Демофобија: зашто левице мрзе народ?

Сада се маса демонизује као популистичка и националистичка. Као ксенофобична и сексистичка. Циљ је подредити је, без резерве, пројекту неофеудалног Господара. Зато, доста са митом о напретку, почнимо од еманципације, јер процеси нашег друштва фаворизују интензивирање – а не смањење – експлоатације, неједнакости, угњетавања. Морамо спасавати достојанство Роба од капиталистичких чељусти

Gay-friendly“ и „business-friendly“, а заједно с њима непопустљиви непријатељи радничке класе и преживелих фрагмената комунитарне етике, такозване прогресивне снаге – то јест снаге борбе за напредак капитала – данас се боре против остатака пролетерског света (рад, социјална права итд.) и буржоаског света (етика и несрећна свест): уз симетрично кретање преузимају као своје повлашћене и референтне субјективитете оне који су у складу са новим постбуржоаским и постпролетерским, капиталистичким, антрополошким моделом глобално несигурно запосленог човека, препуштеног непрестаном кретању у слободном промету.

Хвалоспев искорењивању

Отуда потичу похвала мигранта као нове парадигме постидентитарног искорењивања и глобалног лутања, хвалоспев хомосексуалцима и трансродним особама као амблему индивидуализма неограниченог породичном етиком, уздизања грађанских права посткомунитарног „хомо приватуса“, слављење „open-minded“ студента Еразмус генерације лишеног било које политичке припадности и присталице хедонистичког космополитизма без граница.

Поражена подређена класа

Демофобична и „new global“ левица окренула је леђа радницима и национално-народним класама да би се борила за заштиту права мањинских група претворених у легла која се боре увек у складу са капиталистичким антрополошким пројектом. Управо из тог разлога сваки тријумф левице, после 1989. године, представља пораз за подређену класу.

Сваки директни захтев народа је, по дефиницији, популистички, нелегитиман, опасан, па се на њега лепи оптужујућа етикета.

Левице су данас „демофобичне“ у мери у којој су изгубиле било какву сентименталну везу и било какав материјалан и нематеријалан однос са „народом“, што је генерално схваћен као национално-популарна маса радника и подређених, односно као група потчињених којој левица треба да се обраћа по вокацији. Још у време Грамшија, левица је уздизала врлине народних маса, славећи – чак и пластично, као на слици Ђузепеа Пелице из Волпеда – достојанство, аутентичност и декор.

У смеру политичке коректности

У контексту флексибилне акумулације, левица, која се развела од одбачене масе, неопозиво је осудила и демонизовала народ као популистички и националистички, као ксенофобични и сексистички, а који се мора укалупити у политички коректном, либералном и космополитском смислу, односно да се без резерве придржава пројекта неофеудалног Господара.

Стигматизација народа као таквог

Стигматизација популизма, тако драга политичком неолингвизму, скрива у себи општу стигматизацију народа као таквог. Сваку идеју и сваку тврдњу која не потиче од финансијске олигархије и њеног референтног интелектуалног свештенства – либертинска левица жигоше оптужујућом ознаком „популизма“: тако да је сваки директни захтев народа по дефиницији популистички, нелегитиман, опасан.    

НЕУТРАЛНОСТ: ХОД КА ДРУШТВУ БЕЗ ОТПОРА И ИДЕНТИТЕТА

Апсолутни технокапитализам тежи да произведе планетарну безличност, лишену опозитивне свести и другачијих вредности, у стању да се наметне као савршена димензија за креирање неслободног либералног света

Наднационална технократија тежи да нивелише планету да буде једна једина фирма за производњу и размену, „све безнаднији поредак једноличних ентитета“ (Хајдегер) оријентисан на неумерени и самореференцијални раст под чијом силом је земља – да се опет послужимо Хајдегером – „потпуно изложена принуди махинација и срачунате економије“. Економизација света живота постаје планетарна и пoставља се „ipso facto“ (аутоматски, прим. прев.) као интегрална економизација планете и њених области које још нису укључене у јединствени модел. Ту је суштина „инглобализације“ као неутрализујуће инклузије. Она инглобализује све народе у јединствени планетарни образац и неутралише њихове културне и историјске специфичности. Неутралност тржишта, глобализма, поништених идентитета, одговара процесу неутрализације онога што још није хомогено са недиференцираном неаутентичношћу на глобалном нивоу.

Свако је други, нико није свој „

Neutralisierung“ на који подсећа Шмит, односно „тежња ка неутралној сфери“, одвија се у оквиру глобализованог капитализма лишеног етике: он неутралише плуралитет и разлике, тако да опстане само одредница истога, лажно фрагментирана у облику фрагмената који увек и једино одражавају исто. „Man“, то неутрално „Да“, пасивно и безлично, о коме говори Хајдегер у Битку и времену, као шифри неаутентичног постојања, у потпуности се остварује у друштву планетарне хомологације, у коме неутрализација разлика иде подруку са меркантилистичким нивелисањем и са потпуним свођењем постојећег на искључиву основу средстава за производњу и потрошњу. У новом глобализованом поретку реификације, свако је други и нико није свој. Штавише, свако постаје пуки ентитет који јесте и који не постоји, који има цену, а не вредност, и који нема више свој специфичан идентитет другачији од анонимног профила неутралног потрошача без држављанства.

Без отпора и без идентитета

Апсолутни технокапитализам остварује „Neutralisierung“, јер жели да произведе универзални неутрон, односно тежи да произведе планетарну безличност, лишену опозитивне свести и другачијих вредности, у стању да се наметне као савршена димензија неограниченог ширења робне форме и целокупне окупације материјалног и нематеријалног. Неслободни либерални свет је тако конфигурисан као неутрални постидентитетски и постдемократски простор, у коме су уништени сви симболи и облици који нису они у којима се спекулативни капитал одражава таутолошки. Плуралитет, перспективе, културе, историје и традиције конкретно се уништавају глобализацијом којом управља десница новца (финансијска елита) и које демонизује сурогат левице (нови клер оратора и педагога империјалистичког глобализма), односно „stultifera navis“ (брод лудака, прим. прев.) као физиолошки премодерне, ксенофобичне, тоталитарне и реакционарне. На њиховом месту преживљава све што је неутрално, безлично („Да“ по Хајдегеру), искорењено, апстрактно, лишено историје, симбола, а као идеална подршка за укупно редефинисање свега постојећег у меркантилистичким оквирима.         

 

Превод са италијанског Драган Мраовић