БРИСЕЛ УЈЕДИЊУЈЕ АЛБАНЦЕ, А РАЗБИЈА СРБЕ

У уторак је у Свечаној сали Дома војске Србије, у организацији Београдског форума за свет равноправних и Клуба генерала и адмирала Србије, одржан Округли сто о Косову и  Метохији

Објављујемо најважније изводе из закључака који су усвојени на скупу.

Резолуција СБ УН 1244 је најважнији правни документ који обавезује све чланице светске организације, укључујући чланице ЕУ, НАТО-а, ОЕБС-а… Резолуција СБ 1244 је једина поуздана основа и оквир свих преговора о статусу КиМ.

Најважнији параметар је Устав Републике Србије. Очекује се да га сви поштују а одговорност за то расте са положајем свакога од нас у друштву. Однос према Уставу је мера озбиљности државе, државника и грађана.

„Погодба“ – Косово и Метохија за чланство у ЕУ – није прихватљива јер се ради о неупоредивим вредностима.

Гаранције ЕУ за било какве будуће договоре или решења, за Србију, нису кредибилне. Пракса показује да Запад и ЕУ иницирају споразуме у којима су права Србије само мамац да их прихвати и потпише, а прави циљ да утврди обавезе Србије у корист друге стране и да на тај начин добије основ за бескрајне уцене. Из резолуције СБ 1244 извршене су само одредбе које су од интереса за Албанце, није извршена ниједна одредба којима се гарантују права Срба и Србије. Из Бриселског споразума од 2013. Србија је извршила све своје обавезе, Албанци нису извршили једину обавезу коју су прихватили – успостављање Заједнице српских општина.

Србија је у досадашњим преговорима отишла предалеко у давању уступака Приштини и Западу а заузврат није добила ни приближну заштиту својих права и интереса. Београд из тога треба да извуче одговарајуће закључке. Не треба да иде у нове договоре и обавезе нити у нови „правно обавезујући споразум“ све док се не изврше све обавезе према Србији и српском народу, укључујући слободан и безбедан повратак 250.000 протераних у етничком чишћењу. Каква би то била нормализација без услова за безбедан повратак четврт милиона протераних људи?

Правно обавезујући споразум био би искоришћен за убрзање стварања Велике Албаније. Док је изван ОУН Косово тешко може да се уједини са Албанијом, јер није субјект међународног права. Сметњу представља и што је формално под мандатом УН-а.

Статус КиМ за Србију је кључно питање које је отворено док се преговорима не дође до праведног и одрживог решења, како је предвиђено Резолуцијом СБ УН 1244. Нико нема права да Србију уцењује постављањем било каквих рокова, или да намеће решења по мери својих геополитичких интереса.

Обавеза и напори Србије да се обезбеде основна људска права припадника српског народа на Косову и Метохији, као и старање да се обезбеди поштовање статуса и неотуђивих права Српске православне цркве, не умањују нити отклањају суштински интерес а то је – статус Покрајине у складу са Резолуцијом СБ 1244 и Уставом Србије.

Нису прихватљиви индиферентност или чак и повлађивање злонамерној пропаганди да је Косово и Метохија тег о врату Србије којег треба што пре да се ослободи да би њена економија и грађани кренули у будућност, развој, виши животни стандард… То је још једна велика обмана. Животни стандард и економија у свакој земљи зависе од економске политике и система, од диверсификације економске сарадње и извора инвестиција а не од одустајања од било којег виталног националног или државног интереса.

Досадашњи формат преговора Немачка користи за промоцију својих, а делом и западних геополитичких интереса уопште. У то се уклапа и начин решавања албанског националног питања, слабљење српског народа и Србије као политичког фактора на Балкану, као и даље заоштравање нерешеног српског националног питања.

Праведни компромис је могућ само у оквиру резолуције СБ 1244 и Устава Србије. Није компромис нити одрживо решење да Приштина добије независност, економска и природна богатства, чланство у УН, УНЕСКО, ОЕБС, а Срби међународну наместо административне границе, статус припадника националне мањине и НВО ЗСО.

Данас не постоје услови за постизање уравнотеженог, праведног и одрживог решења. Ти услови се могу створити укључивањем Русије и Кине, односно, враћањем процеса у УН.

Србија је била и остаје спремна да тражи компромис, али не на брисаном, неозначеном простору већ на терену принципа и права. Не би смела да напушта терен права и принципа дајући предност неправу у односу на право. И право је део стварности.

Нуђење тзв. модела две Немачке је провидан покушај оправдавања, заваравања и понуда за „чување образа“. Ситуације, међународне околности, порекло и корени проблема нису упоредиви. Србија није бивша СРН, нити Косово и Метохија бивша НДР. Србија је већ рекла шта мисли о ултиматуму Зигмара Габријела. Било би добро када би и Европа и ЕУ изразили своја мишљења пре него што Габријелу пређе у навику да проглашава који делови чине, а који не чине територије других земаља. Да ли је икоме потребан омаж Минхенском споразуму 80 година после?   

2 коментара

  1. Ukoliko pripadnici VOJSKE SRBIJE budu ustrajni u svojim zakljuccima povodom KIMa, za dobrobit NARODA I DRZAVE
    da bi se isto ostvarilo, morati ce da izvrse DRZAVNI UDAR. Nisu “zapadnjaci” poslije Rusenja MILOSEVICA, instalirali samo VELEIZDAJNIKE u Sam vrh Srpske politike, nego su instalirali i REZERVNE VELEIZDAJNIKE, a i ovi imaju svoju
    Zamjenu, pa i toj “zamjeni “ se sprema nova “zamjena”. Iskustvo nas uci da ovi “ novi “ su uvjek vece VELEIZDAJNICI od prethodnih i tako do potpunog brisanja Srbije Kao Drzave I Srba kao NARODA. Netko mora nesto ucinit ili nas biti nece…………..narod se samoorganizira samo u knjigama ………….

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *