ДО ИВИЦЕ И НАЗАД

МИНХЕНСКА БЕЗБЕДНОСНА КОНФЕРЕНЦИЈА

Годишња Минхенска безбедносна конференција је у свету геополитике оно што је Давос за светску економију – форум за јавну дискусију о изазовима и тенденцијама, као и место за „састанке на маргинама“ који су често интересантнији и важнији од главних догађаја. Ове године, међутим, конференција је подбацила и претворила се у само још једну прилику за пљување по Русији и америчкој администрацији

На конференцији у Минхену појављују се најважнија имена светске политике. Управо је на овом месту председник Русије Владимир Путин 2007. године одржао историјски говор у којем је први пут бачена рукавица у лице америчкој глобалној хегемонији. Тачно деценију касније, на прошлогодишњој конференцији, председник Кине Си Ђинпинг је самоуверено изјавио да ће његова земља преузети вођство у „обликовању новог светског поретка“ и очувању глобалне безбедности. Иако сада није био у Минхену, сенка кинеског лидера лебдела је над скупом. Његов говор на 19. Конгресу Комунистичке партије Кине октобра 2017. када је рекао да је „социјализам са кинеским особеностима прешао праг нове ере“, ере „у којој ће се Кина приближити центру позорнице“, оцењен је у овогодишњем извештају као „геополитички најважнији догађај од како је бивши совјетски лидер Михаил Горбачов званично распустио СССР“.

Ове године атлантистички естаблишмент, који у суштини стоји иза овог догађаја, није омогућио (или само није био у стању да организује) било какав „револуционарни“ говор. Чувари либералног поретка били су концентрисани на две ствари – сатанизовање америчког председника Доналда Трампа и Русије.

НЕПРИЈАТЕЉ У ОВАЛНОЈ СОБИ У извештају са конференције, не случајно насловљеном „До ивице и назад“, најблиставији је цитат члана ноторног америчког Савета за спољне послове, професора на Принстону Џона Икенберија. „Најмоћнија земља света почела је да подрива поредак који је створила. Непријатељска ревизионистичка сила попеле се, доиста, на сцену и седи у Овалној соби, жили куцавици слободног света“, рекао је он. Очекивало би се да ће утицајни амерички „мислилац“, као што је до сада углавном био случај, ударити по Кремљу и антихриста позиционирати на Црвеном тргу, али не. Главни непријатељ либералног естаблишмента није чак ни „нови Хитлер“ у лику Владимира Путина него Доналд Трамп који, иако је далеко од тога да је испунио своја изолационистичка и у односу према Русији помирљива обећања из предизборне кампање, представља либералима главног непријатеља. Зашто је то тако, није тешко објаснити. Путин је природни непријатељ. Неко од кога елита и не очекује било шта друго. Трамп је, с друге стране, у њиховим очима канцер. Унутрашњи непријатељ који им не дозвољава да се без рукавица обрачунају са „руском претњом“. Извештај са Минхенске конференције препун је отровних стрела упућених Трампу, али и добром дозом очаја због тријумфа зла које је освојило председниковање Сједињеним Државама. У извештају, тако, пише да су „амерички лидери деценијама улогу своје државе дефинисали као суштинску силу добра у свету и главног борца за демократију и људска права“. Додаје се да је „Трампова администрација запевала другу песму“. Трампу се замера што је напустио УНЕСКО, Споразум о трансатлантском партнерству, Париски споразум о клими, што је запретио отказивање Северноамеричког споразума о слободној трговини, као и споразума о иранском нуклеарном програму. Како је нагласио председник Савета за спољне послове Ричард Хас (недавни гост Вука Јеремића у Београду), Америка је започела процес „абдикације, добровољног одбацивања моћи и одговорности“. „Сједињене Државе више немају водећу улогу у очувању савеза или у изградњи регионалних и глобалних институција које постављају правила за међународне односе“, додао је Хас.

РУСКА ПРЕТЊА И док Трампова Америка посрће и посустаје, Кремљ је, судећи по извештају, све агресивнији. Истичу се руска „кампања лажних вести“ током француских председничких избора и „напори за утицање на америчке председничке изборе 2016“, који су се, како се оцењује, „исплатили“. Недоказани наводи о мешању и нелогични закључци о „профитирању“ део су дуготрајне антируске кампање која је довела до тога да је Трамп био приморан да током прве године мандата ревидира своје најважније спољнополитичке циљеве. Уместо детанта, добили смо слање смртоносног оружја у Украјину, око чега је чак и ратоборни Обама оклевао, проширивање санкција против Русије и читав низ других мера које су повисиле напетости са овом земљом у Балтичком региону, на истоку Европе и у Сирији.

Сам извештај у овом смислу обилује недоследностима. Док се с једне стране Русији даје готово натприродна моћ да утиче на вољу бирача у Француској или САД, с друге стране њена сила се ниподаштава и умањује. У извештају се подсећа да је бруто национални доходак Русије једнак шпанском, до чега се дошло помоћу искривљених података о паритету куповне моћи и курсу валута. У овом поређењу занемарује се чињеница да Шпанија не обезбеђује трећину гаса у Европи, што Русија чини, као и да Шпанија нема војноиндустријски комплекс који се може поредити само са америчким.

Бројни говорници су и „шамарали“ Русију. Међу највиђенијима у овој дисциплини били су генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг, украјински председник Петро Порошенко и амерички саветник за националну безбедност генерал Х. Р. Макмастер. Чак је и шеф немачке дипломатије Зигмар Габријел оптужио Русију и Кину да покушавају да ,,подрију“ Европску унију и остатак „слободног света“. „Налазимо се усред ере надметања демократских и аутократских држава, а ове последње покушавају да остваре утицај над Европском унијом и забију клин између нас“, рекао је он.

На ове оптужбе одговорио је један од редовних посетилаца Минхенске безбедносне конференције, руски министар спољних послова Сергеј Лавров. Он је указао да Европска унија „није успела да пронађе златну жицу у односима са Русијом током последњих деценија третирајући током деведесетих година ову земљу као ’шегрта’ којег треба подучити западним стандардима и вредностима, док се сада говори о ’руској претњи’“. Лавров је посебно истакао да западне државе Русију погрешно оптужују за умешаност у свим контроверзним догађајима попут брегзита или каталонског референдума о независности – његова земља тежи управо супротном. Да је „отворена за равноправно партнерство уз обострано поштовање које ће бити засновано на уравнотежености интереса са ЕУ како би се нашла ефикасна решења за изазове данашњице“, те да је „спремна за изградњу односа на истим принципима и са САД и другим земљама“.

С обзиром на општи тон Минхенске конференције поставља се питање да ли је тачан наслов овогодишњег извештаја „До ивице и назад“. Процена председавајућег конференције Волфганга Ишингера да је „свет је дошао ближе – преблизу – ивици значајног конфликта“ делује тачније.