskih ratova i Prvog svetskog rata. Isti su i važni akteri ove geopolitičke drame, spoljašnji i balkanski, kao i njihove glavne aspiracije.

Ova analogija, naravno, ne važi doslovno. U prvom redu, premda i dalje prisutan, uticaj Nemačke je smanjen, pošto je ona u međuvremenu pretvorena u regionalnu silu, koja sve teže igra ulogu hegemona unutar značajno oslabljene i destabilizovane EU. Takva EU više nije u stanju da „pacifikuje“ ni integriše balkanske zemlje. Njene pozicije polako preuzima talasokratski i atlantistički Zapad, čija je najvažnija ambicija da osujeti povratak Rusije–Evroazije na balkanski prostor, što Balkan postepeno pretvara u vojni logor NATO-a. Ovaj cilj se, u tradiciji atlantističke geopolitike, ostvaruje stalnim generisanjem novih kriza, što garantuje održavanje Balkana u stanju kolonijalne potčinjenosti.

Bitna razlika u odnosu na stanje od pre jednog stoleća, kako primećuje Saša Gajić u svom radu Geopolitika balkanskih ratova i geopolitika 21. veka, jeste relativna slabost balkanskih aktera: „Objektivno i resursno, i ekonomski, i vojno-politički sve slabije u odnosu na kapacitete velikih igrača od pre jednog veka, balkanske države i njihovi narodi imaju i sve slabiju subjektivnu motivaciju i svest da uoče i realizuju sopstvene interese u okviru svojih mogućnosti.“

Ova slabost nije slučajna, već namerna, i proističe iz neokolonijalnog statusa koji, u većoj ili manjoj meri, uživaju sve balkanske zemlje. Očigledna posledica takve potčinjenosti je i pomenuta „balkanska konfliktnost“. Kako konstatuje Milomir Stepić u svom radu Deatlantizacijom do stabilizacije Balkana, upravo „atlantizam generiše balkansku konfliktnost“. Put za izlaz iz te situacije se nameće sam po sebi: umesto dezintegracija i podela, često arbitrarnih i veštačkih, balkanski narodi se moraju okrenuti integracijama, političkim, kulturnim i ekonomskim, i sasvim različitim od onih evroatlantskih, te stvaranju uslova za stabilnost i buduću međusobnu saradnju. Pitanje političke forme ovih integracija za sada ostaje otvoreno. Trenutna političko-teritorijalna struktura Balkana građena je na „obuzdavanju srpskog faktora“, upornom fragmentacijom srpskog prostora i ruiniranjem njegove ekonomske moći. Nasuprot tome, buduća bezbednosna i politička arhitektura mora počivati na uvažavanju legitimnih zahteva svih naroda Balkana, izbegavajući po svaku cenu majorizaciju i nametanje rešenja silom.

Zona suverene geopolitike

Osnovni preuslov za stabilizaciju Balkana je ponovno osvajanje suvereniteta balkanskih zemalja. Balkanske zemlje stoje pred jednostavnim izborom: ili da, kao do sada, budu objekat tuđe, atlantističke geopolitike, ili da postanu njen subjekat, zona suverene balkanske geopolitike. Nove i po svoj prilici već planirane sukobe na Balkanu moguće je sprečiti samo „deatlantizacijom“ i „mirnom prekompozicijom Balkana“: „pacifikacija i stabilnost mogu da proisteknu (jedino) iz deatlantizacije Balkana. Ona podrazumeva primenu neoevroazijske koncepcije – kako prekid dominacije SAD i uspostavljanje multipolarnog poretka na globalnom planu, tako i suzbijanje hrvatskog i albanskog činioca kao atlantističkih eksponenata na balkanskom planu“ (M. Stepić).

Sukobi među balkanskim narodima objektivno koriste samo atlantskim neprijateljima Evrope i Evroazije. Misija Balkana je da bude most, prostor kontakta i saradnje naroda, tradicija i kultura evroazijskog kontinenta, a ne prostor razdora i razornih konflikata, kao što je to bilo tokom proteklih dve stotine godina. Svi kulturno-civilizacijski tipovi koje srećemo na Balkanu pripadaju Evroaziji. Te istorijske tradicije su u svojoj najdubljoj osnovi konvergentne i nadilaze okvire Zapada, moderne zapadne civilizacije, koja se prema svima njima, i to bez izuzetka, odnosi s neprijateljstvom.           

[/restrict]